12/12/2014
1. Biblija - Stari i Novi zavet
Da biste književnost ove epohe, epohe srednjega veka, valjano mogli razumeti preduslovno se nameće potreba da razlučite odgovarajuže istine. Kad ovo podvlačim pre svega imam na umu tri, prepostavljam, i vama, manje ili više poznate: istorijsku, književnu i duhovnu. Kod tumačenja dela srednjovekovne književnosti, ili epohe srednjega veka, apsolutno morate poći od duhovne istine – svaki drugi pristup je neprihvatčkiv, neprimeren i budite uvereni da bez poznavanja ove istine nećete ovu književnost ni razumeti niti joj, bez nje, valjanije prići u procesu tumačemka. Nešto ćemo više o ovome reći kad budemo govorili o poetici književnosti srednjega veka, za sada, međutim, apsolutno je neophodno da se za trenutak zadržimo na Bibliji – nešto kažemo o njenim knjigama iz Starog i Novog zaveta. Što dublje budemo prodirali u suštinu književnosti ove epohe i sami ćete početi da shvatate koliko je poznavanje Biblije neophodan preduslov u procesu razumevanja književnosti epohe sredwega veka.
Kad je o Starom zavetu reč podsećam vas da on ima ukupno 39 knjiga. Na žalost mi nemamo dovoljno vremena da se na svima zadržimo onoliko koliko bi to bilo zahvalno, ali na tri neizostavno moramo: na Prvoj Mojsijevoj knjizi – Postanju, Knjizi o Jovu i Pesmi nad pesmama. Verujem da vam sadržaj ovih knjiga nije sasvim nepoznat, ali bi bilo jako zahvalno da to još jednom detaljnije pogledate.
BIBLIJA - Stari zavet
Stari zavet počinje sa pet Mojsijevih knjiga od kojih se prva zove Postanje, druga Izlazak, treća Knjiga levitska, četvrta Brojevi, dok je peta pod imenom Zakoni ponovljeni.
Postanje
U Postanju na početku imamo zemlju koja “bješe bez obličja i pusta” i gde “bješe tama nad bezdanom”. I Gospod odluči da rastavi svetlost od tame tako što bi svetlost nazvao dan, a tamu noć.
Pošto je nadalje sve bila voda to Gospod prvog dana stvori svod tako da rastavi vodu pod svodom od vode nad svodom. Svod Gospod nazva nebo.
Drugog dana sabra vodu pod nebom na jedno mesto da bi se pokazalo “suho”. Suho Gospod nazva zemlja, “a zbirišta vodena nazva mora”. I reče još da “zemlja iz sebe pusti travu, bilje, što nosi sjeme, i drvo rodno koje rađa rod pod svojim vrstama”.
Trećeg dana stvori Gospod zače “vidjela na svodu nebeskom… da dijele dan i noć”. Vidjelo veće je upravljalo danom, a manje noći.
Četvrtog dana reče Gospod: “Neka vrve po vodi žive duše i ptice neka lete iznad zemlje”.
Petog dana “Stvori Bog zvjeri zemaljske po vrstama njihovijem, i stoku po vrstama njihovijem, i sve sitne životinje po vrstama njihovijem”.
Šestog dana reče Bog: “Da načinimo čovjeka po svojemu obličju kao što smo i mi” koji će “biti gospodar… cijele zemlje i od svijeh životinja što se miču po zemlji”. I stvori Bog muško i žensko i reče im: “Rađajte se i množite se, i napunite zemlju”.
Semog dana “počinu” Bog “od svijeh djela svojih, koja učini”.
A čovjeka Gospod Bog stvori “od praha zemaljska, i dunu mu u nos duh životni” – “i posta čovjek duša živa”. I nastani Gospod Bog “čovjeka” u vrtu Edemskom koji su natapale vode četiri reke: Fison – koja teče oko zemlje Evilske, Geon – koja teče oko zemlje Huske, Hidekal – koja teče k Asirskoj, i Efrat. Čovek je trebao da radi i čuva vrt Edemski. Jedino što nije smeo jeste da jede plod od drveta “znanja dobra i zla” – jer će istog dana kad taj plod okusi “umrijeti”.
Da čovek ne bi bio sam Gospod Bog odluči da načini druga prema njemu. Zato pusti tvrd san na Adama, uze mu jedno rebro čiju prazninu potom napuni mesom. I od rebra stvori ženu. Kako je Adam dao imena svim biljkama i životinjama to je i ženu nazvao čovječica – “jer je uzeta od čovjeka”, zato što oni dvoje i čine “jedno tjelo”. A bili su goli – “i ne bješe ih sramota”.
Zmija kao najlukavija poljska zver, reče, međutim, ženi da neće umrijeti ako probaju plod drveta “znanja dobra i zla” no će im se, naprotiv, otvoriti oči pa će kao i Bogovi znati šta je dobro, a šta zlo. I žena okusi plod drveta, pa ga dade i mužu svojemu, te i on okusi. Istoga trenutka “vidješe das u goli” pa “spletoše lišća smokve i načiniše sebi pregače”.
Kad je Bog išao po vrtu Adam i žena mu se sakriše “među drveta”. Kad Gospod pozva Adama ovaj mu se javi i reče da se sakri jer je go. Kad ga Gospod na to upita otkud zna da je go i da nije možda probao plod drveta koje im je zabranio Adamu odgovori da mu žena dade te jeste. Kad Gospod Bog upita ženu zašto je to učinila ona mu odgovori: “zmija me prevari, te jedoh”.
Bog kazni zmiju tako što joj odredi da se po trbuhu vuče i prah da jede do svojega vijeka. Uz to žena će joj na glavi stajati, a ona će je u petu ujedati.
Ženu kazni da s mukom rađa, a da muž bude gospodar nad njom.
Pritom kazni i muža tako što će se od zemlje hraniti do svojega veka. Mukom će do hleba dolaziti dok se ne vrati u zemlju odakle je i uzet.
Adam tada svojoj ženi nadenu ime Jeva, a Gospod im načini haljine od kože i obuče ih. I izagna iz vrta Edmeskoga “da rade zemlju od koje su uzeti”.
A pred vratima Edemskim postavi heruvima s plamenim mačem “koji se vijaše i tamo i amo, da čuva put ka drvetu života”.
