11/05/2018
Nedeljnik “Oko” (izlazio u Nemackoj izdanje Frankfurtskih vesti)
Avgust 2001
Profesija – Vojni pilot
ČUVARI PLAVIH VISINA
“Spremamo se za, daj Bože, da ne bude”, kažu Nikola i Branko Stanković - blizanci letači
Igračke retko kada opredele decu za njihov budući životni poziv, a još redje jedna igračka takav uticaj ostvari na dvojicu dečaka.
Maketa aviona "Mig-29" sastavljena od "lego" kocki, stričev poklon blizancima Nikoli i Branku Stanković za 13. rodjendan raspalila je njihovu maštu, taman toliko da postanu, ni manje ni više, nego piloti.
"Bili smo nežni, krhkog zdravlja, sačuvaj Bože", skoro u glas pričaju dvojica kršnih momaka u plavim letačkim kombinezonima, u debeloj hladovini ispod trema na vojnom delu aerodroma “Golubovci” kod Podgorice.
Čekaju zajedno sa svojim klasićima, studentima završne četvrte godine, 54. klase Vojne akademije, da na njih dodje red da sednu za komande školsko-borbenog aviona "Galeb G-4" ili helikoptera "Gazela" i pokažu šta su naučili...
"Spremamo se za, daj Bože, da ne bude", kažu o svom budućem zanimanju.
“Maketa ‘Mig-29’ nas je stvarno opčinila. Počeli smo da kupujemo i sastavljamo realistične plastične makete vazduhoplova i istovremeno nabavljamo literaturu, fotografije. Preko modela 'leteli' smo na više od stotinu raznih vazduhoplova - od dvokrilaca do nadzvučnih letelica", priča Nikola, stariji čitavih pet minuta.
"I stvarno smo se primili", dodaje Branko.
"Posle osnovne škole, a gde bi drugo krenuli, nego u Vojnu gimnaziju, na smer vazduhoplovstvo", kaže.
"Roditelji k'o roditelji, nisu bili baš oduševljeni našim izborom. A i kako bi. Bila je to 1993. godine. Rat u komšiluku, svud se puca, a njihova deca, i to oba blizanca, odoše u vojsku. Razumem ih, nije im bilo lako", priseća se mladji Stanković.
Pitam kako je bilo za vreme agresije.
"Kao i svi studenti i učenici vojnih škola i mi smo po naredjenju pušteni kućama.
Slušali smo o našim starijim kolegama koji su poletali u susret neprijatelju. Neke smo i lično znali. Samo čovek koji ima srce veće od aviona, može tako nešto da učini", kaže Nikola.
Prva “ratna iskustva”
"Jutros smo poranili, da odradimo, pre nego što se pista i letelice usijaju. Još uvek se oseća jučerašnja vrelina", kaže Nikola i nastavlja "čeka me pravo vatreno krštenje, prvi put na "G-4" letim samostalno u ‘borbenu akciju’”. "Prvo u niskom letu, sa oko 300 metara, iz dvocevnog avionskog t**a gadjam metu veličine 2x2 metra, zatim sa veće visine drugu metu zasipam nevodjenim raketnim zrnima od 57 milimetara, a na treću metu izručim četiri školske betonske bombe od po 50 kilograma. Brzina leta je oko 650 kilometara na sat tako da metu uočavam samo na trenutak" opisuje zadatak.
Nekoliko p**a sam sa instruktorom uvežbavao nalet na mete, ali bez gadjanja. Mladjeg blizanca Branka danas očekuje ispitni let u raznim režimima rada - let u paru, horizontalan let, penjanje, spuštanje, zaokret,...
"Glavni instrument je variometar koji pokazuje brzinu penjanja odnosno spuštanja. 'Gazela' jeste stariji helikopter, ali je veom pouzdan i poslušan u rukama dobrog pilota", kaže.
Uskoro stiže komanda da se krene na zadatak.
"Srećno", kažem obojici.
Četvorka "galebova" uzleće i gubi se u jari koja se uzdiže sa već užarene piste.
Prave zaokret i u koloni nadleću obližnji poligon kod sela Tuzi.
Nikola je na čelu.
Umesto očekivnih rafala čuje se samo huk avionskih motora.
Iz radio stanice kontrolora gadjanja dopire izobličeni, isprekidani glas.
Čuju se nizovi brojki pa zatim razumljivo "neispravan".... opet brojke pa "odustaje" pa brojke ... zatim "vraća se", opet brojke.."sleće", i na kraju ...."ok".
Šta se dogodilo? pitam.
"Nista naročito, na Nikolinom avionu otkazali su neki sistemi, pa nije mogao da gadja", prevodi na razumljiv jezik Nikolin klasić Dejan Pandurović, koji takodje čeka na let.
"Dobro je, da nije nešto ozbiljno", konstatujem "stručno".
