Centar za razvoj dečjih potencijala - Moj oligofrenolog

Koja je to stvar koja vam u učionici ili kod kuće olakšava dan? Ili dobar dan čini još boljim? Podelite to ovde…

Ovaj mesec obeležile su priče o koregulaciji i majčinstvu. Znate i sami da se moje majčinstvo većinski zasniva na veštinama koje sam razvijala na poslovnom planu i to nije čudno jer je razvoj dece isti bili im vi majka ili nastavnik/defektolog.

Interesantno je da me i u poslu i u majčinstvu iz takta izbacuju iste rečenice i one uglavnom dolaze iz neznanja. Zato danas delim sa vama informacije o tome kada možemo da očekujemo da dete upravlja svojim ponašanjem.

Iako se razvija od rodjenja, prefrontalni korteks potpunu zrelost dostiže izmedju 25. i 30. godine života. Ovaj deo mozga se razvija medju poslednjima i odgovoran je za planiranje, donošenje odluka, kontrolu impulsa i upravljanje emocijama.

Kod dece sa smetnjama u razvoju ovaj razvoj često prati atipičnu putanju pa je zato veoma važno da se na ranom uzrastu radi struktuirano i da se detetu pruži terapeutska podrška.

Mnoga deca nisu sama po sebi razmažena, nevaljala ili bezobrazna, jednostavno postoje razlike u temperamentu, sazrevanju, kvalitetu života (san, ishrana…), vaspitnim stilovima roditelja…

Da li i ti imaš motivacionu poruku za sebe ili drugog kolegu? Napiši mi je u komentarima…

U Srbiji se porodice dece sa smetnjama u razvoju suočavaju sa nedostatkom podrške i usluga od kada se dete rodi pa do odraslog doba i dalje.

Po rodjenju deteta roditelji često ne znaju, ali i nemaju kome da se obrate jer Srbija, naročito u manjim mestima, nema dovoljan broj stručnjaka. Tako do dijagnostikovanja problema prodju meseci, a nekada i godine, odnosno ključan period za ranu intervenciju.

Po ulasku deteta u obrazovni sistem Srbija opet nema šta da ponudi, pa je tako u školstvu prisutan nedovoljan broj defektologa, pedagoških asistenata i neadekvatno obučen kadar.

Nakon srednje škole roditelji ne znaju šta sa decom jer Srbija, bez obzira na propagiranje inkluzije, i dalje voli medicinski model ometenosti i nema dovoljno usluga u zajednici.

Roditelji su prinudjeni da nemaju poslove i da se brinu o deci, dok država čini sve što je u njenoj moći da im to oteža iscrpljujućom birokratijom, periodičnim komisijama za utvrdjivanje zdravstvenog stanja deteta i skupim tretmanima koje ne pokriva osiguranje.

U Srbiji je svakako teško biti roditelj, a ta težina se posebno oseća u porodicama dece sa smetnjama u razvoju. Ovaj sadržaj inspirisan je promenom porodičnog zakona i nacrtom zakona o roditeljima negovateljima. Pišite mi vaše mišljenje…

Tokom 1931. godine dva psihologa želela su da istraže kako ljudsko prisustvo utiče na razvoj primata. Usvojili su šimpanzu i plan je bio da odrasta sa njihovom bebom. Šimpanza i beba bili su sličnog uzrasta...

Šimpanza Gua i beba Donald tretirani su identično. Oblačili su ih isto, jeli su isto, sa njima su roditelji isto razgovarali, isto ih mazili...

Ubrzo, Gua je naučio da hoda, brže od Donalda je savladao korišćenje pribora za jelo, a beba je krenula da imitira ponasanje majmuna.

Eksperiment je prekinut nakon 10 meseci. Šimpanza je vraćena u svoj prirodni habitat, a Donald je u budućnosti postao poznati psihijatar. Ipak, oboje su tragično završili, šimpanza je nedugo nakon vraćanja u koloniju preminula, a doktor je izvršio samoubistvo. Ovaj eksperiment tako svedoči o traumi koja nastaje u ranom detinjstvu.

Eksperiment nas je naučio i da okruženje ima veliki uticaj na razvoj. Naučnici su očekivali napredak majmuna, koji je, iako je naposletku umeo da koristi pribor za jelo, gestove i razume odredjeni broj reči, dostigao plato razvoja. Suprotno od očekivanja, došli su do rezultata da okruženje ima veliki uticaj na razvoj ljudi. Njihova beba je ubrzo nakon “spajanja”
sa majmunom prestala da se glasa kao čovek i počela da se ponaša kao primat.

Okolina je važna za razvoj i zato vodimo računa čime okružujemo svoju decu.





*Ovaj profil ne podržava eksperimentisanje sa životinjama i decom.

Ovaj trend me je “kupio” gotovo kao i onaj kada piješ kafu sa mladjim sobom. A šta bi vaša mladja verzija rekla? Pišite mi u komentarima ⬇️⬇️⬇️

SREĆNI USKRŠNJI PRAZNICI 🐣

“The rest is still unwritten…”
“Ostatak još nije napisan…”



Ukoliko Vam je potrebna konsultacija javite nam se putem društvenih profila ili email adrese.

Pokazivanje je važna komunikativna veština. Bebe
obično počinju da koriste prst u svrhu pokazivanja do
12 meseca. All, imajte u vidu da ono što je razvojna
norma ne mora da bude i odlika razvoja svakog deteta.

Dete učimo da pokazuje modelovanjem - kroz svakodnevne aktivnosti najpre mi pokazujemo i aktiviramo zajedničku pažnju. U kući pokazujemo na hranu koju ćemo jesti, garderobu koju ćemo obući. U prodavnici pokazujemo šta ćemo kupiti. U parku koga smo videli...

Nakon toga modelujemo dodirom. Svaki put kada uhvatimo dete da u nešto gleda, pridjemo, uzmemo mu ruku, uperimo u to što gleda i imenujemo. Sve ovo vežbamo i kroz igru.
Možete isprobati i različite igračke koje vežbaju ovu
veštinu, kao što su montesori table….

Pitala sam veštačku inteligenciju koja su to najčešće postavljana pitanja o osobama sa smetnjama u razvoju. Neka se tiču nastanka smetnji (npr. Šta se desilo?/Kako je došlo do toga?), neka stigme koju razvojne smetnje nose sa sobom (npr. Kako da se ophodim prema…?/Kako da zovem…?), a jedno mi je posebno ostalo upečatljivo. To je ovo pitanje: “Da li osobe sa smetnjama u razvoju mogu da vode normalan život i imaju normalne odnose sa ljudima?”

Jedna majka mi je pre par godina rekla da kada je saznala za dijagnozu svog deteta nije čula ni od jednog stručnjaka da će ono nešto moći, tako nešto nije pročitala ni u jednoj stručnoj knjizi, niti je imala od koga u okolini da joj prenese takvo iskustvo. Interesantno je da je njeno dete sada već odrastao čovek i to veoma uspešan u različitim sferama. Radi, bavi se sportom, čita knjige, ide na ples, druženja…

Zato smatram da je važno da promenimo narativ specijalne edukacije i osvrnemo se na razvijanje talenata kod osoba, ne samo na prevazilaženje teškoća.