ŽIVA REČ

Dejan Jovanović je sa Snežanom Kovačević
9. rujna 2015. · Podijeljeno s publikom Javno
(Pripovetka zbog koje sam u aprilu ove godine pozvan na gostovanje povodom obeležavanja 25 godina od osnivanja književnog kluba Ivo Andrić)
SVETIONIK
Aleksandar Rašić se trza iz kratkog sna. Oseća svežinu u svojoj glavi. Ustaje i sa zadovoljstvom se proteže u mraku memljive ćelije podrumskog zatvorskog bloka, gde su smešteni osuđenici na smrt. Piša u čučavac i odvrće slavinu nad njim. Umiva se. Zavrće rukave i pušta da mu mlaz vode nekoliko minuta teče niz podlaktice...
Bilo je to jako davno, kada je u proletnje praskozorje iskoračio iz kuće. Nebo se tek malčice zarumenelo na istoku i desetine zvezda još uvek su sijale. Mesec je lagano bledeo i tekao u svoj san. I, poput sna, novi dan se rađao. Daleki odjek još tajnovitog života dopirao je preko brdâ...
Šetao je po dvorištu sve dok se sunce nije promolilo i obližnje šikare se raspevale. Lagano se spremio i otišao do autobuske stanice...
Ključevi zazveckaše pred kapijom. Komešanje glasova i pokreta. Očigledno dovode novog nesrećnika... Tresak rešetke izmamio je nekoliko ijao, majko krikova neouglalih u susednim tamnicama. Nezgrapni bat dva para teških čizama sručio se niz uzani hodnik. I stružući hod novopristiglog, koji se povijenih leđa i zavrnutih ruku vukao između njih...
Došla je kao dar s neba. Ušetala se u zemlju njegove prve mladosti kao sedamnaestogodišnja devojka i odmah privukla pažnju meštana. Bilo je to onog prepodneva kada je prvi put vrcnula korakom niz mali korzo velike varoši Brujan. Uobičajeni žamor prolaznika i gostiju u letnjim baštama načičkanih kafea najednom je zamro. I samo je odmereni ritam njenih potpetica tekao niz pločnik... Skoro nesvesno, okrenuo se od trafike na kojoj je kupovao sitnice i očima otplovio tamo gde su se oči čitavog korza slile.
„Izvoli, momak.“, pružala mu je trafikantkinja kesu sa kupljenim stvarčicama. Nije je čuo.
Bela damska torbica u Mirjaninoj levoj ruci izgledala je kao deo nje. Druga ruka joj je bila prazna i pogled mu je pao na njene vitke prste. Nešto je isijavalo iz njih, kao da će ih svakog časa pružiti prema njemu i srce svoje sa dlana mu dati.
„Momak,...“, dozivala ga je trafikantkinja, dok je elegantni korak tajanstvene neznanke tekao sve dalje, kroz, mirisom prvih cvetanja, puno jutro.
„Došla sam tamo izvesno vreme nakon što su mi roditelji nastradali.“, pričaće Mirjana iste te noći inspektoru Laziću, koji je još uvek istraživao Aleksandrov slučaj. „Ja ništa nisam primetila, ali on mi je pričao da su svi zanemeli kada sam se pojavila. I jedino je on imao hrabrosti da krene za mnom. Pritrčao mi je i počeo da hoda uz mene. A ja sam ga odista ignorisala. Gledao me je sa strane, kao kerić. I zamislite samo šta mi je rekao!... Bio je bezobrazan, ali samo zato što je šeprtlja... Kakav kreten!, odgovorila sam u prazno. Uhvatio me je pod ruku. Otrgla sam se, zastala i okrenula se prema njemu. Nikada nisam videla da neko toliko drhti. Sorry, rekla sam. Nežno. Tako, na engleskom. Znate već, uticaj romantičnih filmova. I dodala sam jedno kiss. Nastavila sam dalje i on me više nije pratio. Stajao je i gledao me poput istučenog deteta. A meni se ono kiss učinilo nekako suvim. I vratila sam se ja. I malčice ga cmoknula u obraz...
Uvek se trudio da nešto ne zabrlja u vezi mene. I obavezno bi nešto zabrljao... Divan je bio. Jako, jako iskren. I tako veran... Ali oboje smo osećali da će nas nešto rastaviti...“
Da. Onog poslednjeg leta koje je proveo na slobodi. Onog bremenitog leta, što je, lagano, kao po ustaljenom taktu Mirjaninog hoda rađalo jedan novi svet. Svet koji je umro odmah po rođenju i sada, iz svog pepela, prizivao slutnju vaskrsenja.
Strnjišta i polja, u smiraj avgustovskog dana, kroz miris poslednjih zrenja, trepere pred očima dvoje mladih ljudi. I cvrči laganim ritmom otpočinju pesmu prvih jesenjih slutnji.
Oni leže u travi. Jedno pored drugog.
Dejan Jovanović

