Online Razvojno Savetovalište

Nedelja dojenja i dozvole i podrške sa moje strane za sve one koje žele i mogu da doje, one koje žele a ne mogu da doje, one koje ne žele a mogu da doje i one koje ne žele i ne mogu da doje.

Dojenje (najčešće) nije prijatno, ne ide lako, nije svima jednako, nema svako znanje i dostupnost informacija, pomagalima i nezi.

Žene kojima brzo nadođe mleko nakon porođaja a da beba ne sisa, budu najčešće izuzetno grubo masirane od strane patronažnih sestara.
To nije OK i ne treba da se dešava. Takođe, žena kada se porodi nema baš dostupno kome da se obrati povodom mastitisa. Pilule za prekid laktacije su abnormalno skupe za prosečnu ženu.

Nije OK da se podrška dojenju (koje se u poslednje vreme promoviše) svodi na privatnu praksu.

OK je da dojite, ali je OK i da ne dojite, kao i da dojite i dohranjujete bebu. Niste više ili manje mama zbog toga.

Gordana Marinković, psihoterapijska savetnica
Čaj sa Gocom

Neke majke govore svojoj deci o mukama rađanja tako da deca dobiju poruku da su na neki način kriva ili dužna majci što su došla na svet. Neka deca to razumeju kao da nije trebalo ni da se rode. Trauma porođaja se mora sprečiti adekvatnim porođajem i lečiti kroz stručnu pomoć nakon porođaja. To moramo obezbediti svim ženama.
Gordana Marinković, psihoterapijska savetnica
Čaj sa Gocom

Neke majke govore svojoj deci o mukama rađanja tako da deca dobiju poruku da su na neki način kriva ili dužna majci što su došla na svet. Neka deca to razumeju kao da nije trebalo ni da se rode. Trauma porođaja se mora sprečiti adekvatnim porođajem i lečiti kroz stručnu pomoć nakon porođaja. To moramo obezbediti svim ženama. Gordana Marinković, psihoterapijska savetnica Čaj sa Gocom #psihoterapija #savetovanje #čajsagocom #novisad #depresivnamama

Pismo za tebe

Ovo pišem tebi, koja, možda, nisi srećna zato što si žena.

Ovo pišem tebi, koja, možda, ne možeš da ispuniš očekivanja okoline od tebe kao žene.

Ovo pišem tebi, koja se, možda, osećaš usamljeno.

Ovo pišem tebi, koja si, možda, sebi (pa i drugima) na poslednjem mestu.

Ovo pišem tebi, koja se, možda, osećaš kao da ne pripadaš.

Ovo pišem tebi, koja, možda, nemaš iskustvo da znaš da partneri mogu da budu dobrodušni.

Ovo pišem tebi, koja, možda, ne znaš da muškarci mogu da imaju dobar odnos sa svojim partnerkama i decom.

Ovo pišem tebi, koja, možda, nisi osetila ljubav roditelja, porodice, partnera.

Ovo pišem tebi, koja si, možda, doživela da neko tvoje poverenje izigra grubo.

Ovo pišem tebi, koja si, možda, doživela osudu zbog toga što si žena i ljudsko biće.

Ovo pišem tebi, koja si, možda, doživela osudu zbog toga što si drugačije seksualne orijentacije.

Ovo pišem tebi, koja si, možda, doživela osudu zbog toga što možda ne možeš da imaš ili ne želiš decu.

Ovo pišem tebi, koja si, možda, doživela da te neko maltretira samo zato što si žena.

Ovo pišem tebi, koja si, možda, doživela nasilje u porodici.

Ovo pišem tebi, koja si, možda, padala u očaj i pomišljala na najgore.

Ovo pišem tebi, koja si, možda, tražila pomoć, ali je nisi našla.

Ovo pišem tebi - jer vrediš.

Ovo pišem tebi - jer nijedna od nas nije savršena.

Ovo pišem tebi - jer svaka od nas ima svoje mane i greške iz prošlosti.

Ovo pišem tebi - jer si lepa takva kakva jesi.

Ovo pišem tebi - jer si zaslužila ljubav i podršku.

Ovo pišem tebi - jer možeš sebe da staviš na prvo mesto, a da ne osećaš krivicu.

Ovo pišem tebi - jer možeš da nađeš one pored kojih ćeš se osećati kao da pripadaš.

Ovo pišem tebi - jer nisi zaslužila da ti se dešavaju neprijatnosti i nasilje.

Ovo pišem tebi - jer možeš da voliš koga biraš da voliš.

Ovo pišem tebi - jer imaš izbore u životu, napravi one koje želiš.

Ovo pišem tebi - jer možeš da potražiš pomoć i napustiš onog pored kog nisi sigurna.

Ovo pišem tebi - jer zaslužuješ više od jednog dana pažnje u godini.

Ovo pišem tebi - jer imaš pravo na svoju logiku i osećanja.

Ovo pišem tebi - jer nas ima tako malo koje ćemo podržati jedna drugu.

Ovo pišem tebi - jer je previše osude na ovom svetu.

Ovo pišem tebi - jer znam da nije ‚‚prednost‚‚ biti žena.

