Škola i javnost

29/04/2017

13/06/2016

http://www.rtv-vranje.rs/index.php?option=com_k2&view=item&id=12589:predstavljena-monografija-duhovnost-u-delu-isidore-sekulic&Itemid=244

06/07/2014

Promocija knjige Valntine Zlatanović-Marković "Duhovnost u delu Isidore Sekulić"

29/05/2014

СЕЋАЊЕ: ЋОСИЋ И СРБИЈА
(ОДЛОЖЕНА АКАДЕМИЈА ПОВОДОМ 90. РОЂЕНДАНА ПРОФЕСОРА ЈЕРОТИЋА)

23. мај, 2014.
Уочи Светих Кирила и Методија

Ових дана сведоци смо страшне трагедије која је задесила Србију. Поплављена села и градови, клизишта, отворена земља која гута дрвеће, мостове, куће, хеликоптери, евакуације људи, лешеви животиња који пливају поред чамаца у којима су деца, жене, старији људи, прљава вода која је избрисала путеве, сокаке, уплакана лица, погледи туге, неверице, бриге – слике су једног народа у трагедији које ће заувек бележити пролеће у мају 2014. године у Србији. У људима се активирало добро, постали смо поносни на слогу, на жељу да помогнемо онима који су у невољи. Такође, и зло је постало видљиво, још опасније у несрећи која нас је задесила. Зли људи су у овим тешким данима видели прилику да пљачкају, да зараде на муци човека који не пита за цену за флашу воде, за кришку хлеба. Да ли нам је мало овог зла?

У овим данима наш град се припремао за Свечану академију поводом 90. рођендана Владете Јеротића. Тродневна жалост у Србији због жртава у поплављеним местима одложила је овај велики догађај, иако смо имали идеју да вече у Народном позоришту буде хуманитарно. Као што смо обавештавали људе да Академија неће бити одложена и да ће вече бити хуманитарно, тако смо, по објави Владе Републике Србије и препоруке Министарства за културу да се сви догађаји одложе, кренули са оглашавањем у обрнутом смеру. Стара Црква је организатор Академије, нас неколико (отац Милић, Биља, Гоца, Наташа, Анђелија, ја) носимо терет и задовољство припремања великог и значајног јубилеја. Локални медији се интересују за догађај, велики је број учесника и ученика који су ангажовани у разним активностима, сценским и онима ван сцене.

Стварност нас зауставља у реализацији Свечане академије. Страх се уселио у људе. Бојимо се заразних болести које ће изазвати појава глодара, змија, инсеката. Страхујемо од нових поплава, од мрачног неба и црних облака. Први талас панике је прошао. Овај други је опаснији јер је пробудио нови страх: сумњу у људе којима смо дали поверење, сумњу у оне који треба да брину о заштити једног града од разних непогода. Нарочито смо забринути зато што смо схватили да они за које смо гласали или они за које нисмо хтели да гласамо или они због којих нисмо хтели ни на изборе да изађемо, као да се то нас не тиче, одлучују – не само о будућности Србије, о њој смо одавно престали да бринемо, већ одлучују о малим нашим животима, мом животу, твом, твог брата, деце, родитеља.

Живот у Србији постао је несигуран. Апокалиптичне слике су пред очима сваког од нас. Уз такву слику страдања, одјекнула је и тужна вест о смрти Добрице Ћосића, академика, писца, хроничара времена, председнике државе 1992. године.
Сетих се живог и поверљивог разговора професора Јеротића и Добрице Ћосића, пре неколико година, на Чиготи, на Златибору, који сам погледом ухватила у трену док је трајало стручно предавање у сали. На дан сахране Добрице Ћосића, у нашем граду требало је да обележимо 90. рођендан професора Јеротића. Не иде то... Или иде? Смрти се не одлажу, ни сахране... Наш догађај се одлаже због ситуације у земљи... Као да осећам олакшање, притисак је био огроман... Возач враћа професора у стан. Били су на излазу из Београда.