Novinari su stigli pred Geto. Stajali su sa upravnikom i dr. Zmijom, dvadesetak metara od rešetke. Kamerman je bio malo bliži, takođe se štiteći rešetkom od objektivne predstave. Ludaci su se tiskali na početku hodnika. Slobodan Petrović, iako ne u prvom planu, takođe je bio tu. Čuo je dr. Zmiju dok je pričala sa novinarima.
„Nama je, pre svega, važno da se pacijenti dobro osećaju u našoj ustanovi.“, govorila je. „I upravo zbog toga je ovaj blok renoviran, jer poboljšani uslovi smeštaja, poboljšaće i uspešnost lečenja.“
Slobodanu je glava prokipela, ali još je stajao miran, iza grupe tupo blejućih ludaka. Iznenada, iz te grupe, jedan starac, bez kose i bez obrva, je vaskrsao. Bio je poznat svima u Getu, pod nadimkom Mane Čvarak. Progurao se, i grčrvito zgrabivši rešetku, počeo da urla.
„Upraaaaavničeee, puštaj me kući, dete vi krvavo jebem!!! Sve ću da ve po’apsim!!!“
Upravnik se trgnuo, a novinari su skrenuli pogled sa dr. Zmije prema rešetki.
„Eto, to je jedan od tipičnih primera paranoidne šizofrenije, sa kompleksom megalomanije.“, nastavljala je da priča dr. Zmija, kako bi vratila pažnju novinara. Međutim, ni Mane Čvarak se nije predavao.
„Nisam kriv, upraaaaavničeee! Odgovaram za pokušaj uvrede rođenog oca! Dva’es godina sam na robiju, upraaaaavničeee! A iš’o bi’ mal’ u Mihajlovac, u Selevac, u Azanju d’ idem...“
Upravnik i novinarska ekipa, zaokupljena dr. Zmijinom pričom, naizgled su ga ignorisali. Mane je na kratko prestao da priča, a onda, da bi ponovo privukao njihovu pažnju, počeo je da izgovara dobro poznatu pesmu, od koje je Geto po ceo dan odjekivao.
„Ja, Manojlo Milovanović, Mane Čvarak, maršal Tito, vlast, zakon, prvo dete – čovek, doktor nauke, ministar policije, predsednik SFR Jugoslavije,...!“
I, novinari, zajedno sa upravnikom i dr. Zmijom, ponovo su okrenuli svoje gospodske glave ka njemu.
„Sve po starešinstvu!“, nastavljao je Mane Čvarak. „Ja; pa psikijatori; pa državnici, ministri, generali; sudije i činovnici! Mo’a glava – sunce! Mo’a glava – mesec! Ljudsko meso se jede! Nemo’ ste šašavi, ljudsko meso se jede!“
„To je jedan od naših neizlečivih slučajeva...“, govorila je dr. Zmija, sa druge strane.
„Misli, um, vazduh!“, uzvraćao je Mane od Geta, dodirujući, pri svakoj reči, drugo mesto na svojoj glavi. „Voda, vatra, struja! Istok, zapad, sever, jug! Svest, svesnost, savesnost! Prva, druga, treća, četvrta, peta, rikverc, ler!“
„Ipak, većinu pacijenata smo uspeli da dovedemo u red. Kontrolišemo ih...“
Na sam pomen kontrole, Slobodan je mahnito odgurao ostale pacijente u stranu, da bi se probio do rešetke i stao pored Maneta.
„Alo, gospodo, ljudsko meso se stvarno jede. I vi ga jedete. Ima ga u mesnim narescima.“
„Petroviću, sa Vama ćemo kasnije razgovarati.“, reče dr. Zmija. „Glavna sestra je ionako prijavila da ste u pogoršanju.“
Jedan od novinara je nešto upitao doktorku. Pitanje se nije moglo čuti iza rešetke, ali se moglo jasno naslutiti iz njenog odgovora.
„Ne. Petrović je sasvim drugačiji slučaj. Specifičan i jako komplikovan, ali nema duševno oboljenje, u užem smislu te reči. Jako je narcisoidan i nema nimalo samopoštovanja.“
Slobodan je počeo glasno da se smeje na rešetci.
Jedna lepa novinarka je postavila dr. Zmiji naredno pitanje.
„On je psihopatski struktuirana ličnost“, odgovorila je ova. „A, pored toga, ima puno neadekvatnih, antipsihijatrijskih ideja, koje rečito širi među ostalim pacijentima. Često nam tako stvara velike probleme.“
Novinarka je nastavila sa svojim tihim pitanjima, dok je dr. Zmija entuzijastično odgovarala.
„Anarhija je ovde nemoguća. Svaki pokušaj bunta biva sasečen u korenu.“
„Kaznenom terapijom.“, dobaci Slobodan.
„Petroviću,...“, oslovi ga doktorka pretećim tonom.
„Ej, srculence, “, nastavi on, obraćajući se novinarki. „Laže doktorka čim zine. Antipsihijatrija je nauka, potpuno ravnopravna psihijatriji. U svakom pogledu, osim pravno-birokratskog.“
„Petroviću, neću stalno da te opominjem.“, reče Zmija.
„Ali ja i ne tražim da me stalno opominjete. Samo bih voleo kada bismo i mi mogli popričati sa novinarima.“
„To ne dolazi u obzir.“, odgovori mu ona. „Ljudi moraju imati objektivan uvid, a ne da slušaju vaše priče.“
„Znam.“, reče Slobodan. „Zvanično objektivan uvid. Ali naš uvid je direktan. Naše iskustvo je direktnije od vašeg. Mi ćemo im pružiti objektivniju sliku...
Novinarima, na kraju, ništa nije bilo jasno. Pobegli su u skoro očajničkom pokušaju da sačuvaju zdrav razum. Slobodan Petrović je dobio kaznenu terapiju.

