Vrtić Bebeća i Dečija posla

Zašto su mešovite grupe prirodne za decu?

Kada posmatramo decu u mešovitoj grupi, često pomislimo da je to možda najprirodniji način odrastanja.

U životu deca nisu okružena samo vršnjacima. Imaju mlađu i stariju braću i sestre, rođake, komšije, prijatelje različitih uzrasta. Uče da sačekaju, da pomognu, da pitaju, da objasne, da se prilagode.

Upravo to svakodnevno vidimo i u grupi. Mlađa deca posmatraju starije i kroz to uče mnogo više nego što ponekad primećujemo. Starija deca kroz odnos sa mlađima razvijaju strpljenje, odgovornost i empatiju.

Niko ih tome posebno ne uči. To se jednostavno događa.

U mešovitoj grupi svako dete ima priliku da bude i ono koje uči i ono koje pokazuje put. Nekada je dovoljno da jedno dete nešto pokuša da bi drugo poželelo da proba. Nekada je dovoljan jedan ohrabrujući pogled starijeg deteta da mlađe dobije hrabrost.

I možda je upravo u tome lepota mešovitih grupa.

Deca ne rastu jedni pored drugih.

Rastu jedni uz druge. 🩷

Danas smo čitali priču “How to Catch a Star”, autora Olivera Džefersa.

Priču o dečaku koji je poželeo nešto naizgled nemoguće da uhvati zvezdu sa neba. Nakon čitanja, deca su crtala ono što je u priči ostalo sa njima. I svaki crtež bio je drugačiji. Jer kada slušaju priču, ne pamte sva deca iste detalje. Ne vide svi iste slike. Ne dirne ih isti trenutak. Svako dete od priče napravi nešto svoje.

Zato volimo ove trenutke. Jer tada vidimo šta su deca čula, vidimo kako razmišljaju, šta primećuju, šta ih inspiriše. I kako jedna ista priča može da postane bezbroj različitih priča.

Možda je upravo to najlepši deo čitanja sa decom - što nam pomaže da zavirimo u njihov unutrašnji svet.

Možda detetu nije potrebno još aktivnosti. Postoji jedan tihi pritisak roditeljstva danas. Da dete stalno nešto „dobija“. Da ide na radionice, razvija potencijale, uči jezike, sport, muziku…Što ranije. Što više. Što bolje. I često iza svega toga stoji iskrena ljubav. Roditelj zaista želi najbolje. Ali nekada, pokušavajući da detetu damo sve, prvo preopteretimo sebe. A onda i dete. Jer dete koje je ceo dan bilo u kolektivu, često ne treba još stimulacije.
Možda najteži deo za roditelja da prizna sebi da ne mora stalno da proizvodi razvoj. Ako dete posle vrtića vodite na aktivnosti zato što ste umorni, to ne znači da ste loš roditelj. Možda samo ne dozvoljavate sebi da budete čovek. Dete može da podnese istinu mnogo bolje nego roditeljsku perfekciju.
„Umorna danas, ne želim da idem na igralište.“
„Treba mi mir, igraj se sam/a.“ To je takođe život. I to je takođe odnos.

A ako aktivnosti biramo isključivo „zbog deteta“, važno je da zastanemo i zapitamo se: Da li dete zaista najviše uči na radionicama? Ili mnogo više uči gledajući kako se živi? Dete ne uči prvenstveno kroz instrukciju, već kroz iskustvo. Kroz uključivanje u stvaran život. Kroz slobodu da posmatra, ponavlja, istražuje i bude deo svakodnevice. Dete koje zajedno sa roditeljem mesi testo, zaliva cveće, slaže veš, dosađuje se na terasi, gleda kišu — često razvija mnogo dublje kapacitete nego dete koje neprestano dobija spoljne stimulacije.

Jesper Juul nas podseća da deci nisu potrebni savršeni roditelji. Potrebni su im prisutni i autentični roditelji. A autentičan život nije stalno produktivan, zabavan i edukativan. Autentičan život uključuje i dosadu. Tišinu. Sporost.
U svetu koji je postao prepun informacija, zvukova i stimulacija možda najveća veština budućnosti neće biti da dete zna još više nego da ume da se umiri. I možda prvo mi moramo to ponovo da naučimo.

Petak - kod nas dan za umetnost. Izbor je veliki ali smo se mi opet odlucili za Van Goga ali ovaj put za njegovo drugo delo “Suncokreti”. Taj cvet nam je iznamio osmehe ali i inspiraciju da probamo da i mi naslikamo vazu punu suncokreta.
Osim sto smo uzivali u slikama Van Goga, trudili smo se da oponasamo njegov stil slikanja nanoseci puno boje na platno, pored toga mesali smo boje, imenovali delove cveta, razgovarali o tome kako je to biti slikar.
Puno je toga sto smo uradili da bi nasla ova remek dela🌻🌻🌻

Kroz senzornu igru deca lako uče, jer uče kroz igru.

Starija jaslena grupa - gazilice su nastavile da istražuju svet ribica kroz likovnu aktivnost. Nacrtanu ribicu deca su bojila uz pomoć pipeta i tempera, kapajući boje na tufere i posmatrajući kako se one razlivaju i mešaju.

Kroz ovu aktivnost deca su razvijala kreativnost, finu motoriku ali smo istraživali i mešanje boja.

Pitajte decu sta je ljubav, onu koja jos uvek me znaju sa recima gledajte koga grle. Ona znaju. Znaju ko ih voli, ko o njima brine, ko ih uvazava i postuje, gledajte kome u zagrljaj trce, a od koga se sklanjaju.

Ako moramo da izdvojimo samo jednu stvar od svih koje radimo sa decom izdvojili bi da nam je svako dete vazno kao citav svemir. Provedemo sate nakon posla pricajuci kako im mozemo pomoci, citamo, edukujemo se.

Neko nam jednom rece: “Ovaj posao sistem dovoljno ne prepoznaje”, a mi bismo rekli da ono u sta utkas srce uvek bude prepoznato. Hvala draga deco, od vas nikada nismo culi da treba neko drugi da nas prepozna od vas smo naucili da se samo srcem dobro vidi (prepoznaje).

Ako treba nesto popravi ali da sva sustina ostane ista u eseju