Ученици су тужни, али схватају ситуацију и надају се сусрету са професором у јуну, када се ситуација у Србији смири. Сара Матовић, матурант, урадила је леп портрет професора Јеротића, по слици направљеној у дворишту Старе Цркве, под липом, 2007. године, када је професор био гост у нашој школи. Сара ће уписати Ликовну академију. У галерији Сарине маме, пре пет година, купили смо слику – Поглед на Ужице са Старог града – за 85. рођендан професора Јеротића. Професор често гостује у емисији на студију Б – „Агапе“. Назив ужичке галерије је „Агапе“. И уочи Благовести, у Ћелијама, а онда и у манастиру Јовања, слушасмо, са сузама, ученици и наставници, од оца Михаила – о љубави, узвишеној – АГАПЕ. Случајности нема, зар не? Програм је тада, у организацији Старе Цркве („добре домаћине не треба мењати“, рече господин Ненад Арсић, када смо почели да сарађујемо), био на Учитељском факултету. Сада је требало да буде у Народном позоришту. А Сара води програм. Хор са Учитељског факултета учествује у програму. Прошле недеље сам била на Учитељском факултету, хтела сам да се сретнем са диригентом хора, професорком Данијелом Судзиловски. Била сам дирнута љубазношћу и простодушношћу колегинице. Разговарале смо о наступу хора на Академији. Док сам присуствовала њиховој проби, задржавала сам сузе у грлу, слушајући песму „Ово је Србија“. Србија. Негде сам у себи тихо јецала, слушајући песму о земљи за чију сам будућност врло забринута. Посматрала сам младе људе, међу њима и неколико мојих бивших ученика, како су пратили своју професорку, поносни, лепи, безбрижни студенти. Младост Србије. Као да се неки круг поново затвара и нови отвара. И бројне су асоцијације.

На часовима разговарамо о српским реалистима, о Домановићу највише – слика власти и појединца. Зашто човек свесно пристаје на ропски жиг, зашто се човек одриче свога права на слободну мисао, израз, идентитет? Зашто је највећа страст, по Ћосићу, помињемо га ових дана и гледамо се у нашем кабинету, страст за влашћу? Зашто човек свесно бира зло? Додирујемо стварност. То су питања која покрећу моје ученике другог разреда на размишљање, на трагање за смислом , на „трагање за правом вером“, како је Добрица Ћосић говорио у Народном позоришту у Ужицу, 2002. године. Две велике фотографије у боји, направљене тада, на којима је Добрица Ћосић, налазе се у кабинетима за српски језик и књижевност. Направљена је још једна, у Народној библиотеци, после тог скупа, на којој смо професорка Добринка Ћоровић и ја, са Добрицом Ћосићем. Ових дана ми одзвања у глави посвета у књизи „Пишчеви записи (1981-1991)“ коју ми је наменио, написао и потписао лично Ћосић: „Валентини Златановић, Записи о свету који је Историја сурвала у амбис... Добрица Ћосић“. И тада су ми те речи биле застрашујуће. Данас су помало и пророчке. Сведок сам кретања ка амбису.

