Sladjana Pavlovic

Ja: Zdravo Bože.
Bog: Zdravo...
Ja: Raspadam se. Možeš li me ponovo sastaviti?
Bog: Radije ne bih.
Ja: Zašto?
Bog: Jer ti nisi enigma.
Ja: Ali svi komadi mog života padaju na zemlju?
Bog: Ostavi ih tamo neko vreme. Padaju s razlogom. Pusti ih da tamo stoje neko vreme, a zatim odluči da li treba da preuzmeš jedan od tih delova.
Ja: Zar ne razumeš? Raspadam se!
Bog: Ne, ti ne razumeš. Ti prevazilaziš, evoluiraš. Ono što osećaš su rastući bolovi. Oslobađaš se stvari i ljudi u svom životu koji te sputavaju. Komadi ne padaju. Komadi se postavljaju. Polako. Duboko udahni i ispusti one stvari koje ti više nisu potrebne. Prestani da se držiš za komade koji više nisu za tebe.Baci ih. Pusti ih.
Ja: Kada počnem da to radim, šta će mi ostati?
Bog: Samo tvoji najbolji komadi.
Ja: Plašim se promene.
Bog: Govorim ti: TI SE NE MENJAŠ! TI POSTAJEŠ!
Ja: Postajem,ko?
Bog: Postaješ onakva kakvu sam te stvorio! Osoba puna svetlosti, ljubavi, milosrđa, nade, hrabrosti, radosti i saosećanja. Stvorio sam te za mnogo više od onih plitkih komada kojima si odlučila da se okitiš i kojih se držiš sa toliko pohlepe i straha. Neka te stvari padnu sa tebe.
Nemoj da se menjaš!
Postani!
Postani ono što želiš da budeš, ono što sam stvorio.
Pričaću ti dok se ne shvatiš.
Ja: Evo... još jedan komad...
Bog: Da, neka bude tako.
Ja: Dakle... nisam slomljena?
Bog: Ne, ti razbijaš mrak, kao zora. Novi je dan.
Postani!
Postani ono što zaista jesi!! "

- Vidiš li da si dobra?
- Nisam dobra.
- Da jesi. Šta ti nedostaje?
- Mnoge stvari.
- Moraš prestati da hraniš svoj um nepouzdanim mislima.
- Ne znam kako to da uradim.
- Neću ti ja reći tako zdravo za gotovo. Kao: moraš verovati u sebe.
- Pa šta ćeš mi reći?
- Reći ću ti, ako nastaviš tako,neće ti biti dobro.
- Molim te, ne moram to da čujem da se još više rastužujem.
- Vidiš? Ne želiš da slušaš.
Imaš neverovatne veštine, inteligentna si, dinamična, kulturna… a ipak se “bacaš”dole.
- Reci mi koja je tajna napredovanja.
- Nema tajni. Ali mislim da je dobar način da pokušaš da se usidriš u sadašnjosti.
- Usidri me u sadašnjost?
- Da, evo ako razmisliš o ovom trenutku, bez petljanja po glavi. Razmisli o tome šta možeš učiniti danas, ništa drugo. Korak po korak.
- Onda?
- I onda ćeš se osećati bolje. „Rad“ je moćan lek.
- Samo ovo?
- Ne. Takođe moraš pokušati da se odvojiš od ideje da moraš nešto da postigneš po svaku cenu. Fokusiraj se na svoje postupke, na ono što daješ. Ostalo ne možeš kontrolisati.
- Šta vidiš u meni?
- Vidim jednu koja rizikuje da sagori ogromne mogućnosti. Ali ima i dobrih vesti.
- Ja te slušam.
- Imaš sve kvalitete na svetu da možeš da od svog života napraviš čudo. Možete stići bilo gde.
- Šta ako mi se zaplače na tom putu, ako bude teško?
- Plakaćeš. Bez razmišljanja da vrediš manje samo zato što imaš hrabrosti da se prepustiš, da izraziš emociju.
- Zaista si veoma ohrabrujuća, moram priznati.
- Govorim ti samo ono šta bih rekla sebi.
Vidimo se ♥️

Strah od tog telefonskog poziva.
Strah od tog intervjua, strah od tog ispita.
Strah od puštanja.
Strah od zaljubljivanja.
Strah od razočaranja, strah od greške.
Strah od pokajanja.