Eva zatrudni i rodi Kaina – koji je postao ratar. A potom mu rodi brata Avelja – koji posta pastir. Kad Kain i Avelj prineše Gospodu prihode svoje Gospod pogleda na Avelja i njegov prinos što rasrdi Kaina pa u polju skoči na Avelja i ubu ga. Gospod ga kazni tako što spreči da mu zemlja da plod zbog čega će ubuduće morati da bude “potukač i begunac na zemlji”, ali i stavi znak na njemu da ga niko ne sme ubiti. I naseli se Kain nakon toga “u zemlji Naidskoj na istoku prema Edemu”.
Ubrzo posle toga žena mu rodi sina Enoha zbog čega Kain sazida grad i dade mu ime Enoh.
I kad se ljudi tokom vremena namnožiše nastade nevaljalstvo veliko na zemlji. Gospod se zbog toga pokaja što je čoveka uopšte i stvorio na zemlji i odluči da sa zemlje istrebi sve – i čoveka, i stoku, i ptice. Ali, Noje nađe milost pred Gospodom jer beše po volji Božjoj. I rodi Noje tri sina: Sima, Hama i Jafeta.
I reče Gospod Noju da načini kovčeg od drveta gofera, da u njemu načini pregrade i zaštiti ga smolom spolja i iznutra.
U dužinu kovčeg da bude 300 lakata, u širinu 50, a visinu 30. Sa strane kovčeg da ima vrata i da ima tri boja: donji, drugi i treći, jer hoće da pusti potop i istrebi svako telo.
U kovčeg uđe Noje, i sinovi njegovi i žena njegova i žene sinova njegovih. I od svega živog uze Noje u kovčeg po dvoje da bi ih sačuvao u životu – muško i žensko. I uze Noje dosta hrane za jelo.
Za sedam dana, reče Gospod, pustiću dažd na zemlju za 40 dana i noći i istrebiću sve što sam stvorio.
I beše Noju 600 godina kad dođe potop na zemlju.
I dođe potop u sedmi dan – 17. februara. I podiže voda kovčeg od zemlje i on stade ploviti. I pokri voda i najveća brda – 15 lakata bi iznad njih. I izgibe sve što se gamiže po zemlji – i svi ljuidi.
I stajaše voda iznad zemlje 150 dana.
A onda Gospod zatvori izvore bezdanu i dažd s neba prestade. I voda se stade otapati – opadati takođe 150 dana. Kovčeg se ustavi 17. jula na planini Araratu. Već 1. oktobra pokazaše se vrhovi od brda. Posle 40 dana otvori Noje prozor na kovčegu i pusti golubicu koja odletaše i doletaše dokle ne presahnu voda na zemlji. Ali se ona vrati jer nemaše gde stati na zemlju. Posle 7 dana ponovo pusti golubicu koja mu pred veče u kljunu donese list maslinov. I Noje pozna da je voda opala sa zemlje. Posle 7 dana nanovo pusti on golubicu koja mu se više ne vrati. Već 601. godine Nojeva života – 1. januara usahnu voda na zemlji. 27. februara, u 601. godini svog života, Noje otvori krov na kovčegu i vide suhu zemlju I izvede on iz kovčega sve da se dalje plodi i množi.
I Gospod tada reče da nikad više neće biti potopa. I zato stavi dugu na oblacima da bude znak zaveta njegovog. Kad se oblaci navuku videće se duga i opomenuće ga na zavet.
Od tri njegova sina naseli se sva zemlja. I Noje posle potopa posadi vinograd i obrađujući ga posle njega požive još 350 godina – svega življaše 950 godina. I umre.
Ali se nastavi porod od Nojevih sinova. I od njih se i razdeliše narodi po zemlji posle potopa.
Na celoj zemlji beše jedan jezik i bejahu jedne reči.
U zemlji Sinarskoj počeše ljudi da prave ploče koje su pekli u vatri. Opeka im beše mesto kamena, a smola zemljina umesto kreča.
I počeše da zidaju grad i kulu da bi došli do neba da se ne bi rasejavali po zemlji.
Kad Gospod to vide primeti da je narod jedan, da govori jednim jezikom i da će i uraditi što je naumio. Zato im i pomeša jezike da se nisu razumeli, pa se rasturiše po svoj zemlji i “ne sazidaše grad”.
A to je bilo u Vavilonu.
Od plemena Simovog Tara koja požive 70 - sedamdeset godina rodi Avrama, Nahora i Arona. Avramaovoj ženi ime beše Sara, a Nahorovoj Melha. Sara beše nerotkinja.
I reče Gospod Avramu da ide od roda svojega i iz zemlje svoje i učiniće od njega veliki narod.
I pođe Avram iz Harana u svojoj 75. godini, i sa njima pođe Lot – sin njegovog brata. Sa sobom Avram povede i Saru. I dođoše u zemlju Hanansku.
Nastupi velika glad i Avram siđe u Misir. A kako je znao da je Sara lepa i da će ga Misirci zbog nje ubiti to joj reče da ne kaže da mu je žena, no sestra. I kad uđoše u Misir njih, zbog Sare, uvedoše u dvir Faraonov. Kad ovaj otkrije da mu je Sara ipak žena to ih oboje otera.
No, kako su od Faraona poveli veliku stoku to Avrama i Lot odluče da se podele: Lot otide na istok u zemlju Jordansku premeštajući potom svoje šatore do S***ma gde življahu nevaljali ljudi. Avram življaše u zemlji Hananskoj – a potom se naseli u ravnici Mamrijskoj kod Hevrona.
Ljudi u S***mu behu nevaljali i grešahu Gospodu veoma. Tako jednom dođoše dva anđela u S***m i Lot im se pokloni licem do zemlje, pa ih primi u kuću i ugosti. Uto se oko kuće slegoše S***mljani ali ih Lot zamoli da ne čine zla. Čak im davaše dve svoje kćeri koje ne poznavahu čoveka da čine s njima što im je volja samo da ih ne diraju. No, oni napadoše Lota koga anđeli uvukoše u kuću i zatvoriše vrata. Ljudi pred vratima najednom oslepeše te ne mogahu naći vrata da uđu u kuću. Anđeli tada rekoše Lotu da on i svi njegovi idu iz S***me “jer hoće da zatru mesto ovo” zbog čega ih je Gospod i poslao jer je velika vika na S***mljane.
