Silva metod

MAGAZIN PROFIT - april/maj 2026

ŠTA BI REKAO VUJAKLIJA?

Dugo već ne gledam televizijske programe, osim kada me neko ne uputi na određenu emisiju ili film, mada, puno toga odgledam onlajn, u kraćoj ili dužoj formi, pratim različite podkaste, nekad aktuelne, nekad političke, nekad zabavne, u šta spadaju i oni koji za temu imaju lični rast ili neki psihološki, koristan sadržaj. Uleti ponekad i svašta šareno.

Otkako su u naš život ušli silni televizijski kanali i internet, a iz njih nestali lektori i pismeni ljudi, do smeha, a nekada do besa, dovodi me ono što slušam ili čitam. Od akcentovanja – posebno onog novomodernog i nametnutog poput Aleksandar, televizija i slično, preko zbilja polupismenog, do neznanja i korišćenja tuđica gde im mesta nema, ili im ljudi jednostavno ne znaju značenje. Pre neki dan, čovek u par minuta izreče da su nekog elaborirali – misleći na abolirali. Prvi put pomislih da je slučajno, ali drugi put shvatim da je prosto, da ne kažem prostačko, pametovanje. Vidi me mama kako sam pametan i evo me na televizoru.

Mi smo se u školi šalili sa ’’lepa moja srpska jezika’’ ili, što sam čula da se u Dalmaciji posle drugog svetskog rata raspravljalo kako da se od stranih reči sačuva ’’naša lipa lingva’’.

Žalila sam se već u svojim pisanijama, kako su, dok sam bila u osnovnoj školi, psiholozi, kao mlada grana nauke, ustvrdili da postoje dve vrste inteligencije, jedna verbalna i druga vizuelna, a da su oni sa verbalnom, na višem nivou inteligencije. To je moju generaciju podstaklo da se latimo ’Rečnika stranih reči i izraza’ čuvenog Milana Vujaklije, pisca i prevodioca (1891-1955). Tu smo nalazili prevode i tumačenja, ali i ponekad učili neke reči napamet, sa željom da ostavimo utisak na druge.

Eh, setih se kako mi je jedna uticajna i tada poznata gospođa, sa visine, rekla - kako moje ponašanje izaziva odijum mojih kolega, a ja tada, potpuno mirno odgovorim da znam, i da mislim da bi oni mogli da se ugledaju na mene, a ne da se ja povedem njihovim primerom. Ona me zapanjeno upitala: ’’A vi znate šta je odijum?’’ Nasmeših se. Trebalo je sve zajedno da me uvredi, no, kako se uobičajeno kaže, više je to govorilo o njoj i njima, no o meni. Ja sam i danas, dvadesetdevet godina posle, na istom, svom putu.
No, da se vratim ’Rečniku’, poznatijem i skraćeno nazvanim ’Vujaklija’. U to vreme, pre interneta i gugla, gotovo svaka kuća koja je držala do sebe, imala je taj ’Rečnik’, uz obavezan ’Narodni kuvar’ i ’Epske narodne pesme’ koje je sakupio Vuk Stefanović Karadžić, čini mi se u deset tomova.

S jedne strane smo učili turcizme, kroz literaturu i pesništvo, a sa druge strane stručne izraze s latinskim ili grčkim korenom reči. Gledali smo kvizove, rešavali ukrštene reči, takmičili se u zanimljivoj geografiji, i tako lagodno i lagano, učili. Iako smo se pravili važni i na neki način takmičili, svi smo imali korist od toga. I dan danas. Hteli smo da budemo inteligentniji. Na stranu što su docnije utvrdili osam vrsta inteligencija koje koristimo pri učenju, a potom i četiri vrste koje su nam važne u životu. Pored intelektualne, tu su i emotivna, socijalna i duhovna. Verovatno će se to promišljanje još granati i segmentirati. Videćemo.

Ali sada me muči pismenost i naš govor. Zapravo, nedostatak pismenosti i iskvaren, skraćen govor. Posebno otkako sam saznala za postojanje ’učenja o neznanju’ – agnotologiji, svesnom i namernom učenju kako proizvesti neznanje sa jasnom željom da se ljudi zbune i spreče u razumevanju ključnih činjenica. Tako se, često, prvobitno značenje nekih reči i izraza, postepeno menjalo, često u svoju suprotnost. Podseća na Orvela i Hakslija, zar ne?

