Mitologija

Баба Јага (рус. Ба́ба-Яга́, мк. Баба Рога, буг. Ба́ба Я́га, пољ. Baba Jaga) је вештица из словенске митологије. Она лети на џиновском тучку или метли, отима (и једе) малу децу, а живи у колиби која стоји на кокошијим ногама. У већини словенских бајки она је негативан лик. Међутим, неки ликови у другим причама су тражили Баба Јагу због њене мудрости, а она би понекад понудила савете изгубљеним душама, мада су овакве приче ретке. Један је од нижих демона у руcком фолклору.

Назив аждаја потиче од персијског аждаха, а у српски је дошао вероватно посредством турског. У старим иранским текстовима и иранском фолклору, aždahā је представљала разне врсте змијоликих, већином дивовских чудовишта, која живе у ваздуху, на земљи или у мору. Понекад су повезивана са одређеним природним појавама, нарочито са кишом и помрачењем сунца. Реч aždahā настала је од израза aži dahāka, где aži значи „змија“, док је значење епитета dahāka нејасно.

По веровању из Срема, аждаје су летеле у густим и страшним облацима, одакле су бљувале град по усевима. Против њих су се борили посебни људи звани облачари, који су штитили поља свога села од града.

У предањима се најчешће спомињу троглаве аждаје, са четири кратке ноге и крилима као у слепог миша. Из отворених чељусти излази им модар пламен; грозно ричу и имају страшан поглед, љуте су, прождрљиве и незасите. Настају од змија које преживе тридесет или сто година, или од оних које прождеру другу змију. Станују у пећинама или планинским језерима, одакле су, по причама из неких крајева, излазиле и гутале стоку. Аждаја у језеру под Тројановим градом прождирала је сваки дан по једну девојку, коју су јој људи били дужни жртвовати. Кад је дошао ред да се жртвује краљева ћерка, она прими хришћанство, а Свети Ђорђе је спаси од смрти тако што је копљем пробо аждају. Милош Обилић је хтeо да подигне манастир у Браничеву, али у сну му се јави Свети Ђорђе и рече му да ће у томе успети тек кад погуби аждају испод града Голупца. Обилић јој је одсекао све три главе, те изградио манастир Туман.

Аждаја је митолошко биће које представља огромну крилату змију с непарним бројем глава, ређе са две.

Ради заштите често се користио бели лук. Од авети (као и од вила) које ноћу краду женама одећу из сандука, Срби у Сарајеву су се штитили тако што су у сандук стављали тисовину, а у Крагујевачкој Јасеници жене су увече везивале ношене чарапе и сукње да их авети не би облачиле. У христијанизованом облику заштита се постиже обраћањем Богу ("Помози Боже!").

О њиховом пореклу од „нечистих“ покојника иде у прилог и народно веровање да се најчешћевиђају ноћу у време Некрштених дана. У демонолошким предавањима, при сусрету с људима изазивају страх: "Ја стукну назад, а старац са белом брадом до појаса полако ми приђе" (запис из Груже). Појављују се и као мртваци покривени белим покровом, некад и у облику слепог миша.

Постоје различита тумачења назива авет. Неке паралеле указују на могућност извођења словенске основе са значењем „видети“, што би био синоним распрострањеним називима привиђење, приказа. Претпоставља се да су авети прерано умрле особе (слично вилама, русалкама и њима сродним бићима), самоубице и разне врсте грешника.

Авет је митолошко биће, ноћно страшило, приказа. Може се схватитии као општи назив за духа, а среће се у устаљеним погрдним изразима ("Иди одатле, аветињо једна!") или у поређењима ("Мршава ко авет"). Јавља се у веровањима у западној Србији, Шумадији, Војводини, Црној Гори (где се користи и назив авијес) и у Дубровнику и Македонији.

Вечерас почињемо са митолошким бићима словенске митологије.

Након примања хришћанства Дажбогов култ је замењен култом Светог Саве. Како је Свети Сава најистакнутији светац код Срба, није тешко закључити на основу чега је Веселин Чајкановић претпоставио да се ради о врховном богу Срба. Многе легенде о Дажбогу су само промениле рухо. Уместо имена Дажбога као главног актера у легендама, појавио се Свети Сава, који обилази народ и својом мудрошћу решава проблеме сељана. Такође вероватно због јаког култа Дажбога, он је био сатанизован и појављује се у многим причама као Хроми Даба, који је појава слична ђаволу

Вук односно пас представља његов првобитни тј. животињски облик који је након преласка на антропоморфни изглед бога наставио да постоји заједно са новим облик као најближи слуга, а не ретко и као изасланик. Тако су раширена веровања у којима хроми вук доноси неку вест или како је вук спасио неку групу људи у шуми да се не изгубе. Вук који је сам Дажбог или Дажбогов изасланик је обично беле боје. Такође у словенским предањима постоји веровање да је вук заправо анимистички облик предака, што се опет може повезати са хтоничном тезом о Дажбогу. У хрватској Загори постоји обичај који се назива Вучари, у коме када се убије вук, он се одере и кожа напуни сламом. Након тога младићи иду по селу и траже награду. Заправо када се разгоби обичај они не добијају награду, већ сељани оним што дају желе да се искупе на нивоу заједнице, што су убили предка, односно што је начињен инцест на нивоу рода.