Kad to Lot reče zetovima oni pomisliše da se šali. Kako se i on sam dvoumio to anđeli uzeše njega i dve mu kćeri i izvedoše ih iz grada u polje. Odmah potom ode Lot sa ćerkama u grad Sigor. “Tada pusti Gospod na S***m i Gomor… s neba dažd od sumpora i ognja” i zatre ove gradove i svu onu ravan i sve ljude u gradovima i rod zemaljski”. Kako se ka gradu beše obazrela žena Lotova to zato posta “slan kamen”. Sutradan se sa tog prostora “dizaše dim od zemlje kao dim iz peći”.
Plašeći se života sa kćerima u Sigoru to Lot izađe iz grada “i življaše u pećini s dvije kćeri svoje”. Kao sa njima nije bilo nikog od muških, a otac beše star, to, a da bi ocu nastavile porod, kćero dadoše Lotu vina pa legoše s njim a da on to nije ni znao – prve noći leže starija, a druge mlađa. I obe zatrudneše od oca svojega. Starija rodi sina i dade mu ime Moav – od koga Moavci do danas potiču. I mlađa rodi sina i dade mu ime Ven – Amije od koga su “Amonci do današnjeg dana”.
Nerotkinja Sara imaše robinju Misirku po imenu Agaru. I reče Avramu da ide kod nje da mu rodi. I ona zatrudni – i “ponese se od gospođe svoje”. Kad je Avram dade u njene ruke da joj sudi po svojoj volji ona je poče zlostavljati te ova pobeže od nje.
Gospod je nađe na studencu na putu u Sur i reče joj da se vrati i da se Sari pokori. I rodi potom Agara Avramu sina Ismaila.
Tad Gospod reče da će Avramu dati sina i od Sare kome treba da da ime Isak. I Sara rodi sina i Avram mu dade ime Isak – tada je Avramu bilo 100 godina.
Avram otpusti Agaru sa sinom Ismailom koji potom lutaše po pustinji Virsavskoj. Kad joj nesta vode u mešini on abaci dete pod jedno drvo – i ode od njega “strelu daleko” i stade plakati. Poče plakati i dete. Gospod to ču i reče joj da ga uzme u naručje jer će od njega načiniti veliki narod. I ona to uradi i vide studenac iz koga mešinu napuni vodom.
Sara požive 127 godina, a Isak se oženi Revekom. Avram se oženi drugom ženom – Heturom koja mu rodi dosta dece. On ipak sve dade Isaku, a ostalu decu darova i otprati ih na istok.
Avram požive 175 godina. Isak i Ismailo ga pogreboše “u pećini Makpelskoj”.
Nasta glad pa Isak otide k Avimelehu, caru Filistejskom u Gerar. I ne smede reći da mu je Reveka žena, no sestra, jer je mnogo lepa i ubiće ga zbog nje.
Car Filistejski Avimeleh to primeti i upita Isaka zašto je rekao da mu je sestra kad mu je žena našta mu on reče da se plašio da ga ne ubiju zbog njene lepote.
Avimeleh zapreti svima da ih ne diraju jer će stradati.
Kad Isak ostari i obnevide dozva starijega sina Isava da ide u lov i spremi mu lepo jelo za kraj. No, to ču i Reveka. Kad Isav ode u planinuda donese lov ona pozva sina svojega Jakova i reče mu da iz stada uzme dva dobra jareta i zgotvi ocu hranu da on od njega dobio blagoslov pred Gospodom.
Kad Jakov reče da je Isav rutav, a on gladak i da će Isak lako prepoznati da to nije Isav ona mu reče da zgotovi jelo a da će ona Jakovu ruke i vrat prektiti jarećim kožicama i tako prevariti Isaka. I kad jakov takav izađe pred oca Isak uoči da to nije Isavov glas, ali ruke jesu – pa ga blagoslovi. Upravo se tada iz lova vrati Isav i kad se javi ocu ovaj se prepade i reče mu da ga brat prevari i odnese njegov blagoslov.
Isav ljuto omrze Jakova zbog čega Reveka Jakovu reče da beži u Haran k bratu njenu Lavanu da ga ovaj ne bi ubio.
Isav uze ženu Maeletu, kćer Ismailovu sina Avramova.
Jakov je služio sedam godina kod Lavana da bi mu dao Rahulju, ali mu ovaj noću uvede drugu kćer Liju. Kada se Jakov na to požali ovaj mu reče da mu ne može dati mlađu kćer pre starije. Da bi dobio Rahilju morao je služiti još sedam godina – što i učini. Kad Gospod vide vide da on ne mari za Liju on Rahilji zatvori matericu tako da osta nerotkinja. A Lija mu rodi Ruvima, pa Simeuna, pa Levija, pa Juda – tu presta rađati.
Kad to vide Rahilja dade Јakovu robinju svoju Valu koja mu rodi sina Dana, pa Neftelima.
Kad to vide Lija i ona dade robinju svoju Zelfu Jakovu za ženu – pošto sama presta rađati. I ona mu rodi Gada, pa Asira.
I potom Lija rodi rodi Jakovu petog sina – Isahara, pa Zavulona, pa kćer Dinu.
I podiže se Jakov sa ženama i decom i vrati se k ocu Isaku u zemlju Hanansku.
Kad Lavanu javiše da je Jakov pobegao to ga on pojuri sa braćom i za sedam dana stiže na gori Galadu. I zatraži da mu vrati idole njegove koje mu je pokrao našta mu ovaj odgovori da ih nije uzeo – jer tog trenutka nije ni znao da ih je Rahilja ukrala.
I Jakov otide svojim putem. Tada mu u susret iđaše Isav s 400 ljudi. U strahu sam pođe prema njemu i pokloni mu se sedam p**a. Isav ga zagrli, celiva i obojica se zaplakaše. Isav se potom vrati u Sir, a Jakov ode u Sokot gde načini sebi kuću.
Sin Emora Evijena Sihem ugleda Jakovljevu kćer Dinu koja mu se svide i osramoti je. I zato zatraži od oca da je njome oženi. Ali dva sina Jakovljeva Simuel i Levije ubiše Emora i sina mu Sihema i uzeše sve njihovo.
Tada Rahilja rodi još jedno dete ali se zbog teškog porođaja rastavi sa dušom. Jakov mu dade ime Venijamin a Rahilju pogreba u Vitlejemu, pa ode u Izrailj.
