01/04/2026
Magazin Profit - mart/april 2026.
SUNCE
U našim životima ne postoji mnogo uporišnih tačaka, ma koliko se mi trudili da budemo pametni, promišljeni, informisani.
Konsultujemo stručnjake, astrologe i proroke, ne bismo li stabilnije i sigurnije, pa mislimo i mudrije, dočekali sutra, novu godinu, naredne godine, budućnost, starost.
Često se, nenadano, nađemo sami na nekoj ledini, kada moramo sva svoja uporišta naći u jedinoj konstanti, u nama samima. Umiriti se, presabrati, ojačati, a onda, sa tog mesta, potražiti odgovore, savete, uputstva.
Baš to, iako zvuči krajnje jednostavno, jeste najveći izazov. Jer, današnji čovek je postao infoholičar – juri vesti, emisije, posebne sajtove, literaturu, obuke, znalce, sve u nameri da će saznati nešto presudno, u vezi zdravlja, posla, političke situacije, društvenih dešavanja, nameravanih promena.
Utrenirani smo da imamo reaktivni odnos sa stvarnošću, a danas sve više i sa ’stvarnošću’. To je imalo smisla kroz vekove, da se sklonimo od groma, kiše, hladnoće ili vreline, od nasilnika, na našem području neretko i od bombi. Iako je prošlo 90 godina od pretnje prvom najezdom vanzemaljaca, čini se da se današnji čovek polako priprema i za to. Naša ’stvarnost’ su postale silne izmišljene priče, a Holivud nas je pripremio i za zvezdane ratove.
Ne daju nam da odrastemo, neguju u nama uplašenu i zbunjenu dečurliju, koja ni nos da obriše ne zna. Treba nam tutorijal za vezivanje pertli, prženje jaja, prelazak ulice. Treba nam aplikacija da nas podseti da jedemo, popijemo šejk, suplement, pođemo na posao.
Prihvatili smo u velikoj meri ’da mi je EjAj lepo rekao i objasnio’’, ’da me je posavetovao’, ’da mi se izvinio’ i da piše umesto nas priče, izveštaje, tekstove i knjige. Kažu da je već 60% sadržaja na internetu napisano tj napravljeno od strane EjAj-a. Slike, videi, reklame, kratki filmovi. Mama koala, pored svoje bebe, usvaja mače; foka, bela kao sneg, zahvaljuje se svojim spasiocima što su je očistili i okupali; pas spašava bebu tokom zemljotresa, i da ne nabrajam dalje. Kad ukažem nekom da je lažni snimak, kažu mi ’šta ima veze, baš je slatko.’ Tek se poneko zblane i zgrozi kad vidi selfi pored umirućeg u bolnici ili sa groblja. Gotovo sve prolazi. 'Cute'.
Podatak da 180 miliona Kineza nema nikakvu društvenu interakciju, da ne izlaze iz svojih kuća i da sve obavljaju – posao, kupovine, druženja – online je zaprepašćujući. U Japanu procenjuju da je takvih ljudi između 10 i 15 posto stanovništva. Svakako, većinu čine mlađi, ali ni stariji ne zaostaju mnogo. Čini se ugodno, udobno, brže i jednostavnije, obaviti sve preko interneta, a onda se izvaliti na sofu, i pustiti ma kakav sadržaj preko kablovske, da odmorimo mozak. Moj omiljeni psihoterapeut Milan Damjanac to naziva ’žvakom za mozak’. I daje sjajan primer, kad čovek ima dva sata vremena za sebe i odluči da pogleda nešto kvalitetno na tv-u ili računaru. A onda ta dva sata potroši u traganju za tim što je po njegovom mišljenju zaista kvalitetno i vredno njegovih dva sata života.
Pojavili su se oglasi koji traže originalne, autorske tekstove koji nisu ’pisani EjAjom’. Već danas je jedan od posebnih kvaliteta sposobnost razgovora i komunikacije sa ljudskim bićem, čovek sa čovekom. Odnosi, razgovori, bliskost i razumevanje dva bića, stvaranje dugoročnijih odnosa, veza i prijateljstava će biti toliko retko, ukoliko se ubrzo ne potrudimo da stara očuvamo, a nova gradimo.
Pre dva dana smo se, od dragosti, zaplakale drugarica i ja, prisećajući se kako sam jednim gestom, sačuvala naše prijateljstvo pre 33 godine. Setih se i jedne misli, ne znam čije, da je lako umreti za prijatelja, ali je teško naći prijatelja za koga vredi umreti.
Danas ljudi doživljavaju gubitak ili kvar mobilnog telefona, kao smrt bliske osobe. Gubitak ljudi, odnosa, pa i sebe samih je, čini mi se, najveći rizik današnjice. I gubitak vremena utrošenog u težnji da izbegnemo svaki rizik.
Zato, vratimo se sebi, toj jedinoj konstanti, tom jedinom stvarnom uporištu s kojim smo rođeni i s kojim ćemo otići. Izgradimo ga. Učvrstimo ga i jačajmo iz dana u dan. Kako? U miru. Osetivši svoje disanje, svoj dah, život u nama. Pronađimo to naše sunce koje smo zatrpali sa ’ja mislim, ja sam čula, rekli su mi, čitala sam, učila sam...’ i dozvolimo mu da sija i obasja nam želje, nade, ideje, voljene, a onda i svakog koga okrzne naš sjaj.
Nedavno sam pisala o drugaru kome sam rekla da razumem njegovu teskobu, te mu rekoh da ga razumem jer sam i ja na ivici litice. Na opasku da to nije dobra preporuka ni za mene, ni za Metod, iznenadih ga odgovorom: ’’Nismo se razumeli. Neću da skočim u ponor, spremam se da poletim!’’
I jednog novembarskog dana nađem se u avionu. Mračno, maglovito, oblačno nebo. Polećemo, i dugo, prilično dugo, letimo kroz guste, sive oblake. Dete iza mene plače. Žmurim i setih se drugara. Zamišljam svoj let, i u mislima sam u tim gustim, teškim oblacima. Maštam, ali se i dalje ništa ne vidi i ne razaznaje. Zamišljam prijatelja kome govorim: ’’Vidiš, i dalje su oblaci.’’ Žmirnem – tu su. Zatvorim oči i nastavljam ’da pričam’ sa njim’. Otvorim oči. Sunce!!! Svi oni oblaci su ispod nas. Ne vidi se zemlja. Pitam se, kako svi znamo da je ona i dalje ispod nas, a zašto nam je toliko teško da se (pod)setimo, kada je iznad nas oblačno nebo, ili dok smo i sami u oblacima, da je iznad njih uvek, ali uvek, Sunce?
Isto tako, i u nama samima.
🌞🌞🌞
