Istorijske beleške

Makedonska falanga - antički bojni red u obliku klina ⚔
----------
▪️ U 4. veku pre n.e. u antičkom svetu se pojavila nova sila. Bila je to Makedonija. Narod sličan Grcima, ali iako su pričali grčkim dijalektom stari Grci su ih smatrali varvarima.

▪️ Uspon Makedonije počeo je za vreme vladavine Filipa II (359-336. godine pre n.e.). Reforme koje je on sproveo u makedonskoj vojsci, napravile su od Makedonije jednu od najjačih sila antičkog sveta.

▪️ Falanga nije bila novina u grčkom svetu i Filip II se upoznao sa ovim bojnim redom kada se nalazio u zarobljeništvu kod Tebanaca. Vrativši se iz zarobljeništva, on je ovaj bojni red usavršio tako što ga je pojačao dugim kopljima. Makedonska falanga se sastojala od šesnaest redova vojnika s takozvanim sarisima, kopljima dužine 6 metara. Ona se poput klina zabadala u neprijateljsku vojsku i razbijala odbranu svojih protivnika na bojnom polju.

▪️ Makedonskoj falangi se u to vreme niko nije mogao uspešno suprotstaviti. Godine 338. pre n.e. Filip II je u bici kod Heroneje odneo veliku pobedu nad Grcima, posle koje je većina grčkih polisa pala pod makedonsku vlast. Filipovi dalji planovi su išli ka pohodu na Persijsko carstvo, ali ga je u tome sprečila zavera njegovih protivnika u kojoj je on ubijen.

▪️ Filipa II je nasledio njegov sin Aleksandar Veliki (336-323. pre n.e.). On je nastavio sa planovima svoga oca i 330. godine pre n.e. uspeo je da porazi persijskog cara Darija III i osvoji Persijsko carstvo. Tako je tridesetogodišnji Aleksandar Veliki stvorio do tada najveće carstvo antičkog sveta. A Velike zasluge za to, pored genijalnosti samog Aleksandra, pripadaju nesumnjivo i makedonskoj falangi.

🇫🇷 Odvođenje Šarlote Korde na pogubljenje
----------
▪️ Šarlota Korde (1768-1793) je imala istaknutu ulogu u Francuskoj revoluciji, a "istorijsku besmrtnost" je stekla 13. jula 1793. godine tako što je ubila jakobinskog vođu Žan Pola Maru u njegovoj kadi.

▪️ Uprkos svom aristokratskom poreklu, Šarlota Korde je bila priznati republikanac a ubitstvo je počinila iz uverenja da su Mara i njegovi jakobinski saradnici kvarili dušu Revolucije. Smatrala je da će tim činom zaustaviti krvoproliće i sprečiti diktaturu, tj. da će spasiti Revoluciju.

▪️ Međutim, ne samo da nije zaustavila jakobinski teror, već će tek u narednom periodu revolucionarno krvoproliće dostići svoj vrhunac.

▪️ Šarlota je ubrzo uhapšena i izvedena pred sud. Pogubljena je na giljotini 17. jula 1793. godine, deset dana pred njen dvadest peti rođendan. Iako je u jakobinskim krugovima smatrana za izdajicu i neprijatelja, nakon pogubljenja Šarlota Korde je stekla status mučenice u Francuskoj.

He came from nothing. He conquered everything.

Najava novog filma o Napoleonu. Deluje zanimljivo a kakav će biti krajnji produkt videćemo. :)

▶️ Napoleon - Official Trailer Watch Trailer | 2:39

Ustanički vojvoda Stevan Sinđelić puca u bure baruta i odnosi sa sobom živote svih njegovih boraca ali i mnogo turskih vojnika
----------
Nesloga među srpskim starešinama tokom Prvog srpskog ustanka dostigla je vrhunac 1809. godine na Niškom frontu. Osećalo se potpuno odsustvo jedinstvene komande, pre svega između Petra Dobrnjca i Miloja Petrovića.