U to vreme Juda otiđe od braće svoje i vide kćer nekoga Hananejca – Save “i uze je i leže s njom”. I ona rodi sina Ira, pa Avnana, pa Siloma. Juda Ira oženi Tamarom, ali Gospod ubi nevaljalog Ira i reče Avnanu da se oženi ženom brata svojega – da bi mu nastavio porod. Ali on spavajuć s njom “prosipaše” na zemlju da ne rodi decu brata svojega zbog čega ga Gospod ubi. Uto umre i Judina žena. Kad on pođe u Tamnu da striže ovce svoje Tamara sede na raskršću pored p**a i da se ne bi pokazivala pokri lice. Juda, misleći da je k***a, leže sa njom i ona zatrudni – pošto joj pre toga dade “prsten i rubac, i štap” što mu je bio u ruci. Posle tri meseca javiše Judi da je Tamara učinila preljubu i zatrudnela našta on zatraži da se spali. Ali kad ona pokaza “prsten, rubac i štap” on je oslobodi i ona rodi dva sina: Faresa i Zara.
Kako u zamlji Hananskoj nastupi glad to Jakov posla sinove svoje u Misir da kupe žito – i “desetorica braće Josifove” otide. Jakov jedino ne pusti Venijamina da ne bi stradao. Kad braća iz zemlje Hananske zatražiše žito od brata Josifa on se “učini” da ih ne poznaje dok ga oni stvarno poznali nisu. Zato im i reče da su uhode i da živi iz Misira neće izaći dok im ne dođe najmlađi brat. Zato ih i zatvori u tamnicu gde ih je držao tri dana. Posle trećeg dana im reče da jednog od sebe izaberu koji će ostati u tamnici dok ostali mogu da nose žito porodicama svojim. Ovog će zatvorenog pustiti kad mu dovedu najmlađag brata.
Josif im na kraju dade žito i to tako što u svaku vreću vrati i novac kojim su ga oni plaćali.
No kad to žito pojedoše Jakov ih opet posla da kupe. A kad mu Juda reče da Josif iz Misira neće dati žita ako ne povedu i Venijamina. Jakov tek u nemoći pusti i Venijamina. Kad dođoše u Misir Josif ih pozva u kuću gde mu oni ispričaše priču o novcima od prošloga p**a. Pošto ih sve počasti on im dade i žito, ali u Venijaminovu vreću stavi i čašu iz koje je pio. Kad oni pođoše on za njima posla poteru koja ih optuži za krađu. Kad ovi to porekoše oni izvršiše pretres i naravno, u Venijaminovoj vreći pronađoše čašu. Zato ih potera sve i vrati i izvede pred Josifa. I Josif odluči da Venijamin kod njega ostane kao rob dok ostali mogu slobodno da idu kući.
Tad Juda reče Josifu da ne mogu tako otići jer je Jakovu jedan sin već stradao, a ako i Venijamin strada on će od bola umreti. Tad ih Josif izvede u polje i reče im glasno: Jas am Josif, je li otac u životu još? Kako mu oni u strahu ne poverovaše on ih pozva bliže i reče: Jas am Josif, brat vaš, kojega prodadoste u Misir. Idite k ocu i recite mu da bez oklevanja dođe k meni. A ja ću vas i dalje hraniti jer će još 5 godina biti glad.
I dođe Jakov u Misir sa svom porodicom svojom. Jakov je tada imao 130 godina. Josif dade ocu i braći zemlju u zemlji Rameskoj jer je bila najplodnija. I ubrzo Jakov umre. Sinovi ga pogreboše u zemlji Hananskoj, u pećini na njivi Makpelskoj. I vratiše se svi u Misir. Ubrzo potom umre i Josif u 110. godini. Njega sahraniše u Misiru.
Izlazak
Sinovi Izrailjevi se namnožiše. I u Misiru nasta novi car koji “ne znadijaše za Josifa”. I reče: - Sinovi Izrailjevih se namnožiše i sada su veći i silniji od nas. I poče da ih muči, ali se oni još više namnožiše. Tad on zapovedi caricama Jevrejskim Sefiri i Fuvi, da pri rođenju mušku decu Izrailjevu ubijaju, a žensku ostavljaju. No, babice se bojahu Boga i ne činjahu tako. Tada on naredi svom narodu da Izrailjevske sinove bacaju u vodu, a žensku da ostavljaju jer babice ne mogu da ih ubujaju pošto se ona rode pre no što one stignu.
Sestra je njegova sve to sa strane gledala.
To vide i faraonova kći, uze dete, sažali se i nazva ga Jevrejskim detetom.
Kad je sestra faraonova upita hoće li da joj pozove dojkinju za dete ona prista i ona joj dovede mater detinju. Pošto dete odraste kći faraonova ga prisvoji i dade mu ime Mojsije – jer ga iz vode izvadi.
Kad Mojsije odraste vide kako jedan Misirac bije Jevrejina izme|u bra}e wegove. Mosjije ubi Misirca i zakopa ga u pesak. Kad se za to doznalo i faraon je tra`io da pogube Mojsija koji pobe`e u zemqu Medijamsku sede sede pored jednog studenca. Tu do|e 7 k}eri sve{tenika Medijamskog da uzmu vode da napoje stado oca svojega ali ih pastiri htedo{e oterati – no do|e Mojsije, odbrani ih i napoji stado.
Kad one to ispričaće ocu on pozva Mojsija da živi kod njega i dade mu kćer svoju Seforu. I sa njom rodi Garsama.
Tada umre car Misirski tako da uzdisahu od nevolje sinovi Izrailjevi. A Bog to vide i posla Mojsija k faraonu da izvede sinove Izrailjeve iz Misira.
Kad Mojsije reče da mu neće poverovati da ga je Gospod poslao on mu reče da baci štap iz ruke na zemlju. Pošto Mojsije to učini on se pretvori u zmiju od koje Mojsije pobeže. Kad mu Gospod reče da je uhvati za rep ona se ponovo pretvori u štap. Uradi to pred njima, reče mu Gospod, pa će ti poverovati. Još mu reče da turi ruku u nedra. Kad on to učini pa je izvati ona beše sva gubava – “bijela kao snijeg”. Kad to uradi ponovo ona ozdravi. Ako ti ni tad ne poveruju, reče mu Gospod, ti zahvati vodu iz reke i baci je na zemlju – tada će se ona pretvoriti u krv.
O pozva Gospod Arona i posla ih zajedno da skupe starešine sinova Izrailjevih. Kad Mojsije učini znake pred narodom on mu poverova da je doista poslan od Gospoda Boga. Ali ne i faraon, jer to isto uradiše i njegovi vračari, pa zato i ne htede pustiti narod svoj Izrailjski iz zemlje svoje. Kad su razgovarali sa njim Mojsiju beše 80, a Aronu 83 godine.