Ovo pišem tebi - jer verujem iskustvima žena, pa i tvom.

Ovo pišem tebi - jer se svaka od nas oseća nekad loše.

Ovo pišem tebi - jer možemo da pričamo o tome.

Ovo pišem tebi - jer možemo da radimo na tome.

Ovo pišem tebi - jer bi trebalo da znaš da nisi sama.

‚‚Pismo za tebe‚‚ je napisala Gordana Belocić - psihoterapijska savetnica
Photo by naeim jafari on Unsplash

Umemo li, zaista, izabrati partnere?

1950-ih jedna mlada devojka, za ono vreme ‚‚već stasala za udaju‚‚, upoznala je ‚‚iz dobre radničke porodice, čoveka koji nije poročan, ne pije, ne kocka se...‚‚ i to je bilo dovoljno da se njihove porodice slože da su oni jedno za drugo. Nije baš bilo puno biranja. Ona je imala 17 godina. Događaj je, znači, od pre 70 godina. Žene tih godina tokom brakova su bile zadovoljne ‚‚ako ih muž ne tuče‚‚.

Danas i svaki prethodni dan i svaki sledeći dan u budućosti, jedna devojčica će biti prodana porodici svog budućeg supruga koga nije upoznala niti možda ima želju da sa njim bude ikad u kontaktu. Koji je verovatno mnogo stariji od nje. Neretko, ta devojčica nema završenu osnovnu školu čak ni ako je izuzetan đak, prosto, onog momenta kada se uda, sav njen trud postaje ‚‚uzaludan‚‚, jer u novoj porodici najčešće ne dozvoljavaju da ona nastavi školovanje.

Devojčice iz obe priče ostaju neškolovane - školovane nedovoljno da bi se bavile nekim iole pristojnim zanimanjem. Ostaju bez izbora - na neki način zavise od volje drugoga.

Znate li da osoba koja nema završenu osnovnu školu (koja je obavezna u Srbiji) ne može da se zaposli ni u Gradskoj čistoći?

Dešava se da se u ovom drugom slučaju umešaju socijalne ili druge službe, međutim, onda se te devojčice prodaju negde daleko gde se ne mogu zakonski vratiti. Bukvalno nestanu sa ‚‚radara‚‚ i tamo rađaju decu jedno za drugim, najčešće ponavljajući ciklus kroz koji su i same prošle.

Pročitala sam tekst drage Anđelke Kolarević vezan upravo za izbor partnera: https://www.facebook.com/photo?fbid=4351661338227249&set=a.328914113835345 ovde ga možete pronaći.

Donekle razumem odakle proizilazi sagledavanje partnera kroz ono što partner nije ili tzv. gledanje kroz ružičaste naočari, kroz fascinaciju nečim što nam je doneo Holivud ili pak Bolivud.

Ali opet, moj utisak nije takav. Dolaze mi najčešće mlade devojke koje na neki način sebi brane istraživanje sebe, kao i spoznavanje sebe kroz drugoga. Devojke koje se retko odlučuju da one biraju, uglavnom su one te koje su birane.

To je poput onog paterna da nam neko drugi postavlja izbor, a samo jednu opciju imamo. Dakle na neki način prihvataju ljubav ili pažnju koju zapravo ne žele. Baš kao što su to radile naše pretkinje samo što ih je onda više porodica primoravala na to, a sada same sebi uskraćuju mogućnost da biraju onoga ko im odgovara, to je već ‚‚implementirano transgeneracijski u njihovu svest‚‚.

Polazeći od toga o čemu se piše na linku da su ‚‚ugovorene veze bolje, stabilnije‚‚, mi moramo shvatiti da je to vrlo usko sagledavanje i stvaranje jedne problematike - a to je problematika toga da uglavnom to ide na štetu ženske dece.

Polazeći od toga mi ulazimo u jednu vrlo jasnu priču a to je da neko drugi (u ovom slučaju porodica, ‚‚provodadžika‚‚ i sl.) zna šta je za nekog drugog dobro, dok ta osoba ne zna šta je za nju dobro.

I zato postoji ono čuveno pitanje koje postavljamo drugima: ‚‚Šta bi ti uradio/la na mom mestu?‚‚ jer negde se ne učimo da radimo ono što nama godi, nego da ugodimo drugima, a i time prebacimo odgovornost na druge osobe koje biraju umesto nas, a ako nismo birali mi onda i ne stvorimo osećaj krivice ako smo sami napravili izbor pa pogrešili.

Da bi osoba znala šta joj prija, kakav joj partner odgovara ona prosto u ogromnom broju slučajeva ne može imati samo jednog partnera za ceo život. To bi praktično značilo da osoba sa kojom se prvi put poljubite bude ista osoba sa kojom imate intimne odnose prvi put, za koju se venčate i sa kojom imate decu. Pošto-po to.

Osim kada govorimo o visokoreligioznim osobama i nekom preterano sjajnom spletu okolnosti da prvi partner paše nama i mi njemu toliko, to se obično ne dešava.

