29/05/2026
📸СЛИКА ДАНА📷
🫶🏻ПОСЛЕ ДЕТИЊСТВА
"Можда је то због сунца,
а можда и није зато:
ове хиљаде руку,
ове хиљаде лица,
све ми то јутрос
одједном
изгледа, непознато
као да нема у граду
дечака и девојчица.
Одједном:
ко да су прешли
преко великог моста,
извијеног и лепог
што подсећа на дугу,
у неки нови живот,
на неку обалу другу.
Под небом, из далека,
шта их то тамо чека?
За њима траке птица
И траке ветра се вуку.
А они трче.
И машу.
И држе се за руку.
Под небом, из далека,
шта их то тамо зове?
За њима градови плове.
За њима пространства
плове.
И све је налик на снове
кад их прелије злато.
Можда је,
кажем,
због сунца,
а можда и није зато.
Стојте!
Чекајте! - вичем.
Ја знам шта значи та
дуга.
Знам: она обала друга
много лепше се плави.
Ал' нека свако од вас
бар мрвицу детињства
понесе кришом у руци
и сачува у глави.
Можда вас без те мрве
нећу ни срести,
ни стићи,
а живећемо скупа,
у исти биоскоп ићи,
у истом ресторану
ручати исту храну,
у истој улици можда
пролазиће нам дани...
Па ипак - без те мрве,
сићушне мрве детињства,
бићемо толико туђи,
бићемо толико страни.
А једном,
кад године мину
у бескрај, у даљину,
и прођу шарени дани
као да нису ни били,
и уморе се све шетње,
и посиве априли,
и лепи плави чуперак
над оком нам оседи,
видећеш да та мрва,
мајушна мрве детињства,
нов неки живот вреди.
Као да расте у срцу
велика звездана прича,
безбрижна,
златножута.
Па живиш још много пута,
још небројено пута."
Мирослав Мика Антић
Из књиге "Плави чуперак"