Tada Gospod zapreti preko Mojsija faraonu žabama iz reke koje će pokriti zemlju Misirsku, ali kao i to uradiše vračari faraon ne poverova no ipak reče Gospodu da žabe ukloni pa će mu prineti žrtvu. Kad Gospod to učini faraon opet otvrdnu i ne ispuni obećanje dato Gospodu.
Gospod tada zapreti preko Mojsija da će pomoriti svu stoku – stradaše samo Misirska, a ne i sinovi Izrailjevih. Faraon ni tada ne popusti. Ni onda kad Gospod na Misir pusti veliki grad, pa najezdu skakavaca, pa tamu po svoj Misiriji.
I tada Gospod uze u Misiru sve prvence, počev od faraona.
Tek tada faraon reče Mojsiju i Aronuda i oni i sinovi Izrailjevi odu iz naroda njegovog – gde su bili 430 godina.
Faraon tada krenu za sinovima Izrailjevim da im se osveti, no Gospod osuši more – pođoše sinovi Izrailjevi posred mora suhim dok im voda kao zid stajaše s desne i leve strane. Za njima krenuše i Misirci, ali Gospod reče Mojsiju da pruži ruku svoju na more da se voda vrati na njih – i tako ih sve uništi.
Tako Gospod izbavi Izrailjce od ruku Misirskih. Kad vide Izrailj silu Gospodnju poboja se Gospoda i vjerova Gospodu i Mojsiju sluzi njegovom.
Sišavši na goru Sinajsku Gospod pozva Mojsija na vrh i izda mu 10 zapovesti:
1. Ja sam Gospod tvoj i ne gradi drugih Bogova uza mene!
2. Ne gradi sebi lika niti kakve slike od onoga što je na nebu, na zemlji, u vodi ili ispod zemlje!
3. Ne klanjaj se tim likovima jer ja sam Gospod Bog tvoj!
4. Ne uzimaj uzalud imena Gospoda Boga svojega!
5. Poštuj oca svojega i mater svoju.
6. Ne ubij!
7. Ne čini preljubu!
8. Ne kradi!
9. Ne svedoči lažno na bližnjega svoga!
10. Ne poželi kuće bližnjega svoga, ne poželi tele bližnjega svoga, ni sluge, ni sluškinje njegove… niti išta što je bližnjega svoga!
Knjiga o Jovu
U ovoj knjizi prati se sudbina čoveka iz zemlje Uzu po imenu Jov koji beše dobar i pravedan, koji se bojaše Boga i koji se uklanjaše oda zla.
Čovek kome se rodi sedam sinova i tri kćeri. Čovek koji imaše 7.000 ovaca, 3.000 kamila, 500 jarmova volova i 500 magaraca i koji beše najveći na istoku.
I prinošaše Jov žrtve poljanice jer govoraše: “može biti da su se ogrešili sinovi moji i pohulili na Boga u srcu svom”.
A jednog dana sinovi Božji, među njima i Sotona, stanu pred Gospoda. Kad Sotona reče Gospodu da je prohodio zemlju ovaj ga upita da li je video slugu njegovog Jova jer takvog na zemlji nema – dobar je i pravedan, boji se Boga i “uklanja se oda zla”.
A Sotona mu na to odgovori da je on takav jer mu je Gospod delo blagoslovio: Ali – nastavljaše Sotona dalje – pruži ruku svoju i dotakni se svega što ima, psovaše te u oči”.
Na to Gospod reče Sotoni: “Evo, sve što ima neka je u tvojoj ruci; samo na njega ne diži ruke svoje”. I Sotona otide od Gospoda.
Kad su jednoga dana Jovovi sinovi i kćeri jeli i pili kod najstarijeg brata dođe glasnik Jovu i reče mu da im Saveji oteše magarice, a čuvare njihove pobiše – osta samo on koji mu ovo javlja.
Uto dođe i drugi glasnik i reče da oganj Božji s neba spali ovce i momke koji su ih čuvali i da osta samo on koji mu ovo javlja.
Zatim dođe i treći glasnik i javi Jovu da Haldejci u tri čete ufariše na kamile i oteše ih, a momke pobiše – osta samo on koji mu ovo javlja.
Tada dođe i novi glasnik i javi Jovu da je u vreme, dok su mu sinovi i kćeri jeli i pili kod brata najstarijeg, dunuo veliki vetar “ispreko pustinje” udario na kuću, srušio je i pobio mu svu decu. Tada Jov ustade “razdrije plašt svoj, ostriže glavu, pade na zemlju, pokloni se i reče: “Gospod dade, Gospod uze, da je blagosloveno ime Gospodnje”. Uza sve to ništa ne sagreši Jov, niti reče bezumlja na Boga.
Kad sinovi Božji ponovo sedoše pred Gospoda Satana opet reče da je prohodio zemlju i obilazio.
A kad Gospod primeti da je sad video ponašanje sluge njegovog Jova i da boljeg čoveka na zemlji nema Satana mu odgovori:
- Pruži ruku svoju i dotakni se kostiju njegovih i mesa njegova, psovaće te u oči.
Na to mu Gospod odgovori:
- Evo ti ga u ruke; ali mu dušu čuvaj.
Sotona otide od Gospoda i udari na Jova “zlijem prištom od pete do temena”.
I kad ga žena na to upita hoće li se još držati dobrote svoje i verovati u Gospoda koji ga ovoliko kažnjava on joj reče:
- Govoriš kao luda žena; dobro smo primili od Boga, a zlo zar nećemo primiti.
Uza sve to ne sagreši Jov usnama svojim.
Kad za ovo čuše tri prijatelja njegova dođoše da ga požale i poteše: Elefas Temanac, Vildad Sušanin i Sofar Nemaćanin, jer ne shvatahu da prav može da strada i pogine, a pravedi da budu istrebljeni.
Kako Jov i pred njima branjaše Gospoda to Gospod i reče Elefasu Temancu da se raspalio gnev njegov na njega i njegove prijatelje to nisu pravo govorili o njemu kao sluga njegov Jov i da zato treba da uzmu “sedam telaca i sedam ovnova, da idu k Jovu i prinesu žrtve paljenice za se, a da se Jov pomoli za njih jer će u suprotnom učiniti delo koje je primereno njihovpoj ludosti”.