Ključna bitka na ovom frontu dogodila se 31. maja 1809. godine. Tada je velika turska vojska, pokrenuta iz Niša ka srpskim položajima, izvela glavni udar na istureni šanac vojvode Stevana Sinđelića, na Čegru. Sinđelić je imao 3.000 ljudi, dok su Turci imali ukupno 36.000 vojnika.

Bitka je počela ujutro turskim jurišem na šanac, ali je taj prvi turski napad  bio odbijen. Usledila su još najmanje četiri turska juriša koja su takođe bila odbijena i sa velikim gubicima po Turke. Ipak, Turci su u borbu uvodili nove snage i, kad je jarak ispred šanca ispunjen izginulim jurišnicima, opkolili su Čegar i, gazeći preko leševa, upali u šanac. Nastao je opšti pokolj - borba sabljama, bajonetima i jataganima.

Ostavljen potpuno sam sa svojim vojnicima, od ostalih srpskih starešina, vojvoda Stevan Sinđelić je u jednom trenutku uvideo da je dalji otpor besmislen i u podne 31. maja 1809. godine zapalio je magacin baruta i sa svojim odredom i mnoštvom Turaka otišao u smrt.

Dramu na Čegru su sa okolnih brda posmatrali srpski vojnici i starešine, ali niko se nije usudio da pritekne u pomoć Sinđeliću. Jedini se bio odvažio Paulj Matejić, ali je i on zakasnio.

Od glava izginulih ratnika, Turci su po naređenju Huršid-paše, sagradili Ćele-kulu kao opomenu onima koji žele da dižu bunu protiv Osmanskog carstva.

Stradanje hrišćana u Rimskom carstvu.
----------
U ranoj istoriji hrišćanstva, najjače progone crkve vršila je rimska vlast. Primer za to dao je rimski car Neron 64. godine pre n.e. u Rimu, a provincijski namesnici su se zatim ugledali na taj primer.
Optužba protiv hrišćana sadržala je samo optužbu za pripadnost hrišćanstvu a optuženi hrišćanin mogao je biti oslobođen ako bi prineo žrtvu na paganskom oltaru. Glavnim prekršajem smatralo se odbijanje odavanja počasti bogovima, uključujući i cara, čijom blagonaklonošću Carstvo opstaje. Odbiti odati počast caru značilo je utamničenje, mučenje i postajanje žrtvom divljih životinja u amfiteatru.

U 2. i početkom 3. veka progoni hrišćana često su bili spontani, izazvani nasiljem gomile ili potkazivanjem lokalnom guverneru. Sredinom 3. veka car Decije je svoju vladavinu započeo žestokim i ubitačnim napadom na episkope.

Najjača proganjanja hrišćana dogodila su se za vreme vladavine cara Dioklecijana - počela su 303. godine a trajala su čitavu deceniju. Ova proganjanja bila su posledica strahovanja da bi hrišćanstvo moglo prodreti u vojsku, pa i među vojskovođe visokog ranga, jer odbijanje hrišćana da služe u rimskoj vojsci značilo je slabljenje vojne moći Rimskog carstva.

One hrišćane koji su i pored svih mučenja ostajali verni sebi, hrišćani su nazivali mučenicima.

Krunisanje Stefana Dušana za cara
----------
Na Uskrs, 16. aprila 1346. godine, u gradu Skoplju, izvršeno je krunisanje Stefana Dušana za cara. Krunisanju je prisustvovala sva srpska svetovna gospoda, a Dušana je krunisao srpski patrijarh Joanikije. Ovim činom srpska srednjovekovna država je postala carevina, a da je car Dušan "silni" imao ambiciju da zameni Vizantijsko carstvo, govori nam i podatak da je poneo titulu "car Srba i Grka". Srpska carevina se u svojoj punoj moći prostirala od od Save i Dunava na severu do Korintskog zaliva na jugu. Da bi ujedinio srpske i grčke teritorije u jednu državnu celinu i da bi što efikasnije upravljao carevinom, car Dušan je 1349. godine u Skoplju proglasio, tzv. "Dušanov zakonik". Dušanove ambicije da osvoji Vizantijsko carstvo zaustavila je nadolazeća opasnost od Turaka Osmanlija, a zatim i njegova iznenadna smrt krajem 1355. godine. Već posle Dušanove smrti Srpsko carstvo je počelo da slabi i nezaustavljivo opada.