Prestanimo da se suočavamo sa svime kao da smo na frontu. Ne rizikujemo svoje živote.
Uvek se pitajmo šta zaista rizikujemo, i naučimo da razlikujemo konkretne rizike od strahova iz detinjstva koje nosimo sa sobom.
Nije sve opasno, ne danas kada smo odrasli.
Grešiti je ljudski. Uči nas da isprobamo nove načine, da istrajemo, da se smešimo sebi, da ne napuštamo ono u šta verujemo.
Odabrati svoje strahove je izabrati da ne živimo. Sve, sve ima rizik, ali to je relativan rizik u odnosu na prestanak života i osećanja. A rizikovati znači uzbuditi se, osetiti kako krv pulsira u našim venama. Smejemo se, plačemo, grešimo, dobijamo, učimo, gubimo, ljutimo se, počinjemo ispočetka. Živeti je lepo za ovo.
Odbacite misao i idite svojim koracima.
Akcija je najbolji protivotrov paralizovanoj misli.
Dišimo , živi smo.
I ništa drugo nije važno.

Uvek će biti novih početaka.
Opet će biti sunca.
Opet proleća.
I opet ćemo se osmehnuti.
Biće to pravi osmesi.
Osetićemo na momente kako sreća eksplodira u nama.
Kao na onim dugim putovanjima kada jedva čekamo da stignemo na odredište.
Tamo gde je svaki zalazak sunca dar i svaka pesma emocija.
Opet ćemo se osećati živim.
Osećamo ćemo se lepo.
Videćemo neverovatne lepote, sastavljene od detalja.
I osećamo se jedinstveno, baš onakvu kakvi jesmo.
Oblačićemo svoje mane sa novim samopouzdanjem.
Onim sapomopuzdanjem, koje će doći onog dana kada se ponovo zaljubimo u sebe.
Oči više neće biti tužne.
I sve naše slabosti, zameniće opet naša snaga.
Koja je oduvek bila tu.
Ali mi je ponekad nismo videli.
I sunce će se vratiti.
I biće to novi početak.
🌺🌝

❤️

Anksioznost može nastati usled određenih okolnosti ili biti urođena karakteristika onih koji od nje pate.
Ne reagujemo svi na isti način na situacije koje se javljaju u našem životu. Postoje ljudi koji su skloni da događaje i situacije doživljavaju u stanju preterane brige i muke, a ovaj eksces se javlja i po intenzitetu i po trajanju. Nerealno, skloni smo da zamišljamo najgore i plašimo se budućnosti. Često shvatamo da smo preterali i da smo imali previše pesimistički pogled na situaciju i pokušavamo da se popravimo. Međutim, za neke ljude je gotovo nemoguće ne živeti u stalnom anksioznom stanju i zato što se čini da je anksioznost urođena osobina ličnosti osobe koja od nje pati. Za neke ljude, anksioznost je urođena i to pokazuje 5 tipičnih kvaliteta ovih ljudi.

Draga ti🤍
Pišem ti jer ponekad hrabrost koju imaš nije ti dovoljna.
Ne odustaj, znaš da možeš da računaš samo na svoju snagu.
Čemu se još čudiš?
Naučila si da hodaš sama,da sama ustaješ, a u druge si odavno prestala da veruješ.
Uprkos greškama koje si napravila, nikada nisi odusta, nikada nisi požalila, nikada nisi tražila izgovore i sada se nikome ne izvinjavaj.
Znaš da se osmehneš kao malo ko, jer taj osmeh nikada nema skrivenih motiva, uvek kreće od srca čak i kada ti srce hoće da eksplodira u grudima.
Poslušaj me barem ovaj put: ne dozvolite nikome da ga ugasi.
Živi, jer žaljenje je gore od smrti.
Živi i zaboravi sve izdaje jer ti ne treba niko da se osećaš mirno.
Živi, zaboravljaj i uči: većina ljudi zna samo vrednost stvari i tretira ljude kao predmete, kao nabore, kao da su ništa.
Ne ti, ti znaš vrednost emocija, čak i onih za koje si se pretvarala da ih nemaš zbog straha.
Ne menjaj se ni za koga.
Živi i nastavi da se uzbuđuješ za male stvari, za neočekivane gestove, za sve one detalje koji prave razliku između onoga što je prošlo i koja se nikada neće vratiti, i budućnosti koja te čeka i koju zaslužuješ da živiš nasmejana kao što možda nikad nisi.
Srećno, ratnice i ne zaboravi, ne daj se, čuvaj se.

