LogoLab

Prošle nedelje mama jednog dečaka došla je na čas ponosna i dirnuta.

Dečak ima 4 godine, autizam i geštalt način procesiranja jezika. Posle meseci redovnog rada, igre, praćenja njegovog interesovanja i edukacije roditelja, u igraonici se dogodilo nešto novo.

Dotrčao je do roditelja.
Pogledao mamu i rekao: „Mama”
Zatim je pogledao tatu i rekao: „Tata”
Onda je rekao: „Mene seka boli.” ili možda: „Mene seka voli.”
Nismo sigurni, jer ga je seka u igri zagrlila i jako stegla.

Ali ovde nije najvažnije da li je svaka reč bila potpuno jasna.
Najvažnije je šta se zapravo dogodilo.

Dečak je došao do roditelja da im prenese svoj doživljaj.

Ne da nešto traži.
Ne da odgovori na pitanje.
Ne da ponovi rečenicu koju je neko od njega tražio.
Ne da pokaže šta je naučio napamet.

Došao je da kaže: nešto mi se dogodilo, želim da to podelim sa vama.
To je komunikacija.

Zato je play-based terapija koja pored detetovih interesovanja, prati i prirodan razvoj jezika (GLP) za autističnu decu toliko važna. Zato je podjednako važno da i roditelj nauči kako njegovo dete usvaja jezik i podržava ga van tretmana.

Kroz igru stvaramo situacije u kojima dete ima razlog da komunicira, da se obrati, da podeli, da protestuje, da komentariše, da traži pomoć, da ispriča nešto svoje.
Kontakt očima nije bio cilj koji smo vežbali. Rečenica nije bila naučena napamet, to je bila njegova originalna rečenica.

Cilj svakog govorno-jezičkog (i logopedskog i surdološkog) tretmana mora biti fleksibilna, funkcionalna i smislena komunikacija.

Tek kada dete oseti da njegova poruka ima smisla, tada dobijamo nešto mnogo važnije od naučene rečenice. Dobijamo dete koje ima razlog da nam se obrati.

Prošle nedelje jedna mama je došla u Logolab malo zbunjena.

Njeno dete koristi PODD, ali je počelo da uvodi i druge načine komunikacije: znakove, pokazivanje, imitiranje slika iz knjige, interesovanje za slova.

Mama je imala utisak da dete možda “meša” različite sisteme.
Laknulo joj je kada je čula izraz: multimodalna komunikacija.

Svi mi komuniciramo na više načina svakog dana, često i ne primećujući: govorom, pogledom, gestom, izrazom lica, pokazivanjem, pisanjem, slikama.

Kod dece koja koriste AAK to nije drugačije. Treba pažljivo posmatrati šta dete već koristi i poštovati svaki način na koji pokušava da prenese poruku.

Jer cilj nije metoda.
Cilj je poruka.

Procena nije samo niz zadataka.

Kada dete dođe na procenu, naravno da radimo različite aktivnosti.

Neke su usmerene na razvoj govora i jezika: izgovor, manipulaciju glasovima u reči, razumevanje, izražavanje, naraciju, rečenicu, pojmove.

Druge nam pomažu da posmatramo izvršne funkcije: pažnju, radnu memoriju, tempo obrade, započinjanje zadatka, fleksibilnost i način rešavanja problema.
Ali svaki zadatak je samo jedan deo slagalice.

Mnogo više od samog odgovora zanima nas:
• kako je dete razumelo instrukciju
• koliko mu je vremena bilo potrebno
• šta mu je pomoglo da uspe
• da li se isti obrazac ponavlja i u drugim situacijama

Na proceni ne tražimo samo tačne odgovore. Tražimo obrasce koji se ponavljaju, jer tek kada povežemo više različitih situacija, možemo da razumemo zašto je detetu nešto teško, a ne samo šta mu je teško.

To je ono što nam kasnije omogućava da podršku prilagodimo baš tom detetu.

Od jedne mame sam dobila poruku: „Našla sam!"
Njeno dete je često govorilo nešto što nam je zvučalo kao: „Gde je šina... stue stue."

U početku smo mislile da ima veze sa vozovima, jer je tu frazu koristio kad je složio kocke u vozić, zatim vozeći trotinet pored šina i u još nekoliko sličnih situacija.

