31/12/2013
SREĆNA NOVA GODINA
Efreaim Kišon
- Efraime - zovnu me iz spavaće sobe najbolja supruga na svetu. - Još malo pa sam gotova.
Rekla je to u pola deset uveče 31. decembra. Moja žena već od sumraka sedi ispred ogledala spremajući se za doček Nove godine kod našeg prijatelja Tibija. Sumrak u ovo doba godine pada već posle tri sata popodne, ali ona je sada već, kako sama kaže, još malo pa spremna.
Podsetio sam je kako smo obećali Tibiju da ćemo stići najkasnije do deset sati, na šta mi moja žena odgovori da svaki domaćin, ona to pouzdano zna, računa s petnaest minuta zakašnjenja, a još petnaestak minuta više ne može biti na odmet. Ionako su sve proslave, pogotovo novogodišnje, u početku dosadne i ljudima treba vremena da se malo zagreju. Svoju konstataciju zaključila je izjavom da još uvek ne zna šta bi obukla, koju bi haljinu odabrala.
- Sve same prnje - jadikovala je. - Nemam šta da obučem.
To govori svaki put kad negde izlazimo, bez obzira kuda, a ormari su joj tako puni da ih jedva može zatvoriti. Ovakve njene svakodnevne primedbe imaju zapravo drugu pozadinu. Ona me zapravo upozorava da sam nesposobnjaković, da nisam sposoban da je izdržavam, želi da mi nabije komplekse. Ali, ako pravo uzmemo, ja se uopšte ne razumem u ženske haljine. Meni su one sve odreda grozne. Uprkos tome, moja me žena svaki put iznova pita koju bi od njih obukla.
- Da li onu usku crnu - premišljala se - ili možda plavu s izrezom?
- Plavu s izrezom, svakako - rekoh joj.
- Previše je napadna, a crna je opet previše svečana.
- Šta misliš o beloj svilenoj bluzi?
- Ni to nije loše.
- Nije li to malo presportski?
- Bluza, sportski? Ni govora!
Brže bolje priskočih da joj zakopčam bluzu kako ne bi promenila odluku. Dok je tražila odgovarajuću suknju, šmugnuo sam u kupatilo da se obrijem.
Sa suknjom je još kako tako išlo, ali je našla samo jednu odgovarajuću čarapu, a par, koji je pronašla nije opet pristajao uz bluzu. Bluza dakle ne dolazi u obzir. Znači, sve opet ispočetka.
- Već je deset sati - usudih se da primetim. -Zakasnićemo.
- Pa šta onda? Propustićeš nekoliko prastarih viceva, što ih tvoj prijatelj Stokler svaki put pripoveda.
Čekao sam spreman dok se moja žena nikako nije mogla odlučiti između biserne ogrlice i broša. Biseri deluju otmenije, ali je broš izazovniji. Biće čudo ako i do jedanaest stignemo. Zavalio sam se u fotelju i prelistavao novine. Žena se dala u potragu za pojasom koji bi pristajao uz broš, ali je odustala jer nije pronašla torbicu koja bi pristajala uz pojas. Premestio sam se za pisaći sto da napišem nekoliko pisama i jednu kratku priču.
- Evo, gotova sam - poviče moja žena. - Samo mi još molim te, pomozi povući rajsfešlus.
Katkad se pitam šta rade žene koje nemaju muževe da im pomognu, da povuku patentni zatvarač? Po svoj prilici ostaju na Staru godinu kod kuće. Moja žena doduše ima muža koji joj pomaže, da povuče rajsfešlus, a mi ipak ostajemo kod kuće. Ona seda pred ogledalo, prekriva se najlonskim ogrtačem i počinje se šminkati: najpre podloga, zatim puder, pa tuš za trepavice i tako sve redom. U međuvremenu gleda unaokolo ne bi li ugledala cipele koje idu uz tašnu. One svetle su, na žalost na popravci, one crne s visokom potpeticom su doduše prekrasne, ali u njima ne može učiniti ni tri koraka, u onima s niskom potpeticom, doduše, može hodati, ali one ipak imaju nisku potpeticu.
- Jedanaest je sati - rekoh i ustadoh. - Ako se za pet minuta ne spremiš, krećem sam.
- Dobro, dobro! Čemu odjednom takva žurba?
Moja žena odlaže najlonski ogrtač jer je upravo odlučila obući usku crnu haljinu. Ali gde su sada crne čarape?
U pola dvanaest pokušavam se poslužiti trikom: krećem odlučnim korakom prema izlaznim vratima, otvaram ih, besno i glasno pozdravljam, zalupim vrata i - pritajim se u hodniku...
Sad je dobila svoje. Muškarac ipak jednom mora pokazati ko je gazda u kući. Valjda će sada požuriti.
Pet minuta proteklo je u mrtvoj tišini. Neću valjda ceo život provesti u tom mračnom hodniku? Nije joj se valjda...
- Efraime, dođi, molim te, i zatvori mi rajsferšlus!
Opet je u beloj bluzi. Na uskoj crnoj haljini pukao je šav. Promenila je i čarape i upravo se koleba između bisera i broša.
- Pomozi mi malo - zavapi. - Šta mi savetuješ?
- Savetujem ti da ostanemo kod kuće. Ja ću skinuti smoking i obući pidžamu.
- Ne pričaj gluposti. Gotova sam za deset minuta.