Obično se devojke i u 21. veku odlučuju da manje istražuju sopstveno telo, da ne razgovaraju o seksualnosti, o partnerstvu, o zajedničkim planovima, o bilo čemu što bi inače jedna funkcionalna veza imala. Te razgovore ne vode sa svojim majkama, niti su njihove majke razgovarale o tome sa svojim. I opet nastaje jedan krug, jedan ciklus.

Kako da znam da li mi nešto prija, ako sam ograničena u tom isprobavanju, biranju, a pritom ta ograničenja mi je nametnula moja okolina, koja se vodi time da bolje zna od mene šta je za mene dobro?

Ostavljam temu otvorenu za razmišljanje, u smislu da ima donekle tog filmskog izmaštanog pristupa ljubavi, ali to nije razlog da nam zbog toga drugi biraju partnere - evolucijski da se vraćamo u nazad.

Devojčice, devojke, treba obrazovati i negovati ih da brinu o sebi, o svojim potrebama, da znaju šta im prija, šta ne, šta nikako ne smeju da dozvole, da se bore za sebe... A da bismo to radili, ne bi trebalo da se vraćamo unazad, nego da sebe edukujemo da bismo imali zdravije potomstvo i napravimo zdraviji ciklus za buduće generacije.

Sentimentalnost prema nekim starijim vremenima ne znači ništa mladim generacijama koje žive u nekom novom vremenu i zato mi nešto stariji ne znamo šta je za njih bolje nego oni sami. Međutim, možemo da jasno i glasno kažemo šta je dobro i loše generalno i šta je nedopustivo da se radi jednom ljudskom biću, a to je pre svega, uskraćivanje ličnog izbora.

Volela bih da čujem Vaša iskustva, da li ste imali slobodan izbor partnera, da li ste kroz svoje odnose napredovali, šta Vas je privuklo i zadržalo u vađoj vezi? Kao i da li smatrate da je potrebno više upoznavanja, više razgovora sa decom na ove teme, znamo li mi bolje od nekoga da mu ‚‚izaberemo‚‚ partnera?

Hvala na komentarima, radujem se diskusiji :)

Tekst napisala: Gordana Belocić - psihoterapijska savetnica
Photo by DESIGNECOLOGIST on Unsplash

Biti žena je opasan ples

Ovih dana sam raspoložena da nosim lagane letnje haljine, nekad bosa, a nekad u štiklama. Osećam se ovih dana ženstveno, ne uvek, ali ovih dana da. I znam da kao i svake godine ima previše žena koje se ne osećaju dovoljno dobro u sopstvenoj koži, naročito kako dolaze topliji dani.

Ali šta uopšte znači biti žena?

Asocira me na tu misao scena iz filma ‚‚Dankinja‚‚.

U toj sceni Lili ulazi u bo**el u Parizu i gleda ženu koja je izuzetno senzualna, koja je u sobičku sa prozorima kroz koje je gledaju oni koji plate. Nema eksplicitnih scena, nego samo njen izraz nežnosti prema sebi i sopstvenom telu. Ona se dodiruje po kosi, licu, vratu, vrhovima prstiju. Lili to oponaša - uči gledajući kako biti negujuć, zavodljiv... Jer strasti ime ti je žena, ljubavi ime ti je žena.

I gotovo da nema scene filma, muzičkog spota ili bilborda koji ne sadrže žensko telo, čak ni motokultivator se ne prodaje više a da ga ne mazi ženska ruka.

Pa ipak, žene retko kada uživaju u sopstvenoj koži, retko kada su dovoljno samopouzdane od puberteta pa do vremena kada se pojave sede, bore i krenu i pege. Retko se desi da haljina savršeno stoji, a da su te 12 cm štikle dovoljno udobne da prošetamo u njima, a ne samo do auta, do kreveta... I da ne gasimo svetla potpuno ovaj put jer samopouzdanje nestaje kad se skine odeća - a svetlo je.

A lepota je zapravo u oku posmatrača i mi se ogledamo u očima onog drugog istom lepotom. I možda je nekome seks najveći vrhunac svega telesnog što se može iskazati, ono što žena ili muškarac može dati, ali pravo prepuštanje je za mene ples i to možda najviše onaj koga sam najmanje plesala - tango.

Koliko nam nedostaje telesnih dodira mogli smo primetiti u poslednjih godinu i više dana, negde smo i mislima stalno između prošlosti i budućnosti, jedna noga vodi na jednu stranu, druga nas vodi na drugu.

Moj prvi put

U Dunavskom parku u Novom Sadu ima saletla u kojoj se tokom toplih dana plesao tango. Ja sam otišla da gledam samo. On (izuzetan, stariji od mene, gospodin) mi je posle izvesnog vremena prišao i želela sam da probam, bar jednom i taj tango. Gledala sam ranije Anu i Dejana (učitelje), ali ja do tada nisam nijedan korak napravila. Pokazao mi je kako da se namestim, polako sam gubila ravnotežu, mučeći se da zadržim prednost.

Prednost koje nema, jer za ples, a naročito tango mora da postoji taj ‚‚klik‚‚ u glavi, u telu, da muškarac vodi. Dodir lica o lice, klizanje noge o nogu i naginjanje, prepuštanje...