Onda je mama prepoznala odakle fraza zapravo dolazi.
Na kraju jednog crtanog filma spiker kaže:
"...za Minimax produkciju... studio, studio."

Da li sada znamo šta ta fraza znači?
Još uvek ne, ali sada imamo prvi trag.

Sledeći korak nije da pitamo dete šta je htelo da kaže. Nije ni da ga ispravljamo.
Sledeći korak je da posmatramo:
Kada spontano koristi tu frazu?
Šta se dogodilo neposredno pre toga?
Šta se dešava posle?
Da li je koristi svaki put u istom značenju ili je vremenom dobija nova značenja?
Tek kada prikupimo dovoljno ovakvih situacija, možemo da počnemo da razumemo kako dete koristi tu frazu i koje sve funkcije ona ima u različitim situacijama.

Kod dece koja koriste eholaliju, značenje se često ne otkriva iz jedne situacije, već iz obrasca koji se pojavljuje.

Zato ne počinjemo od ispravljanja. Počinjemo od razumevanja.

Roditelji često nose ogroman pritisak.

Da urade dovoljno.
Da ne zakasne.
Da ne propuste nešto.
Da pronađu još jedan tretman, još jedan termin, još jednu metodu.

Potpuno razumem tu potrebu, ali više terapije nije uvek više napretka.

Dete se ne razvija u kabinetu. Razvoj se dešava kod kuće, u igri, u rutini, u odnosu, u svakodnevnim situacijama u kojima dete ima razlog da komunicira.

Terapija ima smisla kada pomaže detetu i porodici.

Kada roditelju daje više razumevanja.
Kada svakodnevica postane lakša.
Kada dete ima više prilika da učestvuje.
Kada odrasli znaju kako da podrže komunikaciju bez stalnog pritiska.

Previše tretmana nekad može značiti manje odmora, manje igre, manje vremena kod kuće i više zahteva, a umorno i preplavljeno dete ne uči bolje.

Terapija jezika i komunikacije ne treba da bude još jedan izolovan zadatak u detetovom danu. Treba da pomogne porodici da svakodnevni trenuci postanu lakši, smisleniji i dostupniji za komunikaciju.

Kada govorimo o autističnoj komunikaciji, često se sve postavi kao problem deteta.

"Ne razume neverbalnu komunikaciju."
"Ne čita socijalne signale."
"Ne zna kako da se uključi."

Međutim, komunikacija nije nešto što se dešava u jednoj osobi. Komunikacija se dešava između ljudi.

Ako odrasli ne razume dete, to ne znači automatski da dete nema socijalno razumevanje.

Možda koristi drugačiji ritam.
Možda pokazuje interesovanje na drugačiji način.
Možda ne koristi pogled onako kako očekujemo.
Možda mu treba više vremena.
Možda direktno kaže ono što drugi uvijaju.
Možda njegove signale nismo naučili da čitamo.

Istraživanja o problemu duple empatije (double empathy problem) pokazuju da nesporazumi između autističnih i neautističnih osoba nisu jednosmerni (spisak istraživanja je na poslednjem slajdu). Ne radi se samo o tome da autistična osoba “ne razume” druge, već se radi o razlici u komunikacijskim stilovima.

Zato je važno da podrška ne bude iz pespektive: Dete mora da nauči da komunicira kao mi.

Podrška treba da ide iz pespektive: Mi moramo da naučimo da bolje razumemo dete.

Drugačija komunikacija nije manje vredna ili netačna komunikacija.

Zašto Logolab?
Zato što me nikada nije zanimao samo izgovor.

Pri upisu na fakultet sam se lomila između logopedije i surdologije. Izabrala sam surdološki smer, jer sam želela da učim o jeziku i komunikaciji i onda kada govor nije jedini put.

Učila sam o sluhu, govoru, jeziku, komunikaciji, znakovnom jeziku, radu sa decom individualno i u školi. AAK se tada samo spominjao, ali mi je već tada bilo jasno da komunikacija ne može da se svede samo na oralni govor.

Diplomirala sam 2005. godine, a iste godine upisala opštu lingvistiku na Filološkom fakultetu u Beogradu. Jezik me je zanimao sve više, ne samo kako se glas izgovara, nego kako se gradi značenje, kako dete razume, pamti, koristi i kombinuje jezik.