Činjenica je da komunikacija predstavlja povezivanje i našu želju da se razumemo i razmenimo, i kada je žurba, ako to uradimo kroz kratice i nemušti govor, može biti trenutno korisno. No, u celini gledano, sve smo pretvorili u žurbu, čak i kada je nema. Jurcamo, e da bismo potom skrolovali po raznim spravama. Satima.

Nedavno istraživanje je pokazalo, da prosečan mladić u Beogradu, starosti između 17 i 23 godine, nedeljno iskroluje na svom telefonu 35 kilometara. Da, dobro ste pročitali. Svojim palcem izvrti na telefonu razdaljinu veću nego što je od Beograda do Obrenovca.
Ozbiljniji nedostaci pismenosti se javljaju u ciklusima – niti se sada to po prvi put dešava u savremenoj istoriji, niti su primeri najgori. Ali je, čini mi se, sada teže vratiti se na dobar kolosek i negovati govor i pismenost. Nekada su postojale ozbiljne (od)brane i čuvari jezika, u pisanim i vizuelnim medijima, u knjižarstvu, obrazovanju i prevodilaštvu. Danas vam duša zaigra kada čujete da neko tečno, jasno, razgovetno i smisleno govori koristeći se našim rečima, našim bogatim rečnikom, a lep rukopis nas zaprepasti.

Znam da nam je tipkanje i kuckanje deo svakodnevnice, da su nam strane reči, tehnološki rečnik, engleski koji je u velikoj upotrebi i razne skraćenice postali gotovo obavezni sastojak življenja, no, ukoliko želimo da sačuvamo ljudskost, toplinu i sposobnost razgovaranja sa drugim ljudskim bićima, veoma je važno da se makar zamislimo i u stvarnim odnosima, popravimo situaciju.
Jedan mladić na svom internet kanalu uporno govori pedijastal (pijedestal), jedna žena godinama ponavlja apropri (apropo) i sigurna sam da biste svi ovu listu mogli produžiti do u beskraj.

Setih se, a i to je davno bilo, moja tadašnja snaja, strankinja, je tako slatko govorila ’lubenica’, da smo je terali da nekoliko p**a ponovi. Kada smo joj dosadili i još jednom pitali ’kako, kako?’ ona je izgovorila ’Bostan!’ Veliko je pitanje koliko nas bi se setilo da tako odgovori. Pa ako je njoj bilo lako da nauči sinonime, valjda je nama lakše da ih se prisetimo i upotrebimo. Te, ako već nismo sigurni da li se kaže infarkt ili infrakt, kažemo srčani udar.

Prošle godine nije bilo dovoljno studenata za upis na studije Srpskog jezika i književnosti. Jer to nije ekonomski isplativo. Znam, računa se samo ono što će doneti brz novac, uklopiti nas u glavni tok, doneti nam ono od čega se živi - kako to brzinski znamo da kažemo, ali da li ćemo postati klijenti raznih terapeuta jer smo zaboravili zašto se živi, ostaje pitanje.

ZA DIPLOMCE:
16. maj - ONLINE - ULTRA Specijal seminar

ZA POLAZNIKE I DIPLOMCE:
23/24. maj - BEOGRAD - Prvi stepen Osnovnog seminara
30/31. maj - BEOGRAD - Drugi stepen Osnovnog seminara
6/7. jun - ONLINE - Prvi stepen Osnovnog seminara
13/14. jun - ONLINE - Drugi stepen Osnovnog seminara

Seminari uživo traju od 9 do 19 časova, a online seminari od 9 do 18 časova - identični su, samo su pauze kraće.
Dobro došli!
-Prijave i informacije na mail: [email protected]
Raspored će se dopunjavati u dogovoru sa organizatorima i u skladu sa potrebama.
ONLINE - RAD PUTEM ZOOM-a.
PO POSEBNOJ POTREBI MOGUĆ INDIVIDUALNI RAD - RADNIM DANIMA.

ZA DIPLOMCE Silva metoda: online Intenziv specijal 18.april 2026. i seminar Peti dan 26.april 2026. - od 9 do 18 časova.

RASPORED SEMINARA:

9/10. maj - BEOGRAD - ULTRA seminar za diplomce

16. maj - ONLINE - ULTRA Specijal seminar za diplomce

23/24. maj - BEOGRAD - Prvi stepen Osnovnog seminara
30/31. maj - BEOGRAD - Drugi stepen Osnovnog seminara

6/7. jun - ONLINE - Prvi stepen Osnovnog seminara
13/14. jun - ONLINE - Drugi stepen Osnovnog seminara

Seminari uživo traju od 9 do 19 časova, a online seminari od 9 do 18 časova - identični su, samo su pauze kraće.