Ko se ne zaljubi od osećaja slobode, dok ga pogledom ili telom vodi plesni partner, čak iako nikada nije čuo tu melodiju, čak iako ne zna korake, čak iako drži oči zatvorene, nije se prepustio... I to kad se pleše iz zadovoljstva, to je doživljaj esencije života jer mi se prepuštamo trenutku ovde i sada. To je ono što leči, ta esencija ovde i sada i u psihoterapiji. Taj kontakt, primanje draži, uzbuđenje, događa se ovde i sada i okruženi smo kroz zagrljaj u plesu, a kroz kontakt sa okolinom u životu gde i u jednom i u drugom nižemo korake menjajući ritam, zaobilazeći prepreke, prepuštajući se ili menjajući perspektivu.

U tom trenutku dok plešemo ne razmišljamo o našem telu, kosi, noktima, ne razmišljamo o prošlosti, o budućnosti, o pravim koracima nego smo ‚‚samo‚‚ svesni moći sadašnjeg trenutka... I tako kao sa pravim plesnim partnerom, nema veze da li je tango, da li je rumba, nije važno, baš tako svesno i prepuštajuće ne bismo trebale da razmišljamo kako nam telo izgleda dok plešemo kroz život.

I kako kaže Al Paćino mladoj devojci koja se plaši da će pogrešiti u koracima u filmu ‚‚Miris žene‚‚: ‚‚Nema greški u tangu, nije kao život‚‚.

Napravite prave korake, volite se(be).

Tekst: Gordana Belocić - psihoterapijska savetnica
Photo by Preillumination SeTh on Unsplash

Od dobrih ograda do dobrih komšija

‚‚Good fences make good neighbors‚‚ Robert Frost

U ovom trenutku se setite najiritantnije osobe u Vašem životu, onakve koju narod zove ‚‚zabadalo‚‚ i zamislite da živite zajedno ili bar kao komšije, ali tako da Vaša vrata od kuće nisu zaključana i da ta osoba može da uđe unutra kad god poželi i zaviri Vam u lonac da vidi šta kuvate, da se meša u sve u Vašem životu.

I sad sledeća situacija, kod kuće ste konačno, dug dan na poslu, pravo vreme za sve 4 u vis, kad ono - ta osoba, došla, zasela, pristavlja sebi - pa i Vama kafu, priča, ispituje, Vi umorni - još umorniji.

Kako se osećate?

Možda je ovo ekstrem, ali neko ima dešavanja poput ovih u svojoj porodici, na poslu, u odnosu sa partnerom, prijateljima...

Možda i ne vidimo da je ovo problem, jer je ta osoba (dodajte omiljeno opravdanje):
a) prosto takva
b) usamljena
c) nezadovoljna
d) tužna
e) u teškom periodu života...

I onda možemo preispitivati sebe... Da li smo dobra osoba ako kažemo ne? Da li nam uopšte to smeta, ipak je ta osoba kratko vreme kod nas, možemo bar toliko da istrpimo? Ne misli ta osoba ništa loše... I druga opravdanja koja nalazimo za druge.

Kada prestanemo sa svim tim, nekad dođe i do ljutnje pa se čuju i reči: ‚‚Nije mi ona mama (ili nije me ona rodila) da mi naređuje‚‚. Sve i da Vam jeste mama (a dešava se zaista često da je to upravo mama), zašto je OK od nje poslušati naređenje? Ukoliko je u pitanju Vaša majka, onda se setimo i onih (njenih) reči: ‚‚(Samo) mama ti želi najbolje‚‚.

Zašto je problem da kažemo NE i postavimo granice?

Ukoliko imate ovakav problem sa nekim (ili sa više njih), čak i pre traženja psihoterapijske pomoći možete za početak da pomognete sami sebi tako što ćete krenuti od verovanja sebi samima, dakle poći od sebe i onoga što volimo, ne volimo, ko smo mi, šta želimo...

Evo jedne zanimljive tehnike koju bih podelila sa Vama (iz knjige ‚‚Granice - gde se ti završavaš, a ja počinjem‚‚ od Ketrin En)

1. Na sredini sobe u kojoj imate puno prostora, postavite kanap na pod tako da formira krug. Stanite u centar kruga. Zamislite da ono što nije unutar tog kruga - ne čini Vas.
Ono što je u okviru kruga ste Vi.

2. Razmislite o tome šta ispunjava Vaš krug. Do čega Vam je stalo? U šta verujete? Šta mrzite? Šta volite? Ko ste Vi? Šta Vam je privlačno? Šta Vas odbija? Šta cenite? O čemu razmišljate? Kakvi ste zapravo?

3. Milion stvari Vas čini različitim od drugih. Što više znate o tim stvarima to je čvršći pojam o sebi.

Opcija A: Zapišite odgovore na ova pitanja.
Opcija B: Razgovarajte o ovim pitanjima i odgovorima sa prijateljem od poverenja.

Ukoliko imate poteškoća sa postavljanjem granica drugima i verovanjem sebi, otvorena sam za Vaša pitanja i ostalo u inboks stranice ‚‚Čaj sa Gocom‚‚.