Priče iz Geta

...„Imam nešto da ti pokažem“. reče mi. „Idem samo do sobe, da razmandalim kasetu.“
„Ovo je stranica nađena u Dnevnicima Gi-Gi-Ni barjaktara.“, reče mi kada se vratio. „Namerno zaboravljenim i od strane Mog Veprovskog Veličanstva, pošteno pronađenim. U smeću Geta.“
„Daj da vidim.“
„Ne pipaj!“, dreknu sablast i žestoko me opali po nadlanici. „Samo posmatraj i ne brini. Sve ću ti objasniti.“
A to što mi je Veprina objasnila bilo je krajnje nepotrebna analiza nečega što je potpuno jasno svakom normalnom ludaku, čak i onima koji nikada nisu ni razmišljali o takvim stvarima. Međutim, Slobodan je sve te lunatičke aksiome predstavio, uglavnom, jednostavnim geometrijskim crtežom.
Na početku stranice bila je nacrtana jedna duž, s tim da je linija između graničnika bila isprekidana. A pored je bilo ispisano njeno simboličko značenje: viši stepen mentalne zaostalosti (crvljivi um).
Ispod nje, nalazila se poluprava, takođe isprekidano nacrtana. Označavala je zlatnu sredinu mentalne zaostalosti.
Dalje je sledila isprekidana prava. To je bio niži stepen mentalne zaostalosti.
Potom, još jedna duž, ali iscrtana u punoj liniji. Sudsko-birokratski um (goveđi um).
I jedna poluprava, opet u punoj liniji. Klasični pandurski um.
Puna prava. Klasični robijaški um.
Kvadrat. Um normalnih ljudi (kereći um).
Kvadrat, čija se svaka stranica, iz svakog ćoška nastavlja isprekidanom linijiom. Um šatro-normalaca, psihijatara i australopitekusa.
Kocka. Um ludaka u pokušaju, sjebanih u pokušaju.
Kocka, sa čijeg svakog kvadrata isprekidanom linijom narasta po još jedna kocka, formirajući jedinstvenu figuru od dva vertikalna i jednog horizontalnog kubističkog krsta. Um ludaka u pokušaju.
Jedinstvo trostrukog, trodimenzionalnog krsta, sa čijeg se svakog kraka isprekidano rađa još po jedan 3x3D krst. Um diplomiranih ludaka.
Jedinstvo trostrukog, trodimenzionalnog krsta, sa čijeg se svakog kraka, u svoj svojoj punoći, rađa još po jedan 3x3D krst, formirajući jedno više jedinstvo, sa čijih rubova, pravcem svih linija, nastavljaju da koračaju po tačke tri, nagoveštavajući dalju kubno-sukcesivnu ekspanziju. Viši stepen Lunatizma.
I upravo višim stepenom Lunatizma završavao se dijagram ljudskog umlja, izrađen od strane Gi-gi-ni barjaktara. Ispod je bilo spomenuto i to da je dijagram nepotpun i delimično neprecizan, ali da ni sam Veliki Arhitektor Velike Lunatičke Lože ne bi bio u stanju da izradi bolji. I ne samo to. Barjaktar je spomenuo mogućnost izvesnih odstupanja i postojanja brojnih, manje važnih grupacija i podgrupacija, koje bi se mogle ubaciti u širu klasifikaciju, kao što je hrišćanski um, na primer. A za prikaz jednog takvog uma bila bi dovoljna samo najobičnija zatvorena kružnica.
Međutim, kako dalje navodi barjaktar, ako bi se u kružnicu upisala slova Ag, ili pak, ako bi se u njoj nacrtao jedan fini parcov, onda bi u pitanju bila grupacija sadukejsko-farisejsko-popovskog umlja.
A, ako umesto kruga nacrtamo jednu spiralu, onda bi u pitanju bio esensko-partizanski um, čijom se najblistavijom manifestacijom još uvek smatra njihov duhovni učitelj, el comandante Isa, prozvani Hrist, hazretli i, za naše vreme, izdavna, raspetli i rahmetli i iz mezara utekli.
Dalje, kako je napominjao legendarni barjaktar, ako bi se na pozadini od duži nacrtao jedan ravan zid, čija dužina nikako ne bi smela da prevaziđe okvir duži, i kada bi se,u tom zidu par cigala zakrnjilo, tek toliko da se stavi do znanja da je neko bušan, u pitanju bi bio um vladara iz senke.