Od 2009. radim samostalno, na srpskom i engleskom. Kroz edukaciju iz auditory-verbal terapije prvi put sam se susrela sa pristupom da je roditelj ravnopravni član terapijskog tima. Ideja da roditelj bude aktivan deo procesa tada kod nas nije bila uobičajena, ali meni je odmah imala smisla, jer dete ne uči da komunicira u kabinetu, već u stvarnom životu, u realnim situacijama, od dragih i poznatih odraslih.

Logolab je nastao 2016. godine. Ime nije od “laboratorije”. Lab je od labrador. Tada sam radila uz svoje tri labradorke: Bubi, Rubi i Loti zbog kojih sam se edukovala za terapiju uz pomoć životinja.

Kasnije me je roditeljstvo još više približilo ranoj intervenciji i radu sa porodicama.

Danas su u centru mog rada deca kod koje govor nije razijen, dostupan, stabilan ili dovoljan. Deca kojoj je potreban AAK. Deca koja jezik razvijaju kroz eholaliju (GLP). Deca kod koje izvršne funkcije utiču na komunikaciju, učenje i svakodnevni život.

Logolab nije nastao iz trenda, nastao je iz dugog traganja za odgovorom na jedno pitanje: Kako osoba može da bude shvaćena, čak i kada govor nije dostupan?

Jedan od najčešćih strahova roditelja je: Šta ako se dete navikne da pokazuje i onda neće hteti da govori?

Razumem taj strah, ali istraživanja i praksa ne podržavaju ideju da AAK usporava razvoj govora. Zapravo, istraživanja pokazuju da AAK intervencije ne ometaju razvoj govora, već je kod većine dece uključene u istraživanje zabeležen porast govorne produkcije.

To ima smisla. Govor se ne razvija bolje zato što dete nema drugi način da se izrazi. Govor se razvija kroz jezik, odnos, sigurnost i mnogo prilika za smislenu komunikaciju.

AAK ne uči dete da ćuti, već detetu daje pristup komunikaciji dok govor još nije razvijen, stabilan ili dostupan.

A kada dete ima više načina da učestvuje, traži, odbije, komentariše i bude shvaćeno, onda ima više komunikacije, a ne manje.

Kod neke dece jezički razvoj ne polazi od pojedinačnih reči, već od većih jezičkih celina, najšešće fraza koje su čula u važnim, emotivnim ili često ponavljanim situacijama.

Te fraze mogu zvučati kao ponavljanje, ali vrlo često nose značenje. Vremenom dete počinje da ih skraćuje, meša, menja, izdvaja pojedinačne reči, pa zatim gradi svoje izraze i razvija gramatiku.

Zato, kad čujemo eholaliju, zapitamo se:

Šta dete radi sa tim frazama?
Da li ih koristi smisleno?
Da li ih kombinuje?
Da li ih skraćuje?
Da li iz njih počinju da se izdvajaju pojedinačne reči?

To nam govori gde se dete nalazi u jezičkom razvoju i kakav mu je model sada potreban.

Kod dece koja razvijaju jezik kroz geštalt/celinu (GLP) ne gasimo eholaliju, već pratimo kako se jezik razvija iz nje.

Neka pitanja odraslima deluju jednostavno.

“Šta si radio danas?”
“Šta se desilo?”
“Šta vidiš na slici?”
“Ispričaj mi.”

Za dete to mogu biti vrlo složeni zadaci.

Da bi odgovorilo, dete mora da usmeri pažnju, izdvoji šta je važno, zadrži informaciju, složi redosled, pronađe reči i započne odgovor.

Zato “ne znam” ne mora uvek da znači da dete ne zna odgovor, nekad znači: “ne znam odakle da počnem”. Tu izvršne funkcije imaju veliku ulogu.
One pomažu detetu da napravi mapu zadatka: gde da gleda, šta da sluša, šta da prati, šta je prvo, šta je važno, kako da započne. To je razlog zašto ne pomaže da isto pitanje ponovimo više p**a.

Umesto:

“Pa reci.”
“Znaš ti to.”
“Hajde, šta je bilo?”

možemo ponuditi pitanja za orijentciju:

“Da li je bilo u školi ili kod kuće?”
“Da li je bilo pre ili posle ručka?”
“Pogledaj prvo ko je na slici.”
“Ja ću početi, ti nastavi.”

To nije pomaganje previše.
To je podrška da dete pronađe put do odgovora.