Те године доласка академика Ћосића у наш град, откривала сам филозофско-метафизички и религиозни свет његових текстова. Желела сам жарко да присусутвујем том предавању, да чујем и видим великог писца, да га чују и виде моји ученици. У четвртом разреду се раде „Корени“ и „Време смрти“. То је скоро обавезна тема на матурском писменом задатку. Ученици радо читају Ћосића и расправљају о свету његових јунака. Зато је било битно да чују писца. Говориће сигурно о Катићима и Дачићима, о Првом светском рату... Међутим... Професор физичког васпитања није имао разумевање за потребу ученика да присуствују овом догађају, јер се радила важна наставна јединица – трчање на 800 метара на стадиону. После нашег разговора, суптилног и жустрог, са позивом на време, пишчеве године, прилику, догађај од значаја, важност часа и оцењивања за полугође или тромесечје, не сећам се више, критике и чуђења, професор физичког био је категоричан: ученици неће доћи да чују и виде Ћосића. Отишла сам тужна у позориште. Али је професор био великог срца и ученике са стадиона послао у позориште. То је анегдота која се са уживањем препричава. Најслађе је прича, и увек понешто додаје, професор физичког, Вукајловић. Иначе, овај професор, љубитељ праве речи, има и књигу са посветом професора Јеротића, коју смо му поклониле професорка философије Наташа и ја, када смо, 2003. или 2004. године слушале професора, у београдској Медицинској школи на Звездари. Те сусрете је сјајно организовала професорка философије у тој школи, Снежана Батас. Професор Јеротић је посетио и канцеларију професора физичког васпитања у школи, када је у нашем Амфитеатру имао предавање: „О љубави“. Професор је у нашој школи увек говорио о љубави. То је тема која највише интересује ученике. Зато је професор Јеротић постао почасни професор наше школе са предметом – О љубави. Када је професор примио захвалницу и именовање био је дирнут. Знам да се обрадовао. Само је кратко прокоментарисао: „Ово постоји само у Медицинској школи!“

На предавању у Народном позоришту, те 2002. године, слушала сам пажљиво, са бележницом, Добрицу Ћосића. У позоришту није било неке нарочите гужве, али је догађај био посећен. Била су представљена „Сабрана дела“ Добрице Ћосића, у двадесет књига, са напоменом да је још пет књига у штампи. У Издавачкој кући „Филип Вишњић“ ради пишчева ћерка Ана Ћосић – Буквић, која је размишљајући о оваквом издавачком подухвату, пошла од тога да класик наше савремене и модерне књижевности нема своја сабрана дела и да би требало наћи све што је објављено, проверити да ли има грешака, исправити, средити и дати писцу да се одлучи за једно дело за које се може рећи: „Ово је дело које ће се прештампавати“.

Читам белешке које сам нашла у свом радном столу. Волим те рукописе из прошлих дана. Катићи су, каже Ћосић, „ носиоци културног прогреса“, а Дачићи мисле: „Самим тим што смо рођени, нама је учињено осмишљавање“. Ето нашег усуда и велике приче о добру и злу. На важност и вредност његових романа прво су указали француски критичари, његови романи су сродни делу Достојевског, у себи имају уметничку религију – чуло се на предавању. Допало ми се то што је рекао о Андрићу: „Он је изузетан по томе што ничим не показује своју изузетност“ и „ Не знам једноставнијег и сложенијег човека свога времена“. Тек сада разумем, то ваљда долази са годинама, Андрићеве мисли о ћутању и причању. Тек сада знам колико је важно што сам онда записала Андрићеве мисли које је Ћосић цитирао: „Није важно рећи оно што мислиш, али је важно не рећи оно што не мислиш“. Познато је да се Ћосић бавио политиком из моралних обавеза, да је његов „вјерују“ био: „Ја постојим да извршим и извршавам људске дужности, да чиним добро, да служим добру...“ Присећао се времена када је био председник Југославије. „Да ме нису сменили, да сам остао још пар месеци на тој дужности председника Југославије“, казао је Ћосић на предавању, „ја бих прецркао од обавеза, дужности“. Ћосић је казао да је двадесети век најкраћи век у историји од Христовог рођења. О 21. веку, у књизи „У туђем веку“, Ћосић записује: „ Ово време што почиње са двојком и три нуле јесте туђе време; ја припадам времену које започиње јединицом; у времену које почиње двојком и нулама ја сам само случајни остатак прошлог времена у будућем свету. Као да сам се у апокалиптичном бродолому на некој дасци нашао на обали непознате земље. Стојим на спруду и не усуђујем се да се удаљим ни корачај од 1999. године“. Неки српски градови су у овим поплавама страдали до непрепознатљивости. Као да се десио бродолом, водена стихија је носила све пред собом, и људске животе.