Možete podeliti svoja iskustva u komentarima ili privatno u inboksu stranice (gde se čuva Vaša privatnost u skladu sa mojom strukom), ohrabrujem Vas da pričamo o ovome jer je izuzetno važno.

Tekst: Gordana Belocić - psihoterapijska savetnica
Photo by Ranurte on Unsplash

Neispričane priče sa dušom

Nedavno sam imala priliku da sagledam svoj život iz nekog drugog ugla, da ga napišem sa drugačijim pogledom na isti, a to je sve završilo u rukama veštog pisca Nenada.

Toliko je puno reči, a tako malo mesta, pa sam odlučila da ono što sam poslala inicijalno, negde zaslužuje proširenje, odnosno da se sve nađe u posebnoj mojoj objavi, pitanja mi je postavljao Nenad Blagojević koji mi je i uručio Nacionalnu nagradu za inovativni pristup volontiranju ja sam pisala svoje odgovore koje je on pretočio u kraću objavu od ove sada.

Naša borba, se i dalje vodi, sve je više ljudi, mi smo sve više zajedno.

Evo kako izgleda priča o vaspitanju i volontiranju.

1. Koji trenutak je bio presudan pa ste nakon njega rešili da otvorite fejsbuk grupu?

Presudni trenutak je bio u novembru kada sam videla potrebu u ljudima koji su pokušavali da dobiju informacije o stanju redova u kovid ambulanti u Novom Sadu, putem društvenih mreža. Videla sam da postoji problem koji može da izazove još veći problem u vidu povećanja stresa kako za pacijente tako i za zaposlene u domu zdravlja, te da taj problem može da eskalira. Međutim, videla sam da postoji i mogućnost da neko spolja nekako organizuje sve to, da uvede red u redove – što nije značilo da će to i uspeti, ali jeste, i jako sam ponosna na svoje sugrađane koji se diče svojom humanošću – što se može videti i po broju Nacionalnih nagrada koje su osvojile inicijative potekle iz Novog Sada.

Koliko brzo je grupa rasla i šta se članovima najviše u njoj dopalo?

Grupa je rasla u početku brzo, a onda postepeno - treba imati na umu da većina ljudi, srećom, nakon 14 dana izolacije prekine odlaske u kovid ambulantu i nisu im potrebni podaci iz grupe te većina i napusti grupu. Međutim, mi beležimo stalni rast, od decembra kad smo bili na oko 3.000 ljudi, sada smo prešli 12.000 (u aprilu mesecu smo prešli 14000 ljudi). Povratna informacija od pacijenata je ta da im se najviše dopada uređenost grupe, da u njoj nema nekih suvišnih stvari koje se mogu naći u drugim grupama. Sam sadržaj koji puštamo u grupu se strogo kontroliše i svi pojedinci koji stoje iza ove grupe, tj. sve žene koje su iza moderiranja sadržaja imaju jasne kriterijume oko puštanja objava, brisanja nepoželjnog sadržaja, komentara koji podstiču na stvaranje nekih neprijatnosti, vređanja i sl.

2. Koliko vremena u toku dana, odnosno nedelje posvećujete administriranju grupe?

Zavisi. Puno. Imala sam periode kada sam po ceo dan više odgovarala na privatne poruke dobijene od ljudi sa grupe – većina ljudi mi se i dalje privatno obraća za pomoć, savet, informaciju, a bilo je momenata kada sam i sama bila zaražena koronavirusom i Jelena, Darka i Nataša su naročito tu uskočile debelo. Mi smo davno prerasli broj članova za to da možemo svakome na individualan način da se posvetimo, ja se zbog toga trudim da moje objave budu sa psihološkog aspekta drugačije i da pokreću ljude na pozitivne stvari u ne baš pozitivnim vremenima.
Ono što je važno je da ljudi nauče kako da koriste resurse grupe, a to je da su sve informacije već na grupi i da 99% stvari mogu naći korišćenjem lupe ili u objavi koju smo napravili kroz saradnju sa DZ ’’Novi Sad’’ a koja se zove ’’Izuzetno važno’’.

3. Da li vam ostaje slobodnog vremena pored posla kojim se bavite?

Trenutno vrlo malo, jer pored posla, dodatnih studija, volontiranja, ostaju i druge obaveze, a takođe svaka od nas ima svoju porodicu, prijatelje, privatan život. Trudimo se da balansiramo i da u ljudima koji su članovi grupe podstaknemo ono što je najvažnije, da više pruže nego što primaju, a teško je održavati taj ’’duh grupe’’ kada grupa nije sačinjena od istih članova, nego se konstantno menja i tako mesecima unazad, pa imamo nekada osećaj kao da počinjemo sa pričom ispočetka, upućujemo na iste stvari.

4. Od kada radite kao psihoterapijski savetnik i kako izgleda to vaše angažovanje, odnosno volontiranje?

Psihoterapijskim savetovanjem u praksi sam počela da se bavim 2015. godine, budući da je to jedan od uslova za sticanje statusa psihoterapijskog savetnika, i kasnije psihoterapeuta, da uz sate edukacije i sate ličnog rada, osoba poseduje i dovoljan broj supervizija sa svojim edukatorima, a supervizira se rad sa klijentima.