I otidoše Elefas Telemanac, Vildad Sušanin i Sofir Nemaćanin kod Jova i učiniše kako im Gospod zapovedi.
I pogleda Gospod na Jova i povrati mu sve što beše uzeto od njega i čak sve umnoži dvojinom.
I poslije požive Jov 140 godina i vidje sinove i unuke do četvrtoga kolena.
Novi Zavet
Kad je o Novom zavetu reč treba svakako podvući da on ima 27 knjiga od kojih ćemo se mi bitnije zadržati samo na prvoj – Svetom jevanđelju po Mateju uz napomenu da ovih jevanđelja ima 4: po Mateju, Marku, Luki i Jovanu.
U prvom jevanđelju Matej prati sudbinu sina Božijeg Isusa Hrista od trenutka kada je njegova mati bila isprošena za Josifa. Još pre no što se pri isprošaju sastala sa Josifom “nađe se da je ona trudna od Duha svetoga”.
Josif, pobožan i ne želeći je javno sramotiti “namisli je tajno pustiti”. No, u snu mu se javi anđeo Gospodwi i reče mu da je začeće njeno od Duha svetoga, da će ona roditi sina kome on treba da nadjene ime Isus jer će on “svoj narod izbaviti od grijeha njihovijeh”. I Josif tako i uradi kad se probudi “i ne znadijaše za nju dok ne rodi”.
Isus se rodi u Vitlejemu Judejskome za vreme cara Iroda. Odmah po rođenju mu dođu u Jerusalim mudraci od istoka i zapitaju gde je car Judejski što se rodi da mu se poklone. I car Irod i sav narod Jerusalimski se uplaši.
Irod od sveštenijeh glavara sazna da se Hristos rodi u Vitlejemu Judejskom i mudrace posla tamo da ga nađu jer i sam, tako im prevarno reče, želi da mu se pokloni. A njih u traženju vođaše zvezda koja stade “ozgo gdje bješe djete”. Kad uđoše u kuću vidoše Mariju s detetom i pokloniše mu se i darovaše zlatom, tamjanom i smirnom. Ali, umesto da se vrate k Irodu, kako su se ranije sa njim i dogovorili, oni se po zapovesti koju su primili od anđela Gospodnjeg u snu drugim putem vratiše u zemlju svoju.
Kad oni odoše anđeo se Gospodnji u snu javi i Josifu i reče mu da sa detetom i Marijom beži u Misir jer će Irod težiti da ubije dete. I Josif tako i učini – da bi u Misiru ostao sve do smrti Irodove.
A Irod posla svoje ljude u Vitlejem koji pobiše svu decu od dve godine i niže – verujući da će tako ubiti i Isusa Hrista.
Po Irodovoj smrti, međutim, anđeo Gospodnji se ponovo javi Josifu u Misiru i reče mu da sa Marijom i detetom ode u zemlju Izrailjevu. I Josif dođe u Izrailj – u krajeve Galilejske - u grad Nazaret zbog čega su ga i zvali Nazarećanin.
U to vreme dođe Jovan krstitelj u pustinjsku Judejsku. I dođe k njemu Isus iz Galileje – na Jordan – da se krsti. Jovan se u početku branjaše jer Isus treba da krsti njega, a ne on Isusa – ali ga na kraju ipak krsti. Odmah nakon krštenja dođe sa nebesa i Duh Božji koji odvede Isusa u pustinju da ga kuša.
Posle kušnje Isus ostavi Nazaret I namesti se u Kapernaumu primorskom. Idući tako pored mora Galilejskog vide i dva brata, Petra i Andriju, koji bejahu ribari i reče im “hajte za mnom i učiniću vas lovcima ljudskijem”. I oni otidoše za njim.
I vide potom druga dva brata Jakova Zevedejeva i Jovana i pozva ih, i oni takođe pođoše za njim.
I ode glas o Hristu po svoj Siriji i dolažahu k njemu bolesni koje on isceli. I iđaše za njim mnogo naroda iz: Galileje, Deset gradova, Jerusalima, Judeje, Jordana…
I tako Isus oko sebe sakupi 12 učenika svojih – 12 apostola :
1. Simon – koji se zove Petar.
2. Andrija – brat njegov
3. Jakov Zevedejev
4. Jovan – brat njegov
5. Filip
6. Vartolomije
7. Toma
8. Matej – carinik
9. Jakov Alfejev
10. Levej prozvani Tadija
11. Simon Kananit i
12. Juda Iskariotski – koji ga predade
I posla ih da idu i propovedaju da se približva carstvo nebesko, ali da ne idu na put neznabožaca i u grad Samarjanski. I pritom im izda zapovesti svoje.
U to vreme idjaše Isus u subotu kroz usjeve, a učenici njegovo ogladneše i počeše trgati klasje i jesti. A fariseji rekoše Isusu da to ne valja činiti u taj dan. A on im reče da oni ne traže u hrani prilog no milost te sa učenicima svojim uđe u zbornicu njihovu gdje vidje čovjeka s rukom suhom. I upita ih valja li u subotu lečiti? Hoće li ga i zbog toga okriviti? Kako im pri tome dodade da i u subotu valja dobro činiti to reče čoveku da mu pruži ruku svoju. I kad je on pruži posta istog trena i ona zdrava kao druga.
Na to fariseji načiniše veće da ga pogube što Isus vide i ukloni se odande. Mnoge je na putu još lečio i molio dag a “ne razglašuju”.
I dovedoše k njemu jednog koji beše nem i slep i on ga isceli da nem i slep stade gledati i govoriti.
U to vreme Irod uhvati Jovana, sveza ga i baci u tamnicu Irodijade radi žene Filipa brata svojega jer mu Jovan reče da ne može imati nju. Htede ga i pogubiti ali ne smede jer ga narod držaše za proroka.
Na dan rođenja Irodova igrajući Irodijadina kći pred njim ugodi Irodu da joj on obreče dati sve što zaište. A ona naučena od mater zatraži na krugu glavu Jovana krstitelja. Car se zamisli ali moraše da ispuni obećanje te zato Jovana posjekoše u tamnici i dadoše joj njegovu glavi koju ona odnese majci.
