Име јој је било Немањина гимназија. Данас је њен званичан назив Гимназија "Бора Станковић". По нашем мишљењу, једноставно је треба звати Врањска гимназија. Она је саставни део врањског живота после 1878. године јер је уграђена у сваку породицу и фамилију, али и у сваку институцију и установу. Основана је 1881. године у време конституисања независне српске државе, када је започео успон грађанске кл
асе која је имала жеља и потреба за сазнањима која би је укључили у савремене токове цивилизације.
Гимназија је највиши облик образовања код старих Хелена. У Европи је рехабилитована средином 16. века. У почетку, ове школе су усмерене према сазнањима из хуманистичких дисциплина, културе и уметности. Класични језици, најпре латински, а касније и грчки, били су основа њеног рада и истраживања. Кроз 19. век, у складу са напретком и усавршавањем цивилизације, значајно се трансформише. Прво се у гимназије уводе модерни језици, а појачава се и интерес за истраживања из области друштвених наука. Појачана открића из области технике утичу да се крајем 19. и почетком 20. века смањују наставни програми језика, а уводе се природне и техничке науке као и практична знања. На основу овога гимназије су се поделиле на класичне и реалне.
Срби су прву гимназију основали у Сремским Карловцима далеке 1791. године. Занимљиво је да је она настала у нашем расејању, док је прва гимназија јужно од Саве и Дунава основана 1830. године у Београду под називом Велика школа. Гимназија у Врању основана је 1881. године. Радила је прво као нижа, а касније као непотпуна виша гимназија. Од 1922. године она добија осми разред и постаје потпуна гимназија. После Другог светског рата губи грађанску оријентацију и постаје идеолошка школа. У овом периоду често се мења њена структура. Године 1958. извршена је реформа гимназијског образовања. Нижи разреди гимназије пренети су у осмогодишње школе а гимназија је добила четворогодишњу структуру. Посебно је био карактеристичан покушај укидања гимназија и њихово претварање у образовне центре. То је била срамна негација вековних цивлизацијских дотигнућа и вредности као општег добра и најбоља основа за свестрано образовање која омогућава даље школовање и усавршавање на универзитетима и фаукултетима.
Поцеци су били веома тешки, неизвесни. Држава и Врање нису имали довољно финансијских средстава, недостајали су стручни кадрови, а такође, Врању је недостајао одговарајући школски простор. Те околности успоравале су њен раст и развој у сваком погледу. Питање професорсог кадра било је увек актуелно и решавано је у ходу. У почетку су кадрови претежно долазили из Београда или других градова Србије. Касније су то били школовани Врањанци, а између два светска рата и велики број руских емиграната кадровски унапређује нашу школу. Данас је макар половина професора седело у клупама врањске гимназије.
Први период њеног рада трајао је до 1934. године када је радила у неодговарајућим просторним условима. Данашња школска зграда грађена је од 1931-1934. године. То је била прва инвестиција државе у наш град после Првог светског рата. Од онда почиње њен други период и он траје и данас. Трећи период ће започети после потпуне реконструкције и обнове зграде. Захтев је упућен одговорнима и радови су започели одмах и безусловно.
Гимназија има свој унутрашњи живот, како ђачки, тако и професорски. Између њих се преплићу различите комуникације у које су веома активно укључени и родитељи ђака. Добар пример је чињеница да врањска Гимназија захваљујући сарадњи родитеља, професора и ђака није радила у време оба светска рата, као једина гимназија у Србији. Стиче се утисак да је иницијатива за новим ангажовањима претежно долазила од самих ученика јер су они мотивисани и младалачки ангажовани како би у школу унели нове визије. Професори су инспирације проналазили у ентузијазму и посвећености позиву. Њихова реч је изнад свега. Она одзвања школсикм простором, а ђаци су је чували одлазећи да усавршавају своја знање и да трагају за животним позивима. Сматрамо да нису довољна само историјска истраживања за слику о њеном унутрашњем животу, већ су за то потребна различита социолошка и психолошка истраживања.
Неки ученици Врањске гимназије обележили су историју ове школе, овог града, али и читавог нашег народа. Оне које често спомињемо су : Борисав Станковић - књижевник, отац Јустин Поповић - проф. богословког факултета, Јован Хаџи-Васиљевић - историчар. Наравно, има још много великана српског народа и наше Гимназије које нисмо заборавили.
