28/03/2026
Zato biram izviđače
Često me pitaju zašto se i dalje „zamlaćujem“ sa izviđačima. Nisam više ni dete ni omladina, imam porodicu, posao, decu – pa valjda to znači da bi trebalo da usporim i držim se nekih „očekivanih“ uloga. A volontiranje je kod nas još uvek pomalo neshvaćeno, pa sam s vremenom prestala da objašnjavam ljudima van izviđačke priče šta mi to zapravo znači.
Ipak, jedno skorašnje iskustvo me je nateralo da ovog p**a ne prećutim. Prošlo je nedelju dana, i neke stvari jednostavno treba izgovoriti – da bi bilo jasno koliko sam zapravo imala sreće. I ne mislim pritom samo na prošlu nedelju.
Određeno mi je strogo mirovanje. Par pregleda (bez konačnih zaključaka dok se stanje ne popravi), malo lekova i mnogo mirovanja. Sve zbog moje loše procene – samo moje. Prve od kad ih vodim u šetnje, i zaista se nadam da je poslednja.
Uprkos iskustvu, i suprotno svim nagonima koji su palili lampice uzbune, odlučila sam da sa povećeg palog drveta skočim, umesto da siđem. Doskočila sam na jednu nogu, zakukala, pa još jednom na istu (i još jednom zakukala) i narednih nekoliko minuta dala sve od sebe da se ne onesvestim. Pa, bar je meni tako delovalo. Nisam pitala kako je to izgledalo Lolincima oko mene – petnaestoro dece, usred Fruške gore, kilometrima daleko od p**a i „civilizacije“.
Ali ovo zapravo nije priča o meni, niti o mom kolenu. Mi smo ovde sporedne uloge.
Ovo je priča o članovima odreda „Ivo Lola Ribar“, tačnije o troje najstarijih koji su tog dana bili sa nama.
Bezmalo deset godina špartamo Fruškom gorom. Biramo obeležene, ali manje posećene staze – lepše su, mirnije i uvek nas dočeka nešto novo. Ovu smo prošli pre godinu dana, što je bilo dovoljno da je opet izaberemo. Lepa priroda na ivici zaštićenog područja, odusustvo krčenja i seče, smeh i zadirkivanje uprkos naporu.
Predivno.
Sve do mog „parkura“ na sedmom kilometru od manastira Beočin, preko Osovlja niz Čerevićki potok.
Prvih desetak minuta se slabo sećam – pokušavala sam da ne izgubim svest i da usporim disanje. Sećam se Andree koja mi kolenima podupire leđa da se ne prevrnem. Sneže koja već pravi plan ko vodi decu dalje, a ko ostaje. Dače koji pita da li je slomljeno ili nije dok pokušava da volšebno razvije rentgentski vid sad i odmah. Nemanje koji čuči, spreman na sve što treba, pa i da me nosi.
Ali sledećih pet sati pamtim jako dobro.
Dača je poveo decu ka „civilizaciji“, uz Nemanjinu pomoć, pa dalje po auto po nas tri. Njih dve su ostale. Nisu morale obe. Mogle su da odu. Mogle su da požure, da se iznerviraju mojom sporoćom, da dignu ruke. Mogle su svašta.
Umesto toga, strpljivo su išle mojim tempom. Upadale sa mnom u kupi(č)njake i mulj Čerevićkog potoka. Puzale uz strmine, spuštale se na dupetu pored mene kada drugačije ja nisam mogla da prođem prepreku, sklanjale grane, tražile lakši put, zasmejavale me i ćutale kad bol preseče.
Pet sati jedne lazanje od šepanja, gmizanja, smeha, komentara o bubama i zemljištu (jer sam uglavnom gledala u zemlju ispred sebe) i oštrih udaha kad koleno krene u dva različita pravca.
Do Katanskih livada i auta smo sve bile iscrpljene, ali njih dve ne dovoljno da ne naprave plan koja ide kući a koja do urgentne samnom. Iako su njih dve svaki moj korak prošle duplo, opustile su se tek kad smo stigli u grad.
Neću da romantizujem – nisu oni takvi zbog izviđača. Oni su takvi ljudi pa su zato u izviđačima.
Ali znam da upravo takvi ljudi čine ovu zajednicu. Ljudi na koje možeš da računaš. Koji će stati, sačekati, vratiti se, pomoći. Koji će sa tobom proći i uzbrdo i nizbrdo – pa i na guzici, ako treba.
Oni koji te ne ostavljaju kad je teško.
I sve to sa osmehom.
Ponosna sam. Srećna. I zahvalna na takvim ljudima. Na takvoj porodici.
I zato biram izviđače.
Lj.P.