Враћа се сећање: посматрам Ћосића, иако у годинама, мисао му је сабрана. Значајан ми је његов савет младим људима, да на својим путевима „постављају себи велике циљеве“, јер се „на дугим путевима постаје добар, мудар, богат човек“. Ова мисао је нашла место и на једној мојој књизи. Човек се развија и усавршава, тражи, надограђује. Драго ми је да сам чула да је за Ћосића патријарх Павле „живи светац“, „величанствена личност“, „јеванђелист“, „велики монах“, да га „чини спокојним“, да носи „подвиг духовности“. Ћосић је рекао да је био на Светој Гори, али да оваквог духовника – какав је био патријарх Павле, није упознао. Сетих се текста Моме Капора о сусрету оца Митрофана и Добрице Ћосића на Хиландару. Дирљиво и потресно. Професорка Ћоровић ми је поклонила Капоров текст о боравку Ћосићевом на Хиландару. У време Другог рата били су на различитим странама. Да није било повреде ока, отац Митрофан не би постао хиландарски монах. Некада их је рат учинио непријатељима, касније их је живот спојио у миру и осећају Божије промисли. Ових дана читам књигу „Бог ће помоћи, ако има коме“, дар оца Милића, старешине Старе Цркве. Књига садржи беседе патријарха Павла казане у разним приликама и поводима и сјајне анегдоте и сећања у којима се истичу врлине и мудре мисли нашег патријарха. Прочитах у запису професора Јеротића о једној невољи која их је (професора Јеротића, његову жену Јелену и патријарха Павла) задесила на Косову када су се враћали из манастира Девич. Патријарх Павле је и тада показао, као што је својим животом увек сведочио, нарочити дар – дар смирења.

„Чека ли Србе судбина Хазара?“, пита се Добрица Ћосић у својим дневничким белешкама. Шта се дешава са Србијом? Размишљам: хоћемо ли после овог мајског потопа да постанемо бољи људи? Хоће ли добро победити зло? Да ли смо разумели да нас Бог опомиње, да ли смо разумели Његов глас? Можда је Ћосић пророчки говорио да нас чека неизвесност, да је „историја наша судбина“, да је судбина
„сама по себи трагична“... „Ми смо у тешкој ситуацији, али не и у безизлазној; ми смо у пропадању, али има потенцијала у нама“. О овим речима, које сам тада записала у Народном позоришту, често размишљам. Сведок сам времена, зато и боли визија трагизма и бесциљности, не дај Боже, и нестајања, осведочена речима у Ћосићевом „У туђем веку“: „Будући историчар, онај из 21. или 22. века, биће задивљен народом и временом у коме су криминалци били најзначајнији и највољенији људи“.

Требаће нам много времена и снаге да се сагледамо и обновимо: морално, духовно, цивилизацијски, културолошки, верски, национално, пре свега – људски... Много времена и снаге… А „Бог ће помоћи, ако има коме“.

28. мај 2014.
Уочи Спасовдана

Данас ме је телефоном позвала професорка Добринка, моја колегиница, моја менторка из времена када сам почињала да радим посао наставника. Она је персона која је својом појавом, анегдотама, ставом, занимљивим изразом, увек вршила, ма где се налазила, културну мисију. Волим да се сетим драгих људи. Волим када ме се сете и када осетим да сам и ја део њиховог света. Професорка Добринка као да осећа да мислим и пишем о њој. Путује, одувек. Била је у Ефесу, на Памукалама, Кушадасију... Причале смо о Богородичиној кући, гледаћемо фотографије и причати о томе. Ових дана путује у Грчку. Сетих се оца Митрофана са Хиландара. И професоркиног дара – речи Моме Капора о Хиландарцу и Ћосићу. Никада не заборављам доброчинство добрице Добринке. Добрица Ћосић, Добринка Ћоровић – иницијали су исти. И њихова имена имају исти корен, исто значење. И бављење историјским темама их повезује. Све је на свету повезано. Ових дана, каже професорка Добринка, мислила је на мене, на мој рођендан... Договарамо да се видимо кад дође из Грчке. Данас је позивам на Академију и промоцију књиге о Исидори. Баш данас, а случајности нема, чула сам се са господином Ненадом Арсићем из Београда. Био је у стану професора Јеротића, очекивали су мој позив. Договорили смо нове термине за долазак професора Јеротића у наш град. За месец дана, ако Бог дâ, имаћемо прилике да чујемо и уживамо у свакој изговореној речи великог човека, ерудите, академика Јеротића. Рекох и Наташи, обрадовала се. Нас две смо се „бориле“ за овај благослов. Слава Богу!