Za sve Vas kad osetite da ste umorne, setite se da ste sebi najbitnije,ne zamerite sebi nikada ništa,budite nežne prema sebi kao što ste prema ljudima koje volite.

Šta sam naučila u poslednoj godini 🧐
Naučila sam da ljudi često ne razumeju šta je pred njima i često to ne cene.
Naučila sam da se iz dana u dan sve može promeniti, naučila sam da nema ništa lepše i teže od toga da nekome verujem.
Naučila sam da prihvatim razočaranja ili u svakom slučaju da im ne pridajem preveliku težinu. Naučila sam da napredujem čak i kada je jedina osoba sa kojom biste želeli da razgovarate ista osoba koja vas je povredila.
Naučila sam da mnogi ljudi ovo nikada nisu razumeli.
Naučila sam da što više dajete, manje dobijate, da ignorisanje činjenica ne menja činjenice, da se praznine ne mogu uvek popuniti.
Da se ​​velike stvari vide u malim stvarima.
Da se ​​točak okreće, ali kad ti više nije stalo.
I (posebno ono što mi se najviše sviđa u životu) ... je da nikada ne prestajemo da učimo.

SOS napadi panike🆘
Tahikardija, bol u grudima, obilno znojenje, strah od umiranja, strah od ludila, strah od gušenja, strah od straha. Ovo su simptomi koji su najčešće prisutni u pričama onih koji pate od napada panike, pričama punim terora, krivice, srama, straha od budućnosti.
Ali šta je zapravo napad panike? To je zvono za uzbunu, špijun koji primorava osobu da prestane i počne da se brine o sebi. Po mom iskustvu, napad panike nalazi plodno tlo u ličnostima koje su pre akutne krize ostavljale utisak samouverene, kompetentne, efikasne, autonomne, hiperkontrolisane, "svemoćne". U ovim slučajevima govorimo o lažnom ja, terminu koji označava način postojanja onih koji su skloni da negiraju svoju krhkost i da kontrolišu i inhibiraju svoje emocije, svoju energiju, svoje želje. Često upravo ta neautentična slika o sebi ne dozvoljava osobi da odmah zatraži pomoć: napadi panike se kriju jer bi predstavljao bolno priznanje krhkosti (za sebe i za druge) i osoba se nada da će, sa vremenom proći samo od sebe.
Ali ako se osoba suoči,to će predstavljati pravi blagoslov za osobu jer promena neizbežno dovodi u pitanje stari način postojanja, čini prostor za novo, za istinsko ja i prema tome suočavanjem sa napadima panike može se shvatiti kao urušavanje lažnog ja.

U većini slučajeva, međutim, neko pokušava da uguši svoju slabost i čeka pre nego što zatraži pomoć, anksioznost postaje hronična, napadi panike postaju sve učestaliji i onesposobljavajući, osoba razvija anticipativnu anksioznost i izbegava sva ta mesta. Ili ljude koji misle da su povezani sa početkom akutne krize.
Generalno, klijenti najčešće postavljaju pitanje: kako mogu da prevaziđem anksioznost? Kako mogu da naučim kako da upravljam napadima panike? Tipična karakteristika klijenta koji traže pomoć zbog napada panike je hitnost: moraju rešiti problem što je pre moguće i za kratko vreme. Implicitna poruka je da ne žele da troše mnogo vremena na brigu o sebi i dobrobit.

Na tržištu su priručnici sve rašireniji o tehnikama koje treba koristiti da se više ne pate od napada panike, da nauče kako ih izbeći i brzo se s njima nositi, kao da su neki saveti dovoljni da se ozbiljno interveniše u nelagodnosti koja ima mnogo dublje korene. Čak i lekovi koji se obično koriste u lečenju napada panike svakako imaju zaslugu da smire osobu i pruže joj privremeno olakšanje, ali ih ne treba uzimati duže vreme jer osim što izazivaju i fizičku i psihičku zavisnost, oni ne „leči anksioznost samu, već samo utišava simptome preusmeravajući pažnju sa osnovnih uzroka slabosti. Ova neprijatnost je uvek povezana sa „potopljenim“ delom ličnosti i često vuče svoje poreklo iz značajnih odnosa osobe (sa roditeljima, partnerom itd.)
Uopšteno govoreći, u stvari nestanak simptoma je posledica, ali prvo se napad panike mora slušati, razumeti i povezati sa sopstvenom istorijom, kako individualnom tako i porodičnom. To je put koji zahteva mnogo hrabrosti, posebno hrabrosti da se zatraži pomoć, ali je neophodan korak za svakoga ko želi da postigne svoj rast, otkrije ranije potisnute talente i povrati vitalne i kreativne aspekte svoje ličnosti.

