Ruke govore

Sve je stalo u jednu sliku🫶🏻

🏡 Novi poziv, nova uloga.

Tokom života menjale su se moje uloge. Neke su bile lakše, neke teže. U nekima sam uživala, kroz druge učila važne lekcije.

Bila sam dete gluvih roditelja. Pomagač. Buntovnik. Avanturista. Turistički vodič. Edukator. Lavica. Tumač za znakovni jezik. Defektolog. Stručni radnik.

Svaka od tih uloga obeležila je jedan deo mog života.

Bilo je uspona i padova. Lepih i teških trenutaka. Smeha, tuge, radosti i suza. Bilo je ljudi koji su podržavali moj rad, ali i onih koji su ga osporavali. Često je najveća prepreka bila sujeta, jer ljudi teško praštaju tuđ uspeh.

Ali ispod svake prašine pronalazila sam novu snagu. Rušila sam barijere i predrasude, najpre u sopstvenoj glavi.

A onda shvatite da sve dobija smisao kada svakog dana dobijate ljubav svojih korisnika. To nema cenu.

To su čiste i iskrene duše koje otvoreno pokazuju da li vas vole ili ne. Naša komunikacija je drugačija. Drugačije posmatramo svet. Učimo jedni od drugih.

Ja, koja sam odrasla u svetu tišine, svakoga dana upoznajem njihov svet.

I hvala im što su mi dozvolili da budem deo njega.

Blagoslov. ❤️

Upoznaj svet tišine i nauči jezik gluvih🤝
📌 Start: 08.06. u 18h
📩 Prijava u DM ili u BIO

Postoje poslovi koji se završe kada istekne radno vreme.

A postoje i oni koje nosiš kući, u mislima, u grudima, u tišini.

Prošla nedelja me je ponovo podsetila koliko ovaj posao traži čoveka celog.

Posao tumača za znakovni jezik nije samo prevođenje.

To je nošenje tuđih strahova, borbi i emocija na svojim leđima.

Mi smo prvi koji čujemo dijagnozu.

Prvi koji moraju da pronađu način da lošu vest prenesu gluvoj osobi.

Mi smo uz porodice po bolnicama, komisijama, sudovima i institucijama dok pokušavamo da zajedno pobedimo sistem koji često nema razumevanja.

Dok drugi vide „mahanje rukama“, mi nosimo odgovornost da nečiji život, pravo i dostojanstvo budu pravilno shvaćeni.

I zato ovaj posao nije samo posao.

To je biti glas nekome ko ga nema u svetu koji još uvek ne zna dovoljno da sluša.

Ali iza svakog jakog tumača stoji i umor.
Stres.
Nesanica.
Emocije koje nosimo kući.

A ko pita tumača kako je?

Ko njemu pruža podršku?

O ovom poslu se malo govori, ali svaki tumač zna koliko snage treba da svakog dana bude oslonac drugima, čak i kada je i sam umoran od borbe.

Jer za gluvu osobu tumač često nije samo prevodilac.

On je glas, podrška, sigurnost i most između dva sveta.

I zato, sledeći put kada vidite tumača za znakovni jezik, setite se

- iza tih pokreta ruku stoji čovek koji svakog dana nosi mnogo više nego što ljudi mogu da vide.


baron021





Za sve prevodice/tumače koji su most između tišine i zvuka veliko Hvala❤️❤️

Pre oko dva meseca dobila sam poziv da budem predavač u okviru predmeta Školska pedagogija.

Asistetkinja Tamara predložila je da studentima pričam o znakovnom jeziku i svetu gluvih osoba.

Iako mi ovo nije prvo predavanje, svako novo nosi isti izazov;

— kako za 60 minuta ostaviti trag, držati pažnju i preneti pravu vrednost.

Dugo sam razmišljala o konceptu.

A onda sam tokom šetnji sa Hugom shvatila — ne želim stereotipe.

Želim priču iz svojih cipela.

Priču o odrastanju između dva sveta: tišine i zvuka.