Уочи Спасовдана, 2014.
Ужице
Валентина Златановић – Марковић

18/05/2014

Narodni muzej Uzice u sredu, 21. maja u 20:00 u Svecanoj sali grada organizuje promociju knjige "Duhovnost u delu Isidore Sekulic" Valentine Zlatanovic Markovic. O knjizi ce govoriti: akademik Vladeta Jerotic, prof. dr Dragoljub Zoric i autorka knjige.
U umetnickom programu ce ucestvovati: Igor Milicevic-tenor, Andjelija Djokovic - klavirska pratnja i Sara Matovic - recitacija.

19/03/2014

Шта сањам и шта ми се догађа
или
Екстерна евалуација

„Драги наши, дуго смо вам се надали и дуго смо вас очекивали. Коначно сте се појавили и унели радост и лепоту у наше суморне животе.“ Говорио је узбуђено мали Ристовић, правећи драмске паузе онако како смо вежбали. Била сам задовољна када видех како се смешкају ови добри људи у холу наше простране и свечане школе, окружени ученицима и наставницима. Знала сам да доброта уме да смекша и најтврђе срце. Сви аплаудирамо, поносни што су напокон ту, код нас.
Пазите, ЕКСТЕРНА ЕВАЛУАЦИЈА* се коначно појавила! Зато је интересовање велико. Дошле су и комшије из насеља, сјатило се са свих страна, како би се видели ти велики људи. Стискају се у два реда моје колеге, добри и поштени наставници, са фасциклама у рукама, надмећући се и утркујући се ко ће први предати свој портфолио на увид. Зашаренеле се фасцикле са уредно сложеном документацијом и плешу у ритму чудесно лепих звукова из фруле дечака Драгомира. И то је део протокола. А онда мали Ристовић настави громко: „ Ми смо васпитно-образовна установа која поштује и воли своју земљу, свој народ, традицију, фолклор. Ми смо, зато, одлучили да вас поздравимо како и налаже стари српски обичај.“ У том тренутку, право пред њих ступише две девојчице румених образа, у народним ношњама, држећи у рукама погачу и со. Погледаше се наши гости, а ја осетих како то њима нешто не беше право. А можда сам, под оволиком навалом емоција, све погрешно разумела. Зато избрисах овај утисак и наставих да се смешкам. И то је вежба, знате. Узеше гости со и погачу. Тај покрет, девојчице у ношњама, Милица и Верица, испратише двоструким запевком: „Оооој! Оооој! Направише гости неки покрет руком као да се крсте, а опет – не бих рекла да су се прекрстили. То могу и да разумем. Заиста је незгодна ситуација, на крају, екстерна комисија улази у школу а не у цркву, али је, ваљда, и школа нека светиња. Такође, није слава, али, Бога ми, као да јест. Све је у школи затегнуто, свечано, посебно, цео наставни кадар сија, неко блаженство се пројавило на лицима свих запослених. Дуго смо се и припремали за њихов долазак. Уредно смо се крстили и молили Бога да сачекају још две недеље, да се још неке ствари мало дотерају, да се међусобно обавестимо у којим смо тимовима, да се испотписујемо на страницама књиге дежурства, да одрадимо анкете, да активирамо тим за борбу против насиља, да се детаљније позабавимо инклузивном наставом** и диференцијацијом***. Када вам кажем да је и онај наставник који никада ништа није урадио за школу, ни пре ни после звона, а питање је да ли је и у учионици нешто радио, окачио слике у свом кабинету, залио цвеће, довукао још три саксије, избацио смеће из фиока, онда вам је јасно какав се страх увукао у све људе и колико је овај догађај данас велики. Где да се наставник, после толике исцрпљујуће припреме, истински не зарадује њиховом доласку?! То би било готово немогуће. Данас се сви искрено радујемо. Ослободисмо се и вируса и високог притиска и прехладе. Многи дођоше са боловања одморни и свежи, излечени од депресије и од пада имуно система.