Kako vas ljudi kontaktiraju i kako izgledaju vaši susreti sa njima?

Ljudi uglavnom imaju konkretna pitanja i šalju ih putem moje facebook stranice ’’Čaj sa Gocom’’. Uvek mogu da mi se obrate u inboks i dobiju informacije, razumevanje, podršku, zavisi šta im je potrebno. Nekad te potrebe prevazilaze ono što se može dati kroz poruke, a ako i kada dođe do susreta, svaki je individualan i vrlo ličan i taj odnos poverenja se gradi i čuva. Informacije se ne iznose van terapijskog setinga i to je strogo pravilo koje se mora poštovati. Svaki susret je prilika za rast i razvoj, kako klijenta, tako i terapeuta. Lični razvoj je proces, dug koliko i život, jer nam daje šansu da se svakim novim danom na neki način unapredimo.

5. Kada ste i gde prvi put volontirali?

Recimo da je to nešto što su u mene ugradili vaspitanjem još dok sam bila mala u porodici i vrtiću. Nekada su postojale npr. akcije uređenja vrtića u kojima su učestvovali i moji roditelji volonterski - naravno. Bilo je i onih roditelja koji nisu hteli da učestvuju i pokažu primer svojoj deci. Kasnije sam već u osnovnoj školi imala volonterskih aktivnosti koje je organizovala naša školska socijalna radnica. To se posle nastavilo kroz različite aktivnosti i na različite načine.

6. Gde ste odrasli, gde danas živite i kojom profesijom se bavite?

Odrastala sam uporedo u Novom Sadu i na selu odakle su moji roditelji, gde smo odlazili svaki vikend i radili sve što se radi kada ste na selu. Mi smo zapravo imali uvek po bar dva posla, jedan u firmi – kao moji roditelji, a ja u školi, a drugi tamo gde su mi živele babe i dede i gde smo vikendom, tokom godišnjih odmora, raspusta, praznika, u svako slobodno vreme bili tu da pomognemo oko poljoprivrednih radova, životinja, kuće... Situacija se nije mnogo promenila u smislu toga da i danas radimo puno, ali su brige i obaveze drugačije.

Danas i dalje živim u Novom Sadu, po struci sam Master vaspitač, čime sam se bavila do pre 5 godina radeći u vrtićima, ali od tada radim kao saradnica u jednoj privatnoj firmi. Nastavila sam dalje studije psihologije tokom pohađanja edukacije iz Transakcione Analize jer sam u međuvremenu pronašla sebe u psihoterapijskom pozivu.

7. Da li ste inspirisali i druge ljude da počnu da volontiraju?

Mislim da niko od nas to nije doživeo baš kao volontiranje jer se obično volontiranjem smatra biti deo neke volonterske organizacije. A ovako, prosto je situacija nametnula potrebu na koju smo mi odgovorile najbolje što smo mogle i iz ugla posmatrača prerasle u aktiviste. Ja pravljenjem i postavkom grupe, određivanjem pravila i administriranjem, da bi ubrzo uskočile Jelena, Darka i Nataša koje do tada nisam poznavala uopšte. Kasnije su se priključile i druge vredne žene. Nijedna od nas nije očekivala ovakav odaziv, postoje dani kada i nama bude teško i kada osetim da je tako, onda napišem objavu kojom podstičem ljude na aktivnost, da više daju nego što primaju – da ne budu nemi posmatrači, do sada je to bila inspiracija za druge.

8. Kakve su reakcije vaših prijatelja, porodice, na ideju o volontiranju?

Kod nas u porodici je dosledno negovan osećaj neke lične dužnosti i podsticanje na činjenje više od pukog prolaska kroz život. Na ostavljanje nekog traga u svetu, boljeg sveta za sledeću generaciju. Ja sam ostvarenje toga ranije doživljavala kroz rad sa decom, da će ta deca, uz trud mojih koleginica i mene ipak otići iz vrtića bar malo spremnija za život i unaprediti svet, jer su te godine života dece dok su u vrtiću ključne za razvoj osobe. Učili smo ih, pre svega, humanosti. U svakom detetu postoji potencijal, važno je da mi odrasli to ne pokvarimo. Podrška moje primarne porodice i prijatelja je uvek prisutna, pa su tako oni bili ti koji su podelili prve informacije o postojanju grupe.

9. Šta je najlepše u volontiranju? Kako biste nam opisali taj osećaj?

Mislim da je konkretno u ovom slučaju postojanja grupe najlepša stvar što su se ljudi masovno uključili, bez da smo ikoga poznavali lično, bez da smo zaposleni u domu zdravlja, bez da smo ikoga vukli za rukav - da učine jednu jednostavnu stvar a to je da napišu koje se vreme proziva u kovid ambulanti trenutno. Od toga još izuzetnije je što je grupa podstakla da to učine ljudi koji su trenutno bolesni od kovida, pod temperaturom, groznicom, koji čekaju satima... Opisivanje volontiranja bi bilo kao opisivanje smisla života, šta je naš život za nas i kako želimo da budemo pamćeni, spominjani... Ljudi bi trebalo da spoznaju da sve njihove aktivnosti ili odsustvo istih ima neki uticaj na njihovu okolinu, a što više nas stremi ka onome što je dobro za zajednicu, to će biti manje podela, manje sukoba, više plemenitih stvari. Svaka osoba je jednakovredna i u mogućnosti da da svoj doprinos. Ono što mi radimo, gledaju naša deca i tako nove generacije rastu – učeći ono što žive. Čemu želimo da ih naučimo? Da li smo im dobar primer?