O izazovima sa kojima se gluve osobe susreću svakog dana, čim izađu iz kuće.

Predavanje sam započela bez glasa — samo rukama.

Šok. Zbunjenost. Nelagoda.

Studenti to nisu očekivali.

Posle nekoliko minuta pitala sam ih: “Kako ste se osećali?”

Odgovor je bio: neprijatno, nisu razumeli šta pričam!

A onda sam im rekla:

„Ovako se mnoge gluve osobe osećaju među nama
— posmatraju svet, a ne mogu lako da iskažu svoje potrebe.”

Tokom predavanja pričali smo:
👉 o znakovnom jeziku,
👉 načinima komunikacije,
👉 ulozi tumača,
👉 ko su CODA deca,
ali
i o svakodnevnim izazovima sa kojima se gluve osobe susreću.

Pokušavali su da čitaju sa usana,
da komuniciraju bez glasa
i učili prve znakove.

I svi su rekli isto — teško je.

Ali ono što mi je dalo nadu jesu upravo oni.

Ti mladi ljudi, budući pedagozi, puni empatije, želje da razumeju i nauče više.

Istovremeno, rastužilo me je što su mi rekli da se o zajednici gluvih veoma malo govori i da nemaju dovoljno smernica za rad i razumevanje njihovih potreba.

Hvala vam, deco, na iskrenosti i sugestijama.

Dali ste mi novi zadatak
— da još više radimo na edukaciji i podizanju svesti. ❤️

Veliku zahvalnost dugujem i prof. dr Stanislavi Marić Jurišin kao i asistentkinji Tamari

koja je organizovala predavanje pod nazivom:
„Svet tišine – kako gluve osobe vide, osećaju i razumeju svet.” u okviru predmeta Školska psihologija 2 na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu.

Sport gluvih je svet o kome se malo govori🗣️

Iako, iza njega stoje ogromna odricanja, talenat i istorije koje zaslužuju da budu ispričane.

Nekada su gluvoj deci internati i škole za gluve bili drugi dom.

- Mesta, gde su odrastali zajedno, gradili zajednicu.

- Kroz sport pronalazili su pripadnost, snagu i priliku da predstavljaju svoju zemlju.

Moj tata bio je reprezentativac Srbije u fudbalu.

Osvajač 5 zlatnih medalja sa balkanskih takmičenja i 3 olimpijske medalje.

Nije jedini, pored njega bilo je mnogo njegovih drugara koji su igrali za Srbiju i osvojli brojne medalje.

Ljubav prema sportu preneo je i na mlađe generacije.

Sa neverovatnom disciplinom i strašću prema fudbalu, uvek pomerajući granice mogućeg.

Godinama je bio predsednik sportskog udruženja gluvih „Polet“.

Mesto gde se okupljaju gluvi sportist i zajednica koja je živela sport.

Nažalost, nije dočekao sportsku penziju.

Jer, gluvi sportisti, često ostaju nevidljivi u našem sistemu i društvu.

Danas, jako sam srećna kada vidim mlade gluve sportiste koji sa žarom igraju za reprezentaciju❤️

Tišina je glasnija od buke🙏

Živela sam u dva sveta 🌏

U svetu tišine i u svetu koji je pokušavao da me razume.

Mama i tata su mislili da pričam, jer su gledali kako otvaram usta i imitirala sam njihove pokrete savršeno.

Ruke su već govorile umesto mene.

A onda je došla baka.

Shvatili su — nema glasa.

Samo tišina, strah, pitanja i panika.

Vodili su me kod doktora, a odgovor je bio jednostavan:

“Stavite dlan na njene grudi.
Ako nema vibracije — nema glasa.”

Nisam lagala.

Samo sam učila svet onako kako sam ga videla — pokretima, pogledom i znakovima.

Zato danas znam koliko znakovni jezik nije samo način komunikacije.

To je most između dva sveta.

Nauči znakovni jezik.

Nekome baš tvoje ruke mogu doneti osećaj da nije sam.

Za više info piši u DM📩