24/08/2026
Danas sa vama delim jedan od zanimljivih filmskih prikaza sveta snova — Wild Strawberries (Smultronstället, 1957) Ingmara Bergmana i snove njegovog glavnog junaka, profesora Isaka Borga.
Najčuvenija je već prva sekvenca sna. Isak se nalazi sam u neobično praznoj, osunčanoj ulici. Nailazi na sat bez kazaljki, zatim na neobičnu ljudsku figuru koja se ruši. Pojavljuju se mrtvačka kola, kovčeg pada, a u njemu Isak ugleda samoga sebe. Takođe, Bergman je govorio da su pojedini motivi potekli iz njegovih sopstvenih snova.
Za psihološki rad sa snovima, međutim, možda je još zanimljivije ono što film radi nakon toga. Isakovi snovi menjaju se zajedno sa njegovom sposobnošću da vidi sebe. San ga najpre suočava sa smrću, a zatim sa prošlošću, izgubljenom ljubavlju, emocionalnom hladnoćom i krivicom.
U jednom od snova prolazi kroz neku vrstu grotesknog ispita. Profesor koji je čitav život posedovao znanje odjednom ne ume da odgovori na najvažnija pitanja. Njegova kazna je — usamljenost.
I upravo tu snovi u filmu dobijaju svoju najvažniju ulogu. Oni Isaku ne objašnjavaju ko je on, već ga dovode u situaciju da to vidi. Ono što je tokom života mogao da izbegava, racionalizuje ili jednostavno ne primećuje, u snu dobija sliku, prostor i događaj.
Kako putovanje odmiče, menjaju se i njegovi snovi. Oni više nisu samo zastrašujući susreti sa smrću i krivicom. Otvaraju prostor za sećanje, žaljenje, nežnost i ponovno povezivanje sa sopstvenim životom.
Možda je upravo zato Wild Strawberries toliko zanimljiv za psihologiju snova: san ovde nije zagonetka koju treba rešiti. On je psihički prostor u kome čovek susreće ono što u budnom stanju ne uspeva da vidi o sebi.
I ponekad je dovoljno da ono što je dugo bilo nevidljivo konačno postane vidljivo — da bi promena mogla da počne.
