04/01/2023
DA LI JE BALKANSKOM MUŠKARCU „DOZVOLJENO” DA BUDE NEŽAN?
U svojoj psihoterapijskoj praksi susretala sam se sa raznovrsnim klijentima i problemima zbog kojih su mi se obraćali. Ranije, na samim počecima mog rada, mahom su mi se javljale žene. Ponekad bi čak putovale iz unutrašnjosti, gubile sate i sate u putu svake nedelje zbog naših seansi jer bi, ako bi se pročulo gde idu – pukla bruka. Međutim, veoma me raduje činjenica da se u poslednje vreme sve više javljaju i muškarci. Polako se skida stigma s odlaska kod psihoterapeuta – kao nečeg što rade samo „ludi“ ljudi, neki tamo s ozbiljnim mentalnim problemima.
Ono što mi u radu sa muškarcima veoma upada u oči je grubost s kojom su odrastali. Grubost s kojom je svaki nežni i suptilni deo njih bio gušen, sankcionisan, kritikovan u toj meri da su im granice bile toliko izgažene da nisu imali drugu opciju nego da taj deo sebe – potisnu. Da izgrade oko sebe nešto nalik ljušturi, koja bi s godinama toliko očvrsla da bi počeli da je doživljavaju kao svoju, saživeli bi se s njom i više ih ne bi žuljala. Ispod nje, njihovo dete jedva da je disalo. Njihova prava priroda, deo njihove prave prirode bio je toliko stisnut, zaboravljen, da su i oni vremenom počeli da gube kontakt s njim.
Smatra se da je naš odnos prema sebi oblikovan odnosima naših „značajnih odraslih”, ljudi koji su nam najbliži, najčešće roditelja i staratelja prema nama. Kako odrastamo, počinjemo da internalizujemo, pounutrujemo te odnose koji se preinačuju u našu komunikaciju sa samim sobom i u velikoj meri je definišu. Ne jednom, bila sam svedok te komunikacije muških klijenata sa njima samima, koja je obilovala veoma teškim, uvredljivim rečima. To me je navelo da se zapitam gde su to čuli, nekritički upili i usvojili? Čije su to zaista bile reči? Zar je moguće ophoditi se tako grubo prema samom sebi? Kao da nešto dobro iz toga može proisteći... Slušala sam njihova objašnjenja. Pa zna se kako se zovu muškarci koji pokazuju „nežnu” stranu sebe – to i nisu „pravi” muškarci. Pravi Balkanac to nikada ne pokazuje, što implicira da to i ne poseduje. Tipičan balkanski muškarac nije „nežan”, on je grub, jer je to jedini manir prvo vaspitavanja dečaka, a kasnije i tretmana odraslih muškaraca koji im omogućava da ostanu u svojoj polnoj „ulozi”.
Često zanemim pred tom količinom nasilja, ponekad otvorenog, ponekad onog potmulijeg, skrivenog u implicitnim rečenicama, kojima su odmalena bili obasipani. I posle je neobično što živimo u nasilnom društvu? Nimalo. Nasilje rađa nasilje. To je nepobitna činjenica. I tako se ono prenosi s kolena na koleno, s generacije na generaciju, svaki put postajući sve malignije. Zahvalna sam što mi je ukazana prilika da učestvujem u presecanju tih niti, u osvešćujućoj borbi protiv grubosti i nasilja, kako prema sebi samima, tako i prema drugima. Nežnost nije slabost. Štaviše, samo njeno ispoljavanje zahteva daleko više hrabrosti u odnosu na puku grubost.
Pa ipak, ostaje pitanje – ko im je „zabranio” da budu nežni?
Autor: Marija Stamenković, geštalt psihoterapeut
