04/10/2011
∙ Муратов предсмртни монолог∙
О мој брате, српски цар - Лазаре,
Ја победих тебе на Косову,
И све српско, велико и мало,
Ја оковах тучем и жељезом;
Одузех ти славу и државу.
Погазих ти закон и слободу,
Изневерих правду и поштење,
Ал` ја стара, ја турска будала,
Сметох с ума што је најбитније:
Има нешто што се не окива:
То је душа свеснога народа!
Шта нам вреди, и шта нам помаже,
Што убисмо Обилић Милоша,
Кад у груд`ма сваког Шумадинца
Куца старо срце Милошево?
Шта нам вреди, и шта нам помаже,
Што убисмо Косанчић Ивана,
Кад из сваког сина Косанице
Још говори душа Иванова?
Шта нам вреди, и шта нам помаже,
Што убисмо Топлицу Милана,
Кад у сваком топличком витезу
Брекће дивска снага Миланова?
Шта нам вреди, и шта нам помаже,
Што убисмо браћу Југовиће,
Кад у души српскога народа
Блиста вечни спомен Југовића?
Шта нам вреди, и шта нам помаже,
Што убисмо Рељу Крилатицу,
Кад у сваком српскоме соколу
По два срца Крилатице скачу?
Шта нам вреди, и шта нам помаже,
Што убисмо Страхињића Бана,
Кад још душа свакога Србина
Пламти огњем дивског Страхињића?
Већ, мој брате, српски цар - Лазаре,
Праштај мени тешка безакоња!
Што је било - никад бити неће!
Алах нас је кроз смрт измирио,
Ал` дубоким бездном раставио,
Судбе су нам посве различите,
Јер различни бесмо за живота,
Ја: угарак, топуз и вешала,
А ти: мудра глава светитељска!
Чија глава - оног и Држава!