U to vreme na pusto mesto Isus iscelivaše narod koji i ogladni da mu učenici njegovi rekoše kako ga ne mogu nahraniti jer imaju samo pet hlebova i dve ribe pa ne znaju što da čine. A on uze tih pet hlebova i dve ribe, pogleda na nebo, i dade učenicima da daju narodu. I svi se najedoše da čak i preteče. A jelo je oko 5.000 ljudi – osim žena i dece. Zati Isus otpusti narod pa se pope na Goru da se moli Bogu. Kako lađa sa učenicima njegovim beše već na moru to četvrtog dana Isus pođe ka njima idući po moru. Kad uđe u lađu presta vetar. Potom odoše u zemlju Genisaretsku, pa zatim u krajeve Tirske i Sidonske, da bi se Isus onda morem Galilejskim uputio ka gori gde sede da se odmori.
I na gori Isus mnoge izleči. I opet nastupi glad, a imađahu samo 7 hlebova i nešto riba. I opet dadoše to Isusu koji pogleda na nebo i potom sve nahrani da bi i preostalo – a bilo je 4.000 ljudi – osim žena i dece.
Potom Isaus uđe u lađu i ode u okolinu Megdalsku.
I tada zapreti Isus učenicima svojim da ne kazuju da je on Hristos jer će ići u Jerusalim gde će mnogi postradati od starešina, glavara svešteničkijeh i književnika. I reče im još da će ga tamo i ubiti, a da će on trećega dana ustati.
Posle šest dana uze Isus Petra i Jakova i Jovana brata njegova i izvede ih na goru visoku same. I preobrazi se pred njima i zasja lice njegovo kao sunce a haljine mu postadoše bele kao sneg. I ukazaše im se Mojsije i Ilija koji govorahu s njim. I ču se glas iz oblaka: - Ovo je sin moj ljubazni, koji je po mojoj volji, njega poslušajte.
I silazeći s gore zapovedi im Isus da nikom ne kazuju što su videli dok sin čovečij iz mrtvih ne ustane.
I kad su hodali po gori Galilejskoj reče Isus učenicima svojim da će se sin Božji predate u ruke ljudske koji će ga ubiti a da će on trećega dana ustati. I otide Isus iz Galileje i dođe u okoline Judejske preko Jordana i za njim iđaše mnogo ljudi koje on isceli.
Kad se približiše Jerusalimu i dođoše u Vitfagu k Kaslinskoj gori Isus u selo posla dva učenika govoreći im: - Idite u selo što je prema vama, i odmah ćete naći magaricu privezanu i magare s njom; odrešite je i dovedite. I ako vam ko reče što kažite da oni trebaju Gospodu; i odmah će ih poslati.
Kad dovedoše magaricu i magare metnuše na njih haljine svoje i posedaše ga na njih. I kad on uđe u Jerusalim uzbuni se sav grad govoreći: - Ko je to?
Anarod govoraše: - Ovo je Isus prorok iz Nazareta Galilejskoga.
I uđe Isus u crkvu Božjug de mu pristupiše hromi i slepi i isceli ih.
A kad to videše glavari sveštenički i književnici uzbudiše se.
Isus izađe na polje u Vitaniju i zanoći tu, da bi ujutru, vraćajući se u grad, ogladnio. Tad vide smokvu na kojoj nemaše ploda on joj reče da na njoj ne bude roda do vijeka – i ona odmah usahnu.
Kad dođe u crkvu pristupiše k njemu glavari sveštenički i narodne starešine koji ga upitaše ko mu dade toliku vlast?
A kad on njih upita otkud bi krštenje Jovanovo, s neba ili od ljudi, oni se zbuniše ne znajući šta da mu kažu. Zato im reče da im neće kazati kakvom vlašću čini ono što čini.
Tada se skupiše glavari sveštenički i književnici i starešine narodne u dvor poglavara svešteničkoga po imenu Kajafe. I savetovahu se kao da Isusa na prevaru uhvate I ubiju. I rešiše da to ne bude o prazniku jer će se narod pobuniti.
Kad Isus beše u Vitaniji u kući Simona gubavoga pristupi k njemu žena sa sklenicom mira mnogocjenoga i izli mu na glavu. Kad se učenici njegovi rasrdiše na nju Isus im reče da ona učini dobro djelo na njemu jer ga ovim mirom za ukop prigotovi.
Tada jedan od dvanaestorice, Juda Iskariotski, otide ka glavarima svešteničkijem i upita ih šta će mu dati da izda Isusa. A oni mu obrekoše 30 srebrnika. Kad na prvi dan presnijeh hlebova učenici upitaše Isusa gde da mu zgotove pashu da jede on im reče da idu u grad k tome i tome i kažu mu da je njegovo vreme blizu te da će kod njega da učini pashu s učenicima svojim. I učenici tako učiniše.
Uveče sede Isus za trpezu s dvanaestoricom. I pri jelu im reče: Zaista vam kažem; jedan između vas izdaće me. A izdaće me onaj koji umoči sa mnom ruku u zdjelu.
Na to Juda reče da nije on.
I kad jeđahu Isus uze hljeb i blagoslovivši prelomi ga i davaše učenicima i reče: - Uzmite, jedite; ovo je tjelo moje.
I dade im čašu da svi piju iz nje jer je to krv njegova. I otpojavši hvalu izađe na goru Maslinsku. Tu reče učenicima svojim da po vaskrsenju svojem ide pred njima u Galileju.
Tada Isus s učenicima svojim dođe u selo Gestimanija.
U jednom trenutku Isus reče: - Ustanite da idemo jer se evo približi izdajnik moj. I tada dođe Juda s mnogo ljudi s noževima. I reče Juda ljudima: - Koga ja cjelivam onaj je, držite ga. I pristupi k Isusu i celiva ga. Oni drugi pristupiše tada k Isusu i uhvatiše ga.
Tada jedan što beše s Isusom izvadi nož udari slugu poglavara svešteničkog i odseče mu uho. A Isus reče: - Vrati nož svoj na mesto njegovo, jer svi koji se maše noža od njega će izginuti.
I objasni mu još da može pozvati oca u pomoć ali se tada ne bi ispunilo ono što stoji u pismu.
Oni što uhvatiše Isusa odvedoše ga k poglavaru svešteničkome Kajafi gdje se književnici i starešine sastaše. I glavari sveštenički tražahu lažna svedočanstva za Isusa da bi ga ubili. Jedva nađoše dva koji potvrdiše da je Isus rekao: - Ja mogu razvaliti crkvu Božiju i za tri dana načiniti je.
