Cuvar decijih snova

Jasmina (5) je za svog tatu imala asocijaciju:

– Neki čika.

– Kako to misliš?

– On je stalno na nekom putu…

Nažalost, njen tata mnogo radi, retko je kod kuće, pa je ona počela da ga doživljava kao stranca i zove ga čika.

Uglješi (8) je prva asocijacija na reč tata bila:

– Novac.

Samo sam se prvi put iznenadila kada sam čula taj od odgovor, ali posle je bilo i druge dece koja su davala isti ovaj odgovor.

Ognjen (6) mi je, takođe, dao izuzetan i izrazito logičan odgovor. Pitala sam ga:

-Šta pomisliš kada ti kažem: tata?

– Maša i ja.

– Ko je Maša?

– Moja mlađa sestra.

– Pa kako to, kad pomisliš na tatu, pomisliš na nju i sebe?

-Pa lepo. Da nema nas, on ne bi imao kome da bude tata.

Potpuno je u pravu. Osmehujem se iznutra.

Podrazumeva se da se tate ponekad i bolje snalaze u ulozi roditelja.

Ilija (6):

– Moj tata je baš dobar tata.

– A mama?

– Ona nije, ona je bezobrazna.

– Je li ona uvek ili samo ponekad bezobrazna?

– Uvek, ona ne ume da bude dobra.

– A može li nekako da nauči da bude dobra?

– Ne može, nema škole za dobrotu.

– Koje je onda rešenje?

– Da budem što više sa tatom.

Bjanka (7) mi je o svom tati rekla:

– On ima talenat.

– Kakav talenat?

Za šta?

– Za poznavanje.

– Čega?

– Mene.

Dinooooo

DECA U FINSKOJ U ŠKOLE IDU U POLOVNOJ ODEĆI. Finski roditelji, kao i svi ostali na svetu, vole svoju decu, ali im tu ljubav ne pokazuju kroz kupovinu skupih stvari, bez smisla i svrhe.

Iako su Finci mnogo bogatija nacija od svih na Balkanu, decu u školu ne šalju u mondenskoj garderobi, u kojoj ne smeju ni da se igraju, jer je mogu iscepati ili isprljati, u kojoj ne mogu trčati po dvorištu, prevrtati se po travi, već je odeća komotna, skromna i prilagođena deci. Finci ne vole da se razbacuju, pa deca u tom periodu često dobijaju polovnu odeću, jer je brzo izrastu, a i zato jer se deca tada mnogo igraju, druže u prirodi, i najbitnije je da je odeća takva da ih ne sputava.

“Second hand” prodavnice se pravi izbor, i tu se kupuje dosta toga, naravno ne i obuća. Do prvih malih matura, deci se ne kupuju, ili bar veoma retko, nove i skupe stvari, i niko zbog toga ne pravi pitanje. To je tako normalno. Danas je izgleda postalo pravilo da se siromašne nacije utrkuju ko će kupiti skuplju odeću, dok su Finci naprosto operisani od toga, bar ne u periodu kada to nema smisla.

Iako u Finskoj roditelji nemaju nikakve izdatke oko školovanja dece, ekskurzija, užine, jer sve to plaća država, oni se ne rasipaju novcem i veoma su racionalni. Deca i u najmlađem školskom uzrastu ostaju sama kod kuće, idu sama ili sa drugarima u školu i generalno, mnogo su samostalnija od dece u Srbiji.

Finci od malena uče decu da obavljaju razne poslove u kući, u skladu sa njihovim psihofizičkim mogućnostima, i tu nema kompromisa. Deca u Finskoj zbog toga, rad u kući ne doživljavaju kao neki teret, kaznu i moranje, već kao nešto sasvim normalno i podrazumevano. Uopšte, kako je igra nešto što finskoj deci nikad i nikako nije uskraćeno, tako se i primerene radne obaveze podrazumevaju. Finska je država kojoj su znanje i rad veoma bitni, pa je zato u osnovnim školama zanatstvo obavezan predmet od prvog razreda, a od sedmog do devetog razreda i predmet domaćinstvo, gde uče kuvanje, serviranje, finansije u domaćinstvu, zdravlje u ishrani. Deca uče tokom školovanja da pletu, kroje, šiju da rade sa drvetom, obavljaju sitnije popravke u kući, peglaju…

Jel su cipelice čiste?