Barjaktar, takođe, ističe da ni jedna zatvorena kocka ne mora označavati beznadežan slučaj, pošto se i u nju može upisati 3x3D krst, koji bi se čak mogao i dalje projektovati, mada nikada ne bi prevazišao svoj kavez.
Još jedna bitna napomena odnosi se na pretpostavku više sfere višeg stupnja Lunatizma, koja bi se mogla predstaviti simbolom za viši stupanj Lunatizma, istaknutim na pozadini od neizbrojnih, svesmernih linija, što pravih, što zakrivljenih, prelomljenih, zaobljenih, i tako dalje, sve do zemlje Bestragije, bestraga joj glava ostala, ali samo za sabiveno (bez)umlje svake normalno-umobolne, ograničene glave, što dražesnim zvucima sasušenih tikvi odzvanja.
Moralo bi se reći i da je barjaktar, već po običaju, i ovde bio jako egzotičan u svom razmišljanu, predloživši još jedan način za predstavljanje više sfere višeg stupnja Lunatizma. Jedinstvo trostrukog, trodimenzionalnog krsta, sa čijeg se svakog kraka, u svoj svojoj punoći, rađa još po jedan 3x3D krst, formirajući jedno više jedinstvo, sa čijih rubova, pravcem svih linija, nastavljaju da koračaju po tačke tri, nagoveštavajući dalju kubno-sukcesivnu ekspanziju, kako je govorio barjaktar, moglo bi se turiti na kvadrat. I ne samo to; i na kocku bi se moglo turiti. I sve to, na kocku tureno, ponovo bi se moglo turiti na kocku. Ali to opet nije sve; jer sve to, na kocku tureno, što je na novu kocku tureno, sada bi se moglo turiti na jednu loptu. I opet; Sve to, na kocku tureno, što je na novu kocku tureno, pa na loptu prišiveno, moglo bi se naturiti jednoj novoj kocki, turenoj na loptu koja je turena na kocku. A, ako bi se upotrebio matematički fazon, poznat pod nazivom "i tako dalje", stvar bi se i dalje tako nastavila. Sve do trenutka kada, kako opominje barjaktar, ne dođe do pregrejavanja mozga. U tom slučaju, prema preporuci vrsnih iscelitelja Velike Lunatičke Lože, sve ono što je već nebrojeno p**a naturano kockama i loptama na kocku turenim, pa na loptu prišivenim, valja turiti na jedno "jebeš ga", i bićete kao novi, te ćete krenuti iznova, punom snagom, i ono "jebeš ga" turiti na jedno novo "jebeš ga", i doći do trenutka kada se "jebeš ga" na "jebeš ga" može turiti na jedno novo "jebeš ga", već tureno na "jebeš ga". Tu se ponovo može primeniti matematički fazon, poznat pod nazivom "i tako dalje", što dovodi do još jačeg pregrejavanja mozga, te je naš barjaktar, budući savestan čovek, opomenuo kako bi svaki pristojni Lunatik pri tako mukotrpnim aktivnostima uz sebe morao imati jedinstveni medikament, lansiran na tržište od strane vrsnih iscelitelja Velike Lunatičke Lože, poznat pod nazivom "Mis'im", što će vas neverovatnom brzinom osvežiti, i podstaći da Misim turite na Misim, i da na Misim turen Misim, turite na novi Misim turen na Misim. U tom slučaju, došlo bi do nove upotrebe "i tako dalje fazona", a mozak bi se našao u stanju proto-big benga , gde bi se morao upotrebiti medikament iz narodne tradicije lunatičkog naroda, izdavna poznat pod nazivom "Prijatelje, ’će divanimo mal’?"
Čuven po urednom i temeljnom isturanju insignija Velike Lunatičke Lože, barjaktar nije propustio da naznači kako bi mogao izgledati put do više sfere višeg stupnja Lunatizma ali, budući temeljit po svim pitanjima opstanka i borbe za budućnost lunatičkog naroda, priznao je kako još uvek nema dovoljno visok prag big beng tolerancije, i preporučio da se od dugog koračanja putem viših sfera višeg stupnja Lunatizma, barem za sada, odustane.