10. Da li je Nacionalna nagrada za volontiranje koju ste dobili prva ovog tipa koju imate?

Da, ovo je prva nagrada koju sam dobila, bila sam nominovana za Februarsku nagradu grada Novog Sada, koja je najviše priznanje za zaslužnog građanina Novog Sada. Sama nominacija je za mene isto velika čast i želim da se zahvalim svima koji su bili od neprocenjive vrednosti za širenje ideje zajedništva, humanosti i požrtvovanosti u ova vremena koja su izazov za ceo svet.

Autorka teksta: Gordana Belocić, psihoterapijska savetnica
Photo by Nathan Lemon on Unsplash

Napisala sam tekst vezan za iskustva koja sam imala a ticala su se kognitivnih sposobnosti tokom i nakon kovida, da li ste Vi imali nešto tako? Uđite na sam tekst i komentarišite, slobodno delite tekst jer će se možda neko pronaći i biće mu lakše da nije jedini koji to doživljava.
Hvala

Magla u mozgu

Do sada smo svi imali prilike da čujemo i čitamo kako će koronavirus da utiče na naše mentalno zdravlje i to da će pre svega uticati na anksioznost, napade panike, depresivnost, PTSP i neki vid odbijanja kontakta sa drugim ljudima koji tim drugim ljudima može da deluje kao da su ovi prvi paranoični, zatim strah da ćemo zaraziti svoje najbliže ili već jesmo ako se i razbolimo od kovida.

Ono što je već moguće tvrditi jeste da kovid napada i nervni sistem. Lekari u velikom medicinskom centru u Čikagu su došli do podatka da više od 40% kovid pacijenata pokazuje nastupanje neuroloških manifestacija, a više od 30% njih je imalo oštećenje kognicije. Nekad ove neurološke manifestacije mogu biti veoma štetne i nekada u najtežim slučajevima voditi u smrt.

Zainteresovala me je ova tema iz više razloga, ali nisam mogla da naiđem ni na jednog kolegu koji bi znao nešto više o tome, nego tek kada bih spomenula kako sam lično doživljavala ili još uvek doživljavam neke manifestacije kovida, dobijala sam od nekih ljudi koji su imali kovid ‚‚AHA‚‚ momenat. Pisaću danas iz tog ugla jer mi je važno da prenesem svoja zapažanja i eventualno dobijem još neke nove uvide i saznanja, da neko napiše i svoje iskustvo koje se tiče baš ovih tema - dakle uticaja kovida na Vaše kognitivne sposobnosti.

Pokušavajući da shvatim šta se to dešava (mučno za nekoga ko to doživljava, i to osim upale pluća, temperature i poteškoća u telesnom zdravlju), jedan od najtežih problema je za mene bio doživljaj opadanja kognitivnih sposobnosti (naročito pažnje, toga šta primam putem čula - koja su i sama bila posebno pod udarom virusa, zatim učenja, pamćenja, govora, rasuđivanja, zaključivanja, rešavanja problema).

To izgleda otprilike ovako, bez obzira na to što ste budni i koliko se može reći svesni, Vi niste u mogućnosti da normalno gledate, deluje Vam kao da imate dvostruki vid ili neku maglu ispred očiju kod koje ne pomaže ni korišćenje naočara za čitanje, ni jače svetlo, bukvalno ništa. Postepeno osetite kako Vam moždane funkcije slabe, mozak kao da Vam je u nekoj magli (tzv. foggy brain) što dovodi do gubljenja mentalne jasnoće, problema sa pamćenjem i nemogućnošću da se fokusirate na bilo šta pa ni na najjednostavnije zadatke kao što je spremanje hrane sebi, a najčešće su ovakvi pacijenti baš u izolaciji i nemaju pomoć sa strane.

Osećanje koje Vas prati je kao da ste imali šlog, odnosno neko oštećenje mozga i sada nešto što ste pre mogli, znali, uspešno radili, više ne možete. Vrlo je teško za podneti to osećanje jer nemate jasnih naznaka da li će se ono povući sa povlačenjem infekcije koronavirusom ili neće. To može da dovede do osećaja frustracije i gubljenja poverenja u sopstvene kapacitete i sposobnosti. Počnu i da Vas brinu Vaše mogućnosti nakon povratka u spoljni svet, a to je da li ćete moći u potpunosti vratiti svoj poslovni i privatni život da bude kao što je bio pre zaražavanja ovim virusom.