Најтеже су, признаћете, оне приче које оптерећују ум и не дозвољавају човеку да нормално ради. У нашој школи, када се живот дели на време пре и време после екстерне, које ћемо, надам се дочекати, ових дана кружи прича о једној наставници (из друге школе) којој је муж умро за време екстерне. После сахране свога мужа, помињући покојника, јадала се својим колегама из школе, несвесно им упућујући поуку: „Е мој, Вићо, моја снаго, како сад да вратим време?! Е, моји драги, кад ми он приђе, увече, ја се избечим на њега и кажем му: „Пусти ме, не приближавај ми се, видиш да радим планове, припреме, портфолио...” Остаде ме човек жељан! Еј, луда Насто, дозволила си да ти живот све отима због једне екстерне!”
И управо се те разноразне приче о екстерној, њеном значају, оценама које може дати, најтеже подносе. Једни од других чујемо шта још треба да се уради, који још образац треба да се попуни, која књига евиденције треба да садржи припремну наставу, план за друштвено-користан рад... Велики је то био притисак, два месеца размишљања, два месеца напетог ишчекивања доласка екстерне, два месеца неспавања и сањања тешких застрашујућих снова. Ево, причала ми је једна наставница да се пробудила сва у зноју и почела да бунца: „Екстерна, екстерна, ти си најбоља, ти си најлепша!“ И муж јој се забринуо. Умало да брак пропадне. Човек није из наше струке, тешко му је било да разуме каква је то посебна опсесија, нека ванземаљска љубав. Док су се објаснили, прође ноћ. Муж јој је забранио да помиње реч „екстерна“ и на јави и у сну. Али, после тога, причала ми колегиница, муж се променио потпуно. Понаша се према њој као да је она неки инвалид. Гледа је сажаљиво, помаже јој у кући, не оптерећује је политиком, брине о деци и родитељима, љути се што се више не одмара, купује јој витамине, воће, кува чајеве. Слушам је ја, а у себи мислим како ова екстерна доноси и нешто добро. Добро је, рецимо, што нико више не помиње плату, што је плата постала тако безначајна чињеница, нешто непотребно, сувишно. Нас, сада, интересују само велике идеје и велики циљеви. По цео дан можемо остати у школи и разговарати о великим темама наших педагошких профила. Постали смо једни према другима предусретљиви, некако интимни, блиски. Нема незадовољних, гладних, увређених. Просвета је, рецимо, када није оволико радила, тражила већу плату и упозоравала је запослене у Министарству штрајком. Каква је то заблуда била?! Да смо знали да рад може оволико да усрећи човека, давних дана бисмо прионули на посао. Али, ето, наш директор нам стално приговара да се не замарамо толико, да се опустимо, да су „ови фактори“ из екстерне обични смртници. Нас је, међу нама речено, страх од те екстерне толико оковао да ми нисмо могли здраворазумски да мислимо. Ми смо мислили, јер нико их никада није видео, само смо чули да постоје, да када ОНИ дођу, то ће бити равно библијском потопу. А ево, сви се извирујемо и рођеним очима не верујемо. Обична три човека, обични људи, скромног изгледа, пристојног понашања, помало збуњени оваквим дочеком и оваквим програмом. Аплаудирају и наставници и ученици, дикректор се поносно смешка и погледом бодри наставнице задужене за дочек. У углу пространог хола, помоћна радница, она која се никада не смеје и која промрља увек у знак поздрава, јер јој је тешко да каже: „Добар дан“, брише сузе радоснице својом униформом. Толико то беше дирљив призор! То још више разгали наставницу која је била задужена да одрецитује познату Шантићеву песму: „Остајте овјде, сунце туђег неба неће вас гријат ко што тамо грије“, да је последње стихове ове песме говорила у таквом заносу, да смо мислили да присуствујемо правој позоришној представи, на небесима. Колегиница и ја смо биле срећне, јер смо направиле добар програм. То би значило да ће нам директор у наредном периоду толерисати немарност у вођењу администрације и да ће нас, јавно, на седници Наставничког већа, похвалити, aко не заборави или ако се у међувремену не десе важнији догађаји. Разумећемо и то, као и много тога до сада.