Priče iz Geta

Nakon smrti don Radovana Seljaka, Geto je, za Slobodana Petrovića, postao gluva kuća, tako da se, posle izvesnog vremena, Mačkov dolazak pokazao kao pravi blagosvlov. Bio je desetak godina stariji od Slobodana, a samim tim, i mnogo namazaniji. Jedan, do neviđenih razmera, prevejan tip, koji je stigao da u životu prođe put od pripadnika grupe šabačkih hipija – oformljene tek kada je glavna struja pokreta već uveliko izdahnula – preko aktivnog muzičara jedne ekstremno talentvane hard-rock i heavy metall grupe – koja je, zbog delikventnog ponašanja njegovih kolega, izgubila poverenje svojih finansijera i tako propala, mada ne i prestala da postoji i povremeno drži lokalne koncerte – sve do vrlog, teškog radnika hemijske fabrike Zorka, odakle je otišao na slavonsko ratište, da bi se odande, poput sablasti što plaši prolaznike, vratio u Šabac, noseći u sebi vijetnamski sindrom.
Kao posledica toga, Mačak je postao jedan od poznatijih šabačkih pijanica, da bi, nakon izvesnog vremena, uvideo da rakija, sama po sebi, nije uvek dovoljna. Probao je he**in, kokain, ekstazi, L*D, i utvrdio da ga sve to uopšte ne radi. I onda je otkrio lepak, kojim je mogao bez problema da se provoza, po planetama, galaksijama i dimenzijama. Ipak, dosadilo mu je da skoro bez pauze bude odsutan sa svoje rodne planete, tako da se vratio staroj, dobroj Rakiji. Međutim, izvesne obaveze mu nisu dozvoljavale da stalno bude pijan, tako da je morao tražiti alternativu. Pokušao je i sa mišomorom. Nije ga radilo.
Povremeno je upadao u stanje definisano kao suvoća, obično kad rakija prestane da teče. I tako, sve dok, jednom prilikom, komšije nisu sabotirale njegov pokušaj da se uradi muzikom. Policija je došla i pokupila ga. Čim je stigao u stanicu, sasvim spontano, kao u svojoj kući, postavio je pitanje koje se tamo još nikad nije čulo od strane privedenih lica.
„Imate rakije?“
Policajci su se malo zgledali i prasnuli u smeh. Izvadivši iz šteka flašu domaće šljivovice, zaseli su sa Mačkom, razvezali priču, i pošteno se zapili. Ljucki.
Na kraju su ga odvezli nazad, pred zgradu u kojoj se nalazio njegov stan, i pozdravili se sa njim uz bratske zagrljaje.
„Ajd’, vidimo se.“, rekao je Mačak.

