Ime mi je Selma

Dobro jutro! 💕

"Želim ti dovoljno pozdrava koji će te dovesti do poslednjeg zbogom."❤️🌸❤️

Dragi moji 😊 nadam se da ste mi se lijepo proveli i uzivali ovog ljeta,kako kod kuce tako i na putovanju?
Nadam se da su vam godisnji odmori protekli lijepo u suncanju,moru,plazama?
Mi koji nismo,mi imamo svoje price i razloge...za nas ce biti neka druga prilika. 😊
Ja sam bila tu gdje jesam,godina po godina i tako devet godina. Svakog ljeta dobijem po koju sliku svog rodnog kraja,po neku poruku,gledam tu ljepotu...ne mogu vise ni da placem,nemam vise ni suza.
U nadi zivim i govorim sebi (jos malo) ko zna mozda iduca godina bude moja,da malo,skoknem do svoje carsije.
A do tada ovdje sam gdje jesam. ❤️

Inteligencija se ne nasljeđuje.
Nasljeđuje se tek potencijal koji se u potpunosti može razvijati.
Ili ne.
Emocionalna inteligencija se također razvija. Ili ne.
Vokabular se razvija. Ili ne.
Bonton ili kultura ponašanja se uče i dolaze direktno "iz kuće" i primjera roditelja. Ili ne.
Karakter se stvara.
Poštovanje, razumjevanje i tolerancija prema drugima, posebno starijima i različitima od nas, se njeguje od rođenja. Ili ne.
Koja je još kategorija ostala da bi uopće potvrdila onaj omiljeni izgovor mnogih roditelja - To je takvo dijete?

Nada Bucevic! 👏

A boli, boli kad se ruši nešto što si gradio godinama, kad polako na suncu bledi boja za koju si mislio da će zauvek biti jarka. I dok puca ljuska u kojoj si, ušuškan, verovao da ćeš zauvek biti bezbedan, ti ne bi izlazio iz sigurne topline jer se, po ko zna koji put, bojiš nepoznatog, ma koliko ti veliki beli svet delovao obećavajuće. Tada, međutim, u tom trenutku prvobitne nelagode, stiže te nova spoznaja o tome da ništa na ovom svetu nije tvoje, ništa večno, ništa obećano. I što više rasteš, postaje ti sve jasnije da oni koji te najviše vole znaju kad treba da te puste, da te rode i oslobode, da te "odgurnu" od sebe, kao majka koja te u život ispraća istiskujući te iz sebe. ❤️
B.Damjanovic!