Poznatu sliku "Proglašenje Dušanovog zakonika" naslikao je Paja Jovanović, jedan od najpoznatijih srpskih slikara.

Golubačka tvrđava 🏰
----------
Možda na prvi pogled mala tvrđava, Golubačka tvrđava je zapravo postavljena na izuzetno važnom strateškom mestu i imala je veoma burnu prošlost. Sagrađena je na obali Dunava na samom ulazu u Đerdapsku klisuru, odakle se lako mogao kontrolisati kako drumski, tako i rečni saobraćaj. Golubačka tvrđava je često menjala svog gospodara a oko nje su se najviše borili Srbi, Ugri i Turci Osmanlije. Pored burne istorije, za tvrđavu se vezuju i brojne legende od kojih je svakako najpoznatija ona čiji je motiv nesrećna ljubav jedne lepe meštanke koju je ljubomorni muž, osmanski zapovednik grada, najpre zatvorio u najvišu kulu (tzv. šešir kula). Kako mu ni to nije bilo dosta, svoju ženu je čamcem odvezao na sred Dunava, gde ju je lancima vezao za stenu koju zovu Babakaj što na turskom znači "pokaj se". Njeno odbijanje pokornosti turskom komandantu odvelo ju je u smrt. Turci su vladali ovom tvrđavom više vekova a ona je konačno predata Srbima na upravu 1868. godine.

Ćele-kula - podignuta posle bitke na Čegru (1809) a kao opomena onima koji dižu bunu protiv Osmanskog carstva.
----------
Posle bitke na Čegru, 31. maja 1809. godine, u kojoj su srpski ustanici naneli velike gubitke Osmanlijama, ali u kojoj su na kraju Turci odneli pobedu, Turci su po naređenju Huršid-paše, od glava izginulih srpskih ratnika, uz Carigradski drum kod Niša, sagradili Ćele-kulu. Jedinstven spomenik zverstva u istoriji čovečanstva i opomena onima koji dižu bunu protiv Osmanskog carstva. Prema nekim zapisima Ćele-kula je bila visine 4,5 m, širine i dužine po 4 m. Na sve četiri strane kule nalazilo se ukupno 56 redova u koje su uzidane 952 glave. Ostale glave poginulih srpskih ustanika na Čegru su kao ratni trofej odnete u Carigrad. Oni koji su bili plaćeni da odsecaju srpske glave, zarad groša više, proturili su paši i poneku tursku. Kad je paša saznao za prevaru, odsekao je i njihove glave. Vremenom je veći deo lobanja iz Ćele-kule nestao ili je oštećen, ali ona i danas stoji kao svedočanstvo na osmansko varvarstvo a srpsko junaštvo. Francuski književnik i političar Lamartin je 1833. godine o ovom spomeniku rekao sledeće reči: "... neka Srbi sačuvaju ovaj spomenik! On će naučiti njihovu decu šta vredi nezavisnost jednog naroda, pokazujući im po kakvu su je cenu platili njihovi očevi."