I videli su se. Nije prošlo ni nedelju dana, a Mačak je ponovo postao žrtva komšijske sabotaže. Barem su komšije tako mislile. Ali, neki ranoranioci među njima, ujutru nisu mogli da se načude kad su videli policijsko vozilo pred svojom zgradom, i Mačka kako izlazi odande. I grli se sa policijom.
„Ajd’, vidimo se.“, ponovo reče..
A komšije su se još više začudile kada se grupa policajaca, u novogodišnjoj noći zaustavila ispred njihove zgrade.
„Maaačaaaak!“, dozivali su na sav glas. „Maaačaaaak!“
I Mačkovo poprsje se pojavilo na jednom prozoru sedmog sprata.
„Srećna Nova Godina, Mačak!“
„I vama, i vama!“, otpozdravio je. „Evo slušam Iron Maiden! Malo pre mi je svirao Marš na Drinu! Plašim se da mi se zgrada ne sruši!“
„Ma, nema da brineš!“, odgovarali su. „Noćas si pod našom zaštitom. Gruvaj kol’ko ’oćeš! Onaj ko te prijavi biće priveden!“
„Hvala, hvala!... Jebem li vam kevu pandursku!“
„Imaš rakije!?“, upitaše, smejući se.
„Nabavio sam za noćas!“
„Ako nemaš, donećemo ti!“
„Čuvjte to za sledeće privođenje!“
„Važi, brate!“

Komšije su videle da ih policija neće spasti od pomahnitale napasti sa sedmog sprata. I, jedne noći, u sitne sate, okupila se grupa najsnažnijih stanara i, naoštrenih pogleda, krenula ka Mačkovom stanu. Kada je otvorio vrata, u oči im je zapala satara, koja je lenjo visila sa njegovog srednjeg prsta. Sva blistava.
„Je l’ rakiju prodajete?“, mirno ih je upitao.
Tokom narednih meseci policija ga je uredno privodila, i uredno se zapijala sa njim. Komšije su sve više besnele, i sve češće, neispavane odlazile na posao, izmučene torturom rock ’n’ roll-a i strojeve muzike. Na kraju su se obratili njegovim roditeljima, koji su ih pažljivo saslušali. I, kada ga je rođena majka prijavila, policiji je izdat nalog da Mačak bude sproveden na psihijatrijsko odeljenje šabačke bolnice. Tamo su ga nakljukali leponeksom, jednim od poznatijih lekova-ubica. Rastrojenog mozga, i tužan kao malo dete kome su oteli igračku, nakon par dana je, polomivši pola odeljenja i gazeći svakog ko bi mu stao na put, pobegao na ulicu i uputio se pravo ka policijskoj stanici. I svi prolaznici su se, brže-bolje, sklanjali u stranu, kada su videli njegovo izbezumljeno lice.
„Pokušavaju da me ubiju!“, žalio se Mačak u kada je stigao do busije.. „Preduzmite nešto, pre nego što ja nekog ubijem!“
Policija ga je odvezla nazad do bolnice i objasnila psihijatrima slučaj, ističući da je čovek pod njihovom zaštitom. Mačak je zadržan tamo još neko vreme, ali je, umesto leponeksa, dobio prozak. To je bila mnogo bolja varijanta, ali nekako, baš ga i nije radio. Počeo je da sakuplja lekove koje bi pacijenti sakrivali pod jezikom, prilikom deljenja terapije, da bi ih potom ispljunuli na hodnik. Sve, osim leponeksa. Eksperimentisao bi sa tabletama, pokušavajući da nađe pravu kombinaciju. Ali opet, nije ga radilo.
U međuvremenu, jedna od sestara je bacila oko na njega. Često su razmenjivali po koju rečenicu, tako da je uvideo priliku da od nje zatraži uslugu. Istina, ne onakvu kakvu je ona želela da mu pruži, ali, svejedno, opet je postojala prilika da potvrdi svoju naklonost. Prošvrljala je po odeljenjima za onkologiju i hirurgiju, gde je pokupila šaku tableta, uglavnom namenjenih pacijentima koji trpe velike bolove. I Mačak je tako otkrio trodon, putokaz ka raju i novootkrivenom stanju, definisanom kao Lepota.
Otpušten je iz bolnice uz izveštaj u kojem je pisalo da se njegovo psihičko stanje stabilizovalo do više nego zadovoljavajućih razmera. Ali zgrada se i dalje tresla od muzike, rakija se i dalje pila, a trodon se nabavljao na ulici, kad se za to nađe para. Njegov slučaj je dospeo i do suda, a sud ga je poslao na tromesečno lečenje, na narkomanskom odeljenju zatvorske bolnice.
I vratio se odande.
Ulične pijanice su ga pitale gde je bio.
„Nigde.“, odgovarao je.
Pitali su ga i šta je radio sve to vreme, dok je bio nigde.
„Ništa.“,odgovorio im je.
Kroz par godina je ponovo završio u istom zatvoru, ali na susednom, alkoholičarskom odeljenju. Vratio se i odande.
I opet:
„Mačak, gde si bio?“
„Nigde.“
„Mačak, šta si radio?“
„Ništa.“
Sprovođen je on i u kovinsku ludnicu. Sprovođen je i u vršačku ludnicu. I u Gornju Toponicu je sprovođen. I uvek se vraćao. Iz mesta zvanog Nigde, gde se bavio hobijem zvanim ništa.
Ali, kada je, zbog preglasnog rock ’n’ roll-a, proveo dve godine u Getu, i kada je, vrativši se, opet naleteo na ulične pijanice, koje su, iznenađene i oduševljene njegovim povratkom, počele da ga grle i n**e pićem, opet mu je bilo postavljeno ono staro pitanje.
„Gde si bio, Mačak.“
„Skoro nigde.“, odgovorio je. „Samo što mi se ponekad činilo da sam na pravom mestu, u pravo vreme.
„Šta si radio tamo?“
„Skoro ništa. Samo sam upoznao neke prave ljude. Nisam znao ni da postoje takvi.“