Dvanaest je sati. Nova je godina. Odjekuju zvona. Laku noć. Gasim svetiljku i tonem u san. Poslednje što sam još u Staroj godini uspeo videti, bila je moja žena kako umotana u najlonski ogrtač maže trepavice. Oh, kako mrzim taj najlonski ogrtač! Nikada nisam mrzio toliko nijedan drugi ogrtač, i ne samo ogrtač. Zaspao sam i usnio da sam glumac Čarls Laugton u ulozi kralja Henrika VIII koji je odrubio glave šest svojih žena. Sve su se odreda popele na stratište u najlonskom ogrtaču. Jedna je usput manikirala nokte...
Spavao sam dubokim snom više od sata i probudio se u Novoj godini. Najbolja supruga na svetu stajala je pred ogledalom u plavoj haljini s izrezom i mazala trepavice.
Pogledao sam na sat: pola dva. Ona je posve luda, pomislio sam. Oženio sam se ludom ženom. Osećao sam se poput onih prokletnika u Sartrovom komadu „Iza zatvorenih vrata“, koji su kao najteži grešnici, osuđeni biti u istoj prostoriji sa ženom koja se oblači-svlači, oblači-svlači, i tako u nedogled.
Počeo sam je se već pribojavati. Eto, upravo je počela premeštati ceo sadržaj jedne velike crne torbe u crnu torbicu i obrnuto. Već je gotovo skroz obučena - ostaje još samo frizura. Da ostavi slobodno čelo ili da spusti šiške? Odlučila se za nekoliko pramenova preko čela. Nakon dugog premišljanja je ipak zaključila da slobodno čelo ne ostavlja ništa bolji dojam od zavodničkih šišaka.
- Sad sam napokon gotova. Možemo krenuti.
- Zar to još uopšte ima smisla? Već su dva sata.
- Što to znači: ima li smisla? - Za tebe je sigurno još ostalo dovoljno malih viršli na čačkalicama.
Najbolja supruga na svetu očigledno je veoma neraspoložena, a to sve zbog moje nestrpljivosti i nerazumevanja. Mali najlonski ogrtač pao je na pod tik uz krevet. Bešumno sam ispružio nogu, upecao ga vrhovima prstiju i iskrao se u kuhinju, gde sam ga bacio u sudoper i svojeručno zapalio. Uživao sam gledajući ga kako gori. Mora da se i Neron podjednako osećao gledajući kako gori Rim.
Kad sam se vratio u spavaću sobu, moja žena tek što nije bila posve spremna. Pomogao sam joj povući rajsfešlus na uskoj crnoj haljini, poželeo joj mnogo uspeha u potrazi za pravim, čarapama, otišao u svoju sobu i seo za pisaći sto.
- Gde si sad? - povika ona za mnom. - Zar ne vidiš da sam već skoro gotova? Šta sada tamo radiš?
- Pišem scenario.
- Onda požuri! Za čas krećemo!
- U redu.
Išlo mi je kao podmazano. Pisao sam o velikom umetniku - može biti slikar, muzičar ili čak humorista - koji je mnogo obećavao i dobro započeo, ali je nakon nekog vremena posustao i beznadežno zaglibio. A zašto? Zbog žene, dragi moji, samo zbog žene. Ona ga je neverovatno sputavala, kočila ga je kad god je nešto hteo preduzeti. Napokon je shvatio u čemu je njegova nevolja i odlučio da se oslobodi tog krsta, te napasti – žene. Jedne besane noći ustade iz kreveta i uputi se prema vratima...
Žena je u kupatilu stajala pred ogledalom i umivala lice. Senka na očnim kapcima učinila joj se prejakom pa je odlučila promeniti šminku i sve ono što uz to ide: kremu, podlogu, puder...
Ne, ovako se više ne da živeti! Uzeo sam iz ormara najdeblju kravatu i zavezao je za zavesu. Valjda će izdržati...
Žena je, čini se, čula kad sam se popeo na stolicu.
- Ostavi se gluposti, Efraime - poviče - bolje mi pomozi da zatvorim rajsfešlus. Šta ti je sad odjednom?
Ništa. Nije mi ništa. Dva sata i trideset minuta. Moja žena stoji u kupatilu pred ogledalom i sprejem lakira kosu dok drugom rukom traži rukavice koje su posve slučajno u kupatilu. Obe operacije joj začudo uspevaju. Izgleda da je gotova. Izgleda da je stvarno gotova. Tračak nade u mrklom mraku. Moje strpljenje se ipak isplatilo. Uskoro ćemo biti kod Tibija na dočeku Nove godine. Jest, već je tri sata izjutra ali sigurno ću još zateći nekoliko prijatelja u dobru raspoloženju. Puna energije, moja žena premešta stvari iz crne torbetine u belu torbicu, baca još zadnji pogled na ogledalo. Ja stojim iza nje.
- A zašto se nisi obrijao? - reče mi odjednom.
- Obrijao sam se, draga, pre mnogo, mnogo vremena, još onda kad si se ti počela spremati.
Pošao sam da se ponovo obrijem. Kad sam se pogledao u ogledalo, ugledao sam ispijeno, prerano ostarelo lice progonjena čoveka koga život nije nimalo štedeo - lice oženjenog čoveka.
Najbolja supruga na svetu šetkala je u susednoj sobi s noge na nogu sve dok je strpljenje nije izdalo.
- Pa dođi već jednom! Uvek moram da te čekam!
04/06/2015
31/05/2014
18/01/2014
19/12/2013
19/12/2013
19/12/2013
19/12/2013
18/12/2013
18/12/2013
18/12/2013
18/12/2013