Da bi se izbegla razočarenja i tuge, mora se naučiti da se ne raspravlja sa onima koji veruju da su uvek u pravu.
Da pustite, one koji vas ne prihvataju takvima kakvi jeste, one koji izlaze na vrata bez pozdrava.
Ko sudi o vašim postupcima, a da ne zna razloge.
Ko ne deli vaše uspehe i radosti.
Ko te ne pita "kako si" kad završiš u crnoj rupi.
Ko te ne želi u svom životu.
Pustite ih, neka idu.
Ti si važan/važna.
Živi.
Voli.
Moli.

Ne žurite i ne bojte se.
Izaberite šta vam se čini dobro, ali, svako malo, kad god možete, i ono što vas čini srećnim.
Ako nemate reči, pustite oči da govore.
I naučite da čitate tuđe oči, naučite da razumete ono što vam ne govore.
Slušajte tišinu, postavljajte mu sva najneugodnija pitanja koja vam padnu na pamet.
Ne dozvolite da vas strah sprečava da radite stvari koje treba da učinite.
Bežite kad morate, zaustavite se kad možete: postoji vreme za sejanje i vreme za žetvu - naučite da ih razlikujete, naučite da okusite oboje.
Slušajte svoje telo i poštujte ga: odmarajte se kada vas to pita, jedite kad ste gladni i povremeno se napite - vinom, ljubavlju ili nekim snom.
Šetajte sami plažom ili usred šume, plačite ako vam se plače - ali uvek pokušajte više da se smejete.
Pustite sve da ide svojim tokom, ali ne zaboravite: zahtevajte poštovanje, ali zapitajte se da li ga i vi nosite u sebi za sebe i druge. Naučite čemu vas svaki udarac uči, ali ne prihvatajte nepravdu.
I uvek zapamtite da ono što vas čini čudnim ili drugačijim nije nužno slabost.

🌸 ♥️

Mladi par se preselio u novi kvart. Sledećeg jutra, dok doručkuju ispred prozora, mlada žena vidi komšinicu kako napolju prostire veš.. „Ovaj veš nije baš čist, rekla je,„ona ne zna kako da ga pravilno opere. Možda joj treba neko da objasni kako se pravilno pere veš. "Njen suprug je bio ćutljiv. Svaki put kad je komšinica kačila veš da se osuši, mlada žena je davala isti komentar.
Mesec dana kasnije, žena je bila iznenađena kad je videla čist veš na vešalici i rekla je mužu . "Vidi, konačno je pronašla način da dobro opere garderobu. Ko zna ko ju je naučio? “Njen suprug je odgovorio:„ Jutros sam ustao rano i očistio naše prozore. “Ono što vidimo kada gledamo druge zavisi od jasnoće prozora kroz koji gledamo. Zato ne budi previše brza u prosuđivanju drugih, posebno ako su tvoji pogledi na život zamagljeni besom, ljubomorom, negativnošću ili neostvarenim željama.
Procenjivanje osobe ne definiše ko je ona. Definiše ko si ti.
Paulo Coelho. "Čist veš."

Svi mi imamo tog malog crvića, koji se uvuče tako, ugnjezdi se pa rovari li rovari. I onda nema spavanja, nema rada, nema smeha i radosti, nema ništa! Samo misliš o tim ružnim stvarima koje ti on podmeće, o negativnim scenarijima, svojim slabostima, preispituješ se, analiziraš, ne možeš da sagledaš ni realno, o pozitivnom da ne govorimo.
A život ide pored tebe, smeška se i maše ti... Da, da.

Pitaš se sad, zašto bi uopšte i isprobao/la ovu tehniku?
Zato što će sa njom biti u stanju da se rešiš svih negativnih misli i straha.
I zapamti:
Misli nisu stvarnost, već samo proizvod mašte, te ih nemoj tumačiti bukvalno. Odustani od borbe sa njima, konstatuj ih i otpusti. Pokušaj da ih doživiš kao film - ti odluči da li ćeš ga gledati i udubljivati se ili ne.
Ako ti se čini da ne možeš to sam/a, piši mi u DM i zakaži konsultacije 1 na 1 i ja ću ti pomoći da taj problem rešiš 😁