Отвори се простор ка унутрашњости школе, наставници стадоше са стране и озарених лица испратише погледом како директор руком показа екстерној да крене напред. То је био величанствени корак у будућност. Недостајао је црвени тепих. За набавку тепиха најгрлатија је била једна колегиница коју иначе ниси могао чути. Зато су њене ситне страшне очи говориле све, јер „очи су огледало душе“. Али је директор сматрао да је непотребно толико разбацивање новца. Дакле, после тог великог, значајног корака за будућност просвете, застадоше да се сликају – за документацију. Кренуше, потом, свечаним кораком, према свечаној канцеларији. Испратише радосним погледом колегу који је са ђацима кренуо да организује крос у школском дворишту. Он их поздрави пиштаљком и благим наклоном. Док су ишли степеништем према висинама, ево домара како трчећим кораком уноси иновацију – чоколадне мафине на дрвеном штапићу. Хтели смо ми да бацимо на ватрицу и једно прасенце. Школско двориште је велико, домар је био расположен да га окреће на ражњу, него сетисмо се да је време поста и да би мирис по насељу утицао на промену погледа на нашу школу. Нисмо ми безбожници! Имамо и веронауку. Зато се одлучисмо за лепе пите, интегрална пецива, посне сиреве, ситне колаче. Колегиница, задужена за слано-слатки ужитак, све је до детаља разрадила: било је довољно да упути дужи поглед помоћном раднику, па да он крене са послужењем, иако му то није надлежност.
Док се екстерна одмарала од узбуђења и припремала за преглед документације и посете часовима, отрчах до кабинета да нађем вежбанке за писмени задатак у другом разреду. Све сам припремила, али никако нисам могла да нађем у блоку где сам записала наслов теме. Претрнух сва, окрећем листове, преврћем документацију, као да сам изгубила ФМЈП****. Где баш у овом важном дану! Како је некад било једноставније, човек је све носио у својој глави. Сад само записује и записује, а никад ништа не зна. Уплашила сам се до безумности због своје грешне мисли, због тога што сам себи дозволила да посумњам у овај систем, тако да сам урадила нешто што је било потпуно неочекивано. Улетела сам у наставничку канцеларију и почела редом, свим наставницима који беху ту, да лепим фластере на очи, уста и уши. Прескочила сам само неколико наставника који беху на „црној“ листи. А онда дођох до једне наставнице која ме погледа равно у очи. Кажу да је њу директор одредио да бира родитеље и ученике са којима ће разговарати екстерна о раду наставника. Гледасмо се тако, као неки непријатељи. Осетих како ми се подиже коса на глави, како губим снагу у рукама и ногама. Нисам више могла да се померим, имала сам само глас који је говорио и ум који ми није могла заробити. Викала сам, вриштала сам, плакала сам. Нико ме није могао чути. У свечаној кацеларији су директор и екстерна и наставница која је лепо рецитовала, јели мафине и слушали песме које буде национални понос, а које су дивно певале Милица и Верица, у народним ношњама, а мали Драгомир их пратио на фрули. Са њима је био и мали Ристовић, који је сада уживао велики углед.
А онда се огласи звоно. Час треба да почне. Инстиктивно скочих. Погледах око себе. Све познато у мојој спаваћој соби, слике, књиге... Могу да се померим, могу да говорим, могу да чујем и видим. Код куће сам, у соби сам, јутро је, будилник ме је пробудио... Какво олакшање! Сетих се... Одељење друго два данас ради писмени задатак на тему: „Шта сањам и шта ми се догађа“! Имам времена и да попијем кафу код куће.