Da ove promene nisu vidljive samo Vama, pokazuje i to da osobe koje Vas dobro poznaju primete promene u Vašem dosadašnjem ponašanju - da ponavljate jednu stvar nekoliko p**a, da svaki put kada Vam neko ispriča nešto - istu priču, Vi je doživljavate isto kao da je čujete prvi put iako je osoba koja Vam je isto ispričala potvrdila da ste je pažljivo slušali i pritom učestvovali u razgovoru.

Nemogućnost fokusa dovodi i do toga da recimo započnete neku priču i ne postoji način da je završite sa poentom jer se poente više ne sećate, bukvalno se vratite na početak - na već rečeno, kao da postoji neka vrsta omče u komunikaciji. Počinju da Vam nestaju reči, ne možete da se setite kako se nešto kaže, imate osećaj kao da bolujete od neke vrste demencije.

Što se tiče percepcije, odnosno čula ukusa i mirisa, sem odsustva ili parcijalnog odsustva istih - što može da traje mesecima, osećaja ‚‚obloženog jezika‚‚ ili ‚‚na mahove‚‚ vraćanja čula mirisa, dešavaju se kod nekih osoba senzorne manifestacije tamo gde ih zaista ne može biti, niti ih drugi ljudi osete u istom prostoru.

Recimo, kada su u pitanju čula i percepcija, čulno iskustvo ne zavisi od percepcije već od stanja čulno-nervnog aparata. Za diferencijaciju modaliteta percepta ključni deo čulno-nervnog aparata je moždana zona na koju stiže signal. Da bude jasnije onima koji ne poznaju termine dajem sledeći primer. Kod hirurških intervencija na mozgu, kad je pacijent anesteziran, ali svestan, lokalna primena električnog signala direktno u vizuelnim zonama mozga izaziva vizuelno iskustvo, a u auditivnim zonama izaziva slušno iskustvo. Dakle, na neki način, čak i kad nema tragova virusa u nosu i grlu (PCR negativan) niti su isti disajni putevi blokirani postoji mogućnost da je virus dospeo do zona u mozgu koje utiču na naša čulna iskustva i da ih blokira ili menja.

Ono što ja mogu da potvrdim jeste da smo se ovom infekcijom koronavirusom podsetili koliko nam je značajna sposobnost čula mirisa u životu. Primera radi, pod infekcijom sam imala utisak da negde nešto gori, jer sam osetila miris paljevine, ali nigde i dima i prosto nisam mogla ni da osetim odakle dopire (kao što bih da zaista postoji negde vatra), takođe su se javljali neki specijalni mirisi poput jako intenzivnog mirisa belog luka ili neke hrane koju je nemoguće osetiti jer je niko u kući ne sprema. Pritom nijedna druga osoba kojoj čulo mirisa radi nijedan od tih mirisa ne oseti.

Sve ovo može da traje i mesecima, a novija istraživanja ukazuju na to da u nekim najtežim slučajevima osobama koje su stare između 20 i 70 godina dolazi do ozbiljnog narušavanja kognitivnih sposobnosti - jednakih starenju mozga od oko 10 godina. Ono što sam do sada napisala su primetili i Britanci koji su počeli da sprovode studiju koja se zove ‚‚The Great British Intelligence Test‚‚ koja će tek biti analizirana od strane eksperata.

Ispod potpisa ću ostaviti neke linkove za one koji su zainteresovani da pročitaju više o ovome što sam pisala.

Vas bih zamolila da podelite Vaša iskustva vezana za kognitivne sposobnosti koje sam pominjala gore, u komentarima na tekst i da tekst delite, kako bi se ljudi što manje osećali izolovano u ovom problemu koji definitivno nije tako mali za nas svakodnevni život, a možda i ne znaju da je na njega uticala baš korona.

Pomozimo jedni drugima.

Hvala!

Tekst napisala: Gordana Belocić - psihoterapijska savetnica
Photo by Anthony Tran on Unsplash

------------------
Za dalje čitanje:
1. https://www.health.harvard.edu/blog/the-hidden-long-term-cognitive-effects-of-covid-2020100821133 i literatura navedena tamo
2. https://www.ncbi.nlm.nih.gov/pmc/articles/PMC7324344/ i literatura navedena tamo
3. https://www.frontiersin.org/articles/10.3389/fpsyt.2020.00860/full
4.https://www.zcknjazevac.rs/informacije_zaposleni/MKB102010Knjiga1.pdf
5. https://www.medrxiv.org/content/10.1101/2020.10.20.20215863v1.full -14
6. https://www.frontiersin.org/files/Articles/564882/fpsyt-11-00860-HTML/image_m/fpsyt-11-00860-g002.jpg
7. https://www.sciencemediacentre.org/expert-reaction-to-preprint-suggesting-patients-who-recovered-from-covid-19-could-suffer-serious-cognitive-decline/
8. https://jnnp.bmj.com/content/early/2020/11/19/jnnp-2020-325173
9. https://www.cambridgecognition.com/blog/entry/cognition-and-covid-19-what-we-know
10. https://www.news-medical.net/news/20201022/Recovered-COVID-19-patients-exhibit-cognitive-deficits.aspx
11. https://www.reuters.com/article/health-coronavirus-brains-int-idUSKBN27C1RN