Isus je ćutao. Poglavar sveštenički ga upita da kaže je li on doista Hristos sin Božji? Na to Isus reče: - Ti kaza. I dodade: - Odsele ćete vidjeti sina čovečjega gdje sjedi s desne strane sile i ide na oblacima nebeskim.
Na to poglavar zaključi da Isus huli na Boga, da više svedoci nisu potrebni. Kad ostale upita šta treba sa njim činiti oni odgovoriše: - Zaslužio je smrt.
Na polju, u to vreme, Petru priđe jedna sluškinja koja mu reče da je i on bio s Isusom Galilejcem. No, on sve to odreče: - Ne znam što govoriš.
A kad i druga reče da je i on bio s Isusom Nazarećaninom on reče: - Ne znam za tog čovjeka.
Kad ga i ostali isto upitaše on opet reče da ne zna za tog čovjeka. Upravo tad zapjeva petao. I seti se Petar Isusovih reči: - Dok petao ne zapjeva tri p**a ćeš me se odreći. I izašavši na polje gorko zaplaka.
Ujutru svi glavari sveštenički i starješine narodne učiniše vjeće za Isusa da ga pogube. Pošto ga svezaše odvedoše ga sudiji Pontiju Pilatu. Kad Juda to vide raskaja se, povrati 30 srebrnika glavarima svešteničkijem i starješinama govoreći da je pogrešio što izdade krv pravu. Kad ovi na to ne obratiše pažnju on baci srebrnike u crkvu, izađe, otide te se objesi.
Od tih srebrnika glavari kupiše njivu za groblje gostima zbog čega se ona i prozva krvava njiva.
Isus stade pred sudijom. I kad ga ovaj upita da li je on car Judejski, Isus mu odgovori: - Ti kažeš. Na tužbe ništa ne odgovaraše.
O svakom prazniku pashe bio je običaj da sudija pusti narodu po jednog sužnja koga oni hoće. A tada imahu i znatnoga sužnja Varavu.
Kad ih Pilat upita: - Koga hoćete da vam pustim: Varavu, ili Isusa prozvanoga Hrista? – narod, nagovoren od starešina, reče da ištu Varavu, a Isusa da pogube.
A kad ih Pilat upita šta da radi s Isusom prozvanijem Hristom, svi rekoše: - Da se razapne.
Kad ih upita kakvo im je zlo učinio, oni ponovo povikaše: - Da se razapne.
I Pilat im tada pusti Varavu, a Isausa šibavši predade da se razapne.
Tada vojnici sudijini svukoše Isusa i obukoše mu skeletnu kabanicu. I opletoše venac od granja i metnuše mu na glavu i dadoše mu trsku u desnicu i rugahu mu se govoreći: - Zdravo, care Judejski.
I pljunuvši na nj uzeše trsku i biše ga po glavi. Tak mu skinuše kabanicu i obukoše ga u haljine njegove i privedoše da ga razapnu.
I nađoše čoveka iz Kirina po imenu Simon i nateraše ga da mu ponese krst. I dođoše tako do Golgote – košturnice.
Kad ga razapeše sjeđaju onde te ga čuvahu. A više glave mu metnuše krivicu njegovu napisanu: - Ovo je Isus car Judejski.
A s njim razapeše i dva hajduka – jednoga s desne, a drugoga s leve strane. I svi hulahu na njega i govorahu: - Drugima pomože, a sebi ne može pomoći. Ako je car Izrailjev neka siđe sad s krsta pa ćemo vjerovati.
Oko devetoga sahata povika Isus: - Bože moj! Bože moj, zašto si me ostavio? I ponovo Isus povika i ispusti dušu.
I tada se mnogi grobovi otvoriše i ustadoše mnoga tjela svetijeh koji su pomrli. I uđoše u sveti grad i pokazaše se mnogijema. A oni koji Isusa čuvahu vidješe da se zemlja trese i poplašivši se govorahu: - Zaista ovaj bijaše sin Božji.
Gledahu to i mnoge žene koje su za njim išle iz Galileje. Beše tu i Marija Magdalena i Marija mati Jakovljeva i Josijna i mati sinova Zavedejevih.
A uveče dođe bogat čovek iz Arimateje, poi menu Josif, koji je takođe bio učenik Isusov. Pristupivši k Pilatu zamoli ga za tjelo Isusovo – i on zapovjedi da mu dadu. I uze Josif tjelo i zavi ga u platno čisto. I metnu ga u nov grob koji je bio isekao u kamenu. I navalivši veliki kamen na vrata otide.
A bejahu tu Marija Magdalena i druga Marija i sjeđahu prema grobu.
Sutradan se kod Pilata sastaše glavari sveštenički i fariseji. I podsetiše ga da je Isus još za života govorio da će ustati trećega dana te zato grob do toga dana treba utvrditi dag a učenici njegovi noću ne ukradu i kažu narodu kako doista usta iz mrtvijeh.
I Pilat im dade stražu da utvrde kako znaju. I oni otidoše sa stražom i zapečatiše kamen.
A trećega dana zemlja se zatrese vrlo jer anđeo Gospodnji siđe s neba, odvali kamen od vrata grobnijeh i sjeđaše na njemu. Lice mu beše kao munja, a odelo kao sneg. Stražari od straha zadrhtaše i postaše kao mrtvi.
I anđeo Gospodnji reče Mariji Magdaleni i drugoj Mariji da se ne boje jer Isus nije ovde no je već ustao i pozva ih da vide mesto gde je ležao. I kad one videše reče im da idu i jave učenicima njegovim da je ustao iz mrtvih, da će otići u Galileju, i da idu tamo da ga vide.
I dok su one išle ka učenicima Isusovim on im se javi i reče: - Zdravo! A one se uhvatiše za noge njegove i pokloniše mu se.
I reče im da jave braći njegovoj da idu u Galileju da ga vide.
Stražari koji mu čuvahu grob dođoše u grad i javiše glavnim sveštenicima šta se dogodi.
A ovi im dadoše dovoljno novca da kažu kako su ga zapravi učenici njegovi ukrali dok su oni spavali. I oni to i učiniše.
A jedanaest učenika otide u Galileju kuda im je Isus kazao. I kad ga videše pokloniše mu se, a jedni posumnjaše.
I Isus im reče: - Dade mi se svaka vlast na nebu i na zemlji. Idite i naučite sve narode krsteći ih va ime oca i sina i svetoga Duha. Učite ih tako a evo sam ja s vama u sve dane do svršetka vijeka. Amin.