* * *

Екстерна евалуација још није дошла, а кад ће, не знамо. Знамо само да се агонија продужава, да напетост расте и да ћемо, некад када буду дошли, бити као издувани балони, неупотребљиви и ружни. До тада ћемо их сањати, мислити о њима, причати о њима, увежбавати програм за дочек, набавити и црвени тепих и надати се да ће бар ученици, учесници у програму, добити обећане карте за неку холивудску пројекцију, позоришну представу или новоотворени базен.
__________________________________
*Екстерна евалуација – спољашње вредновање установа у образовно-васпитном систему. На нивоу Србије формирани су тимови за екстерну евалуацију који оцењују нови остварености стандарда који су предвиђени у образовно-васпитном сиситему. До сада је процену обављао само стручно-педагошки надзор. Образовна установа, по најави комисије, обезбеђује приступ педагошкој документацији и евиденцији, присуство часовима и другим облицима васпитно-образовног рада, разговор са директором, стручним сарадницима, наставницима, ученицима и родитељима. Евалуација траје два до три дана у зависности од величине школе. Евалуатори, приликом посете школи, треба да обиђу 40% часова, прегледају документацију и обаве вредновање и оцењивање Годишњег плана рада за школску годину, Школски програм, Развојни план установе, Извештај о самовредновању, Извештај о раду за претходну школску годину, Извештај о постигнућима на завршном испиту и Распоред часова за недељу у којој се планира надзор. Школе које нису оствариле стандарде могу добити јединицу или двојку, а оне које остварују стандарде могу добити тројку или четворку. Зли језици кажу да је то још један бирократски начин како би се обезвредио ионако обезвређен рад просветног радника.
**Инклузија подразумева право све деце на образовање , почев од предшколског образовања до високог образовања. То би значило да свако дете, сходно својим могућностима, напредује и усваја градиво, сваком детету се прилагођава садржај и брзина усвајања истих. Различитост би значила да ђаци једног истог одељења уче различите садржаје у оквиру градива, а на крају би оцене биле исте. Инклузија је као идеја ушла у Закон о образовању још 2009. године, међутим, спор је њен улазак у све нивое образовања.
*** Диференцијација наставе – организациона мера која усмерава ученике према њиховим специфичним међусобним разликама, у повремене или сталне, хомогене или хетерогене наставне групе. Такву наставну диференцијацију условљавају веће економске васпитно-образовне потребе, хуманизација друштвених односа, захтеви за већом креативношћу школе.
**** ФМЈП – фали ми један папир. То је позната скраћеница за тренутак одбијања пружања помоћи у нашем бирократском систему; на пример: имате све папире и коначно долазите на шалтер, после шетања од Зорке до Верке, Милке, и назад до Зорке, да добијете неко потребно уверење. Намргођени шалтерски радник, аутентичан бирократски примерак, испретура вашу сложену документацију и са заједљивим смешком каже да не можете да добијете папир данас, јер нисте набавили ФМЈП, односно неки тамо папир важан као извод из матичне књиге рођених свастике ваше ујне... Без тог папира – НИШТА (прим. Погледај више о томе у Мићковом Националном парку Србије, Мица – убица).

15. март 2014.

Валентина Златановић-Марковић

16/12/2013

Maja Stankovic | Kultura