🌸Bajram Serif Mubarek Olsun 🌸
Svima vama koji slavite. ❤️

🌸🌺🍀

Ljudi me gledaju. Ljudi me ogovaraju. Ne skrivaju svoje gadjenje, ne skrivaju svoj prekor, svoj bes. Streljaju me pogledom. Smeju se. U paru i grupi je najgore kad se smeju. Prevrcu ocima. Gurkaju se. I misle da ne cujem njihove reci. Nekad se namerno trude da ih cujem. Nekad vicu na mene, iza mene. Hodam ulicom. Jos uvek hodam. Bilo je dana kada sam zelela da me nema. Da ne ustanem iz kreveta, da se ne probudim, ili da me udari onaj kamion. Ponekad kada zaronim, a retko ronim jer jos redje idem da se kupam, pozelim da potonem na dno. Ostanem tu. Zauvek. Tamo je tiho, tamo nema glasova, nema kritika, nema podsmeha, nema pogleda. Sam si sasvim. Voda te ne mrzi. Voda te ne tuce. Voda ti ne radi nista. Voda je samo voda naspram tebe. Jasno mi je zasto me mrzite. Mnogo vise mrzim samu sebe. Ono sto mi kazete u prolazu nije nista u odnosu na ono sto ja govorim sebi svaki dan. Ne znam ko je prvi poceo. Da li ja ili vi. Vise nije ni vazno. Sada ne prestaje. Trudim se. Ne zbog vas. Trudim se zbog sebe. Ponovo hodam. Cak se i smejem. Retkost ali se desi. Ponekad sam i srecna, a da nema veze sa hranom. Pocelo je kada sam prohodala. Slucajnost zasto mi je ponekad najteze bas to? Hodati bez straha, bez okretanja, bez stida, bez iscekivanja? Da nesto pukne, da neko nekog udari, da se neko ne svadja? Ne znam... Rasla sam. U svakom smislu. Dete starac. Prerano odraslo. Nedovoljno jako da izdrzi. Da savije kicmu, stekne grudi, vilica da izdrzi da ne zajeca. Ali moralo je da se cuti. Da se trpi. Da se gleda. Da se slusa. Iscekivanje. Prestace, prestace, prestace. I onda jedes. Jedino nad cime imas kontrolu, jedino sto ti donosi srecu na tren, jedino sto te kasnije potpuno uzme a da ni ne primetis. Ne razmisljas o svom telu. Telo nije bitno kada razmisljas da je najbolje da umres. Telo nije bitno kada si usamljena, tuzna, besna. Telo je najmanje bitno kada si iznutra prazna. To sto si spolja ogromna je nebitno. Unutra si nista, unutra te nema vise. Svaki kilogram krije u sebi pricu koju zelis da zaboravis. Kada konacno budes sasvim malo bolje, dovoljno bolje da se vratis u realnost, dovoljno dobro da ne potiskujes, ne izbegavas, ne porices vise, pocinjes da shvatas sta si uradila od sebe. Sada se vidis. Ponovo bes. Kako si to sebi dozvolila, kako si to smela, i zasto? Krivica zamenjuje bes. Nazires vrlog starih dobrih osecanja koja te vode u ocaj. Sada vise nisi ni bezosecajna kao sto si morala biti kako bi prezivela. Sada pocinjes da cujes i da vidis. Sada boli duplo. Jer niko ne zna zasto si jela. Ti si samo debela devojka, nezaustavljiva, neodgovorna, besna, bez kontrole. Lenja, u najmanju ruku. Ti si svasta nesto, ti si sve sto pozele kada im treba da projektuju u tebe sve svoje mane. Ali ti jos uvek nisi dovoljno jaka da kazes nije vazno sta oni misle. Previse mrzis sebe da bi podnela dobro sto te mrze i drugi. Ipak konacno mogu da placem. Necu tu pred vama, ali hocu posle kad dodjem kuci. Ponekad placem u autobusu, ali sagnem glavu da niko ne primeti. Ponekad pustim jako tus, i buka prekrije moje jecaje. Najvise volim kad ostanem sama, pa mogu da se sklupcam na podu i ostanem nema od jecanja. Znas li kako je kada places satima, ostanes bez suza, dok iznutra nastavljas da places? Tako ponekad danima stojim, hodam, jedem, spavam a u sebi placem. Koliko god ti to zvucalo cudno, sada sam bolje. To sto mogu da osetim bol je nesto. Nisam vise otupela, nisam vise bezivotna, nisam vise beznadezna. I znam da cu morati ovo da podnesem. Poglede, reci, podsmeh dok se borim sa sobom, borim se i sa svetom koji se ponasa lose prema meni. Mada, i oni koji su trebali da se ponasaju najbolje prema meni su me povredjivali. Ne pisem vam ovo zato sto ne verujem ljudima, niti zato sto mrzim ljude. Jedno od najvecih cuda mi je bilo sto u meni jos uvek ima ljubavi za svet, za druge. Trazim je i za sebe. I znam da cu je pronaci, ako je ne pronadjem stvoricu je. Kazem vam ovo zato sto ne zelim da sutra vasa mala devojcica postane ja. Ili da vi postanete ja. Zelim da znate da kada prodjete pored nas, poslednje sto je vazno jeste sta jedemo i da li jedemo. Najcesce i ne jedemo toliko koliko mislite. Pokusajte da se zapitate koliku tugu neko nosi u sebi i kakva ga je proslost lomila kada sada stoji ispred vas tako veliki spolja i tako mali iznutra? Tako ogroman, a najmanje snazan? Kakvi su joj bili dani kada su jedino slatkisi donosili tracak zadovoljstva? Koliko malo ljubavi je dobila kada je morala da popunjava prazninu iznutra? Vecina nas kada postane bolje, a to znaci da osecamo nesto, vidimo isto sto i vi. I spremni smo da brinemo o sebi, da se osetimo bolje. I jedan vas pogled u redu je daje snagu. Necu imati razumevanje od svakog, ali zelim ti da znas ako ovo citas a prolazis isto sto i ja, nisi sama i nisi sam. Nase najvece bitke su tek pocele.

Dese se dani kada bezuspešno pokušavaš da sakupiš i sastaviš sve one izlomljene parčiće što ih pretapamo u krhotine uspomena.
Lepiš ih po sećanju. Sastavaljaš po danima… Nižeš nekim svojim redom.
I uvek, na kraju, zafali baš onaj deo koji je otišao negde u zaborav. Nikako da se setiš gde je ostao gurnut... Sumnjaš da si ga čak da sakrio od sebe.
Ne uspevaš više da ga napipaš kroz sećanje, niti da ga nađeš...
Jedino znaš da se još onda, zbog njega, sve i raspalo u paramparčad. Da je baš taj komadić bio onaj najvažniji...
Taj koji sada nedostaje.
Shvatiš. Bolje da nisi iznova ni sastavljao.
U onako razbacanim krhotima nije se ni videlo da je ikada išta falilo.

🌸❤️🌸

Zbog tebe, koji si rekao da sam jaka, nisam upoznala svoje slabosti.
Ne pružam prva ruku neznancima.
Sada, uviđam da je jačina upravo slabost- ne moja.

Ako vaša djeca kad čuju riječ - poštenje - pomisle na vas, život vam je imao divan smisao.

🌸🌺❤️🍀🐝