Banatski vojnici graničari
----------
Vojna krajina je, kao pogranični vojno-odbrambeni sistem, vekovima imala značajnu ulogu u odbrani Habzburške monarhije od Osmanskog carstva. Vremenom je menjala svoje teritorijalne okvire, a posebno su bile značajne reforme sprovedene sredinom XVIII veka, kada je počelo organizovanje i Banatske vojne granice. Formiranje Banatske vojne granice počelo je za vreme vladavine Carice Marije Terezije i postojala je više od veka, od 1764. do 1872. godine. Obuhvatala je područje južnog Banata i bila omeđena rekama Tamiš, Dunav i Černa. Postepeno je teritorijalno širena i vojno utvrđivana tokom druge polovine 18. veka, dok je tokom 19. veka podlegala uglavnom formalnim promenama koje su se odnosile na naziv i opseg njenih formacija.
Čitav jedan vek banatski graničari su čuvali sanitetski kordon, ratovali širom Evrope, održavali veze sa svojim sunarodnicima u Turskoj, imali značajnu ulogu u Revoluciji 1848−1849, štitili srpske privilegije u okviru Habzburške monarhije, borili se „s močvarama i peščarama Banata“, sve do ukidanja Banatske vojne krajine 1872. godine, kada je ova oblast došla pod ugarsku civilnu vlast.

Nikolo Makijaveli (1469-1527) - Italijanski državnik i politički filozof
----------
Makijaveli je jedna od istaknutijih ličnosti iz doba renesanse. Do 1498. godine bio je na položajima sekretara i drugog kancelara Republike Firence. Tokom diplomatskih misija sarađivao je sa nekim od najmoćnijih ljudi toga doba. Godine 1512. pao je u nemilost Medičijevih i povukao se iz javnog života. Taj period je iskoristio za pisanje o umetnosti ratovanja i političkoj filozofiji. U jednom od svojih dela zalagao se za republiku po uzoru na antički Rim, ali je isticao i potrebu za nepotkupljivom i krajnje moralnom političkom kulturom. Njegovo najpoznatije delo je "Vladalac" i namenjeno je da bude priručnik za vladare. Tu je Makijaveli ponudio vladarima savete namenjene očuvanju vlasti. "Vladalac" zagovara teoriju da "cilj određuje sredstvo". Godine 1520. ponovo je bio u milosti Medičijevih i imenovan je za glavnog istoričara Firence. Kada su Medičijevi izgubili kontrolu nad gradom 1927. godine, Makijaveli nije uspeo da u novoj republici dobije mesto u državnoj službi, da bi nekoliko meseci kasnije i preminuo u svojoj pedeset osmoj godini.

"Ep o Gilgamešu"
----------
"Ep o Gilgamešu" je sumersko-vavilonsko delo koje peva o podvizima ovog polulegendarnog heroja-kralja i govori o hrabrosti, prijateljstvu i potrazi za večitim životom. Napisan je klinastim pismom i predstavlja najstarije poznato književno delo.
Gilgameš, mladi kralj Uruka, bio je sin boginje i poluboga a isticao se lepotom i snagom. Verovao je da je nepobediv pa je čak zanemarivao i bogove. Zbog te njegove gordosti bogovi su mu stvorili suparnika Enkidua. Međutim, suparništvo je preraslo u nerazdvojno prijateljstvo. Iz prkosa zajedno su ušli u zabranjenu "Kedrovu šumu" i tom prilikom razljutili su čuvara ove šume diva Humbabu. Ubili su diva i zatim su se vratili u Uruk ponosni na svoje podvige. Zbog toga što je Gilgameš odbijao udvaranje boginje Ištar, bogovi su odlučili da ga kazne - ubili su Enkidua. Gilgameš, izbezumljen od bola, oplakuje svog prijatelja. Postao je svestan postojanja smrti, koju želi da izbegne. U potrazi za besmrtnošću, Gilgameš je pošao na veoma dalek put. Na dnu opasnog mora on je ubrao biljku koja daje večitu mladost onome ko je pojede. Međutim, na povratku, jedna zmija mu je otela tu čarobnu travu i on je zauveg izgubio nadu da će postati besmrtan i time se pomirio sa svojom smrtnošću.