Priče iz Geta

...Devedeseta leta dvadesetog veka. Oslobođen bremena razrovanih sela, nekako bezbrižno, poput taljiga iz pastoralne pesme, prašnjavi autobus škripi i trucka se kroz pitomi Srem.
Mačak se vraća kući!
„Ne pitaj me, brate, o poslednjoj akciji u kojoj sam učestvovao.“, kaže svom saputniku.
„Neću te pitati.“ , odgovara saputnik.
„E,... baš zato ću ti pričati.“...

Priče iz Geta

... „Ja se ne kajem.“
„Ne smeš tako.“
„Ne smem!?... Zar je kajanje pitanje smelosti i nesmelosti!? Zar je pitanje stava i mišljenja!?“
„...“
„Zar to nije nešto previše duboko i previše intimno da bi se radilo u crkvi, i da bi bilo u redu pitati ikoga da li se kaje,... i odgovarati na to pitanje?“
„ Ti si odgovorio.“
„Da. Ja sam odgovorio.“
Neuredni čovek mrtvog lica sedi sam za stolom u blizini. Drži flašu piva u ruci, i gleda u nju...

Priče iz Geta

...Seljak upade u kafanu Tri Livade, poznato okupljalište kruševčkih bitangi, i, kako je upao, sve oči se na trenutak sručiše na njega. Seljak je odmah ustanovio da su u pitanju mnogo dosadne i mnogo trivijalne oči. Seća se kako je negde u prolazu čuo tu reč, čije značenje ni sada ne zna ali ipak, nekako oseća da sve trolivadske oči jesu trivijalne.
Osim možda, samo jednog sitnog, razdražujućeg para koji žmirka ispod širokog čela debeljuškastog čovečuljka.
Seljak sede za sto i pozva konobara. Konobar, po navici, klimnu glavom i donese šljivovicu.
„Kuj’ ti onaj isčukani?“, upita Seljak.
„Ma, kuj’ će ga zna, prika.“, reče konobar. „Kan’ da je neka sanđama. Fantom, dete mu jebem ništačko!“...

Priče iz Geta

Pufnasti čovečuljak u belom mantilu, glatke, usijane lobanje, sa naočarima debelih stakala ispred malih, vrcavih očiju, razgovara sa grupom umišljeno prolupalih pacijenata na hodniku elitnog sanatorijuma.
Pored njih prolazi mladić od dvadesetak godina, guste, poluduge kose, koja mu u blagim kovrdžama pada sve do obrva, skrivajući široko čelo.
„Vidi ga, ovaj glavonja!“, reče mali, debeli doktor. „Dobar dan, Mladi Marks!“
Mladić se osvrće, zbunjenim pokretom, i 'dobar dan' zbunjenim tonom kaže.
„Što se ne javljaš?“
„Zato što ne želim da se javim.“, odgovara mladić, sada već malo odlučnije.
„A, tako znači.“, kaže doktor i okreće se grupi umišljeno prolupalih. „Čujete li vi ovo, gospodo? Mladi Marks ne želi da se javi!“
„Njegovo pravo.“, kratko prokomentarisa jedna pacijentkinja.
„Slažem se.“, odvrća joj doktor. „Ali Mladi Marks je pogazio sopstveno pravo. Rekao je 'dobar dan'.“...

