17/07/2020
Bilo je noći kada nas je neizvjesnost udarala adrenalinom po grudima i nije nam da spavamo, da dišemo, da imamo momenat mira. I bili su oni dani kada nam je život servirao sve ono što nismo naručili, dani koje bismo brisali iz kalendara i zauvijek ih preskakali. Podnosili smo gubitke i udarce, odlaske i pucanja po šavovima, raspadanja u bezbroj mrvica. Izbezumljujuće usamljeni kad se svjetla ugase, bilo je momenata kada smo čelom pridržavali pod jer nam je svijet pao na glavu i sve je bilo naopačke.
I dugo nisam znala kako se to sve preživi. Kako se to oporavlja, kako se to nastavlja, kako se to mrvice sastave u smislenu cjelinu i opet dođe osmijeh.
I jedino što mi pada na pamet je - tako što imaš sebe. Eto kako. Tako što u tom bezdanu lijepo imaš sebe pa se nekako uhvatiš za ruku i da ne primijetiš i uspiješ da se malo pridigneš. Tako što imaš sebe, tako se preživljava, tako što odlučiš da ćeš sebi dati još stomilionitu šansu da bude bolje. Tako što imaš sebe, pa što god da bude ti i ti ćete sjesti i na kraju se dogovoriti šta ćete. I smislićete nešto. Tako što imaš sebe, mudru da potraži pomoć i mudru da prihvati pomoć kad se nudi. Tako što imaš sebe, pa obećaš sebi da nećeš nikad odustati od sebe, da nećeš pustiti sebe niz crnu rupu.
Imamo sebe. I šta god da se desi u životu, uvijek ćemo imati sebe. Eto, tako znam da ćemo preživjeti...
