Центар за ликовно образовање, познатији по називу врачарске улице у којој се налази – Шуматовачка, градска је установа културе, која има статус установе од значаја. Основана је 1948. године под називом Курс цртања и вајања, и представљала је једину установу тог типа на простору бивше Југославије, која у делатности обједињује уметност и педагогију.
Шуматовачка није школа, а у њој су се образовали и образују се, на десетине хиљада полазника.
Није ни културни центар а годишње продукује на десетине догађаја, изложби, трибина, предавања, резиденцијалних програма међународне и регионалне сарадње из области културе и уметности. Није музеј, а сакупља и негује уметничку колекцију.
Смештена је у згради оригинално саграђеној као Школа на ваздуху, 1931. године, према пројекту архитекте Игњата Поповића, која је представљала репрезентативни објекат ране модерне. Зграда је измењена осамдесетих година прошлог века, у сагласности са наменом и данас обухвата два објекта укупне површине 364м2 у којима се налазе:
атеље за цртање и сликање;
атеље за скулптуру, мозаик и дечије радионице;
атеље за графику, иконописање и костимографију;
студио за наставу фотографије и дигиталних медија;
фотолабораторија;
изложбени простор – Галерија Степениште;
резиденцијални апартман за гостујуће предаваче и уметнике;
канцеларије, кухиња, тоалети, тушеви.
Шуматовачка располаже зеленом површином 32 м2, где реализује различите програмске активности кроз пројекат Врачарска башта.
У овој установи културе своја прва знања и искуства стекли су многобројни данас успешни ликовни уметници, архитекте, теоретичари, критичари, предавачи (Љуба Поповић, Коста Богдановић +, Косара Бокшан, Душан Оташевић, Милан Циле Маринковић, Петар Омчикус, Бора Иљовски+, Коста Бунушевац, Драгољуб Раша Тодосијевић, Зоран Поповић, Цуца Сокић+, Неша Париповић, Марина Абрамовић, Слободан Шијан, Драгана Огњеновић), који су поштовање према овој институцији потврдили идаривањем својих радова колекцији Шуматовачке, наглашавајући у својим биографијма, интервјуима и слично.
Слободно можемо рећи да, ко год данас, на овим просторима, зна за визуелне уметности,
зна истовремено и за Шуматовачку.