Priče iz Geta

Još jedan čas ruske kulture, muzike i hortikulture, u inat demokratskoj inkviziciji.
Kalina - drvo ili žbun, ( u zavisnosti od načina na koji se gaji) sa krupnim belim cvetovima. U mom kraju poznata pod nazivom đul. U Rusiji su nekada bile popularne živice od kaline.
Stihovi ruske narodne muzike ponekad deluju nepovezano. Kao nekakav sentimentalni tok, kad sklopiš oči, ili kad ih široko raširiš, zagledan u tačku iza brda i gora i reka i mora.
"Pod borom, pod zelenim, pustite me da spavam.....Đul,đuliću,đuliću moj, u vrtu malinice, malinice, moja.... Buji-paji, buji-paji.... Oj, borčiću-zelenčiću, ne kovitlaj nada mom....Buji-paji....Kalinice, malinice....buji-paji.....Lepotice-devojčice, poljubi me, buji-paji....Kalinice,malinice...."
Ali bre, sa ovako naglašenim slogovima i sa svim onim deminutivnim "-ka" ovo zvuči kao da gruva i nebo i zemlja.

Калинка текст Kalinka Russian folk song lyrics

IX

Dani prolaze. Osuđenicima iz podruma vreme teče u dva smera. Ponekad se zaustavlja. Ponekad proživljavaju vanvremenska iskustva. Ponekad zalaze u čudne svetove, koji se vrtlože i jedan u drugi upliću.
Miroslav Kozletić, do nedavno stanar podrumske tamnice broj 27, smešten na najvišem spratu zatvora, sada vidi smenu dana i noći. Vidi svitanja, jutra, podnevlja i večeri. Vidi noć, i poneku zvezdu na malom parčetu neba, dostupnom njegovom pogledu bez treptaja. Uglavnom sedi u invalidskim kolicima postavljenim na hodniku, pred visoki prozor sa rešetkama. U njegovoj sobi taloži se još dvadesetak nesrećnika, prljavih, balavih, lica umazanog hranom. I, kao što, naizgled, ne primećuje boje neba, ne primećuje ni njih. Sedi, bez pokreta i reči, na hodniku ili u sobi bez prozora. Poput vegetirajućeg organizma. Medicinsko osoblje ponekad dolazi da ga uveče smesti u krevet. Ponekad ga zaboravlja. Njemu je svejedno.
Na oluku, pod krovom susednog bloka, s one strane pakleno dubokog šetališta, potpuno okruženog četvorospratnim zidovima, stoji vrana. Stoji, upisana u njegove oči. Usne mu na trenutak gube okamenjeno obličje arhajskog osmeha. Levi obraz se nabira u naznaku zadovoljstva. I, na trenutak, on se odista smeši. Asimetrično i možda stidljivo, kao da želi svoju slatku tajnu da sakrije od svih koji bi ga nenadano mogli videti. Kao da želi sakriti svaki trag svesti i osećanja. Sakriti, čak i od svetlosti koja teče nebom.
Oko znanja cakli se na crnoj ptici. Oko straha sada poziva na akciju. Upisuje se u kamen Miroslavljevog oka. Dvojica ljudi, izlaze iz blindiranog mercedesa, obučeni u skupocena crna odela, crnim svilenim mašnama na bele tufne pritegnutih podvaljaka.
Velika kapija njihovog dvorišta na Dedinju već je otvorena daljinskim upravljačem. Sigurnosna kamera se cakli nad njom. Šofer još uvek čeka pred ulazom. Osvrću se i daju mu znak da odveze kola do garaže. Istovremeno. Jedan levom, drugi desnom rukom...
BLIZANCI SAVIĆ!!!
JEDAN KADIJA, DRUGI SUDIJA!!!
JEDAN DRUGOME ODRAZ U OGLEDALU!...
Približavaju se manjoj kapiji, namenjenoj pešacima. Nešto se sija odande. Na vrhu kitnjaste porte upostojila se crna ptica, mirna kao tišina u u smiraj kasnog leta po poljima. Potpunom, glatkom tamom ispunjena peraja udaraju u mozak. Zaslepljuju i remeti uvid. Sunce je zaobilazi. Kao neprelaznu prepreku.
Braća Savić na trenutak pogledaše jedan drugog. Još desetak koraka i stižu neposredno pred kapiju. Sada jasno vide. Oko znanja se cakli sa crne ptice. Oko straha.