Dobro došli! -Prijave i informacije na mail: [email protected]

Raspored će se dopunjavati u dogovoru sa organizatorima i u skladu sa potrebama.

ONLINE - RAD PUTEM ZOOM-a.

PO POSEBNOJ POTREBI MOGUĆ INDIVIDUALNI RAD - RADNIM DANIMA.

Magazin Profit - mart/april 2026.

SUNCE

U našim životima ne postoji mnogo uporišnih tačaka, ma koliko se mi trudili da budemo pametni, promišljeni, informisani.

Konsultujemo stručnjake, astrologe i proroke, ne bismo li stabilnije i sigurnije, pa mislimo i mudrije, dočekali sutra, novu godinu, naredne godine, budućnost, starost.

Često se, nenadano, nađemo sami na nekoj ledini, kada moramo sva svoja uporišta naći u jedinoj konstanti, u nama samima. Umiriti se, presabrati, ojačati, a onda, sa tog mesta, potražiti odgovore, savete, uputstva.

Baš to, iako zvuči krajnje jednostavno, jeste najveći izazov. Jer, današnji čovek je postao infoholičar – juri vesti, emisije, posebne sajtove, literaturu, obuke, znalce, sve u nameri da će saznati nešto presudno, u vezi zdravlja, posla, političke situacije, društvenih dešavanja, nameravanih promena.

Utrenirani smo da imamo reaktivni odnos sa stvarnošću, a danas sve više i sa ’stvarnošću’. To je imalo smisla kroz vekove, da se sklonimo od groma, kiše, hladnoće ili vreline, od nasilnika, na našem području neretko i od bombi. Iako je prošlo 90 godina od pretnje prvom najezdom vanzemaljaca, čini se da se današnji čovek polako priprema i za to. Naša ’stvarnost’ su postale silne izmišljene priče, a Holivud nas je pripremio i za zvezdane ratove.

Ne daju nam da odrastemo, neguju u nama uplašenu i zbunjenu dečurliju, koja ni nos da obriše ne zna. Treba nam tutorijal za vezivanje pertli, prženje jaja, prelazak ulice. Treba nam aplikacija da nas podseti da jedemo, popijemo šejk, suplement, pođemo na posao.

Prihvatili smo u velikoj meri ’da mi je EjAj lepo rekao i objasnio’’, ’da me je posavetovao’, ’da mi se izvinio’ i da piše umesto nas priče, izveštaje, tekstove i knjige. Kažu da je već 60% sadržaja na internetu napisano tj napravljeno od strane EjAj-a. Slike, videi, reklame, kratki filmovi. Mama koala, pored svoje bebe, usvaja mače; foka, bela kao sneg, zahvaljuje se svojim spasiocima što su je očistili i okupali; pas spašava bebu tokom zemljotresa, i da ne nabrajam dalje. Kad ukažem nekom da je lažni snimak, kažu mi ’šta ima veze, baš je slatko.’ Tek se poneko zblane i zgrozi kad vidi selfi pored umirućeg u bolnici ili sa groblja. Gotovo sve prolazi. 'Cute'.

Podatak da 180 miliona Kineza nema nikakvu društvenu interakciju, da ne izlaze iz svojih kuća i da sve obavljaju – posao, kupovine, druženja – online je zaprepašćujući. U Japanu procenjuju da je takvih ljudi između 10 i 15 posto stanovništva. Svakako, većinu čine mlađi, ali ni stariji ne zaostaju mnogo. Čini se ugodno, udobno, brže i jednostavnije, obaviti sve preko interneta, a onda se izvaliti na sofu, i pustiti ma kakav sadržaj preko kablovske, da odmorimo mozak. Moj omiljeni psihoterapeut Milan Damjanac to naziva ’žvakom za mozak’. I daje sjajan primer, kad čovek ima dva sata vremena za sebe i odluči da pogleda nešto kvalitetno na tv-u ili računaru. A onda ta dva sata potroši u traganju za tim što je po njegovom mišljenju zaista kvalitetno i vredno njegovih dva sata života.

Pojavili su se oglasi koji traže originalne, autorske tekstove koji nisu ’pisani EjAjom’. Već danas je jedan od posebnih kvaliteta sposobnost razgovora i komunikacije sa ljudskim bićem, čovek sa čovekom. Odnosi, razgovori, bliskost i razumevanje dva bića, stvaranje dugoročnijih odnosa, veza i prijateljstava će biti toliko retko, ukoliko se ubrzo ne potrudimo da stara očuvamo, a nova gradimo.

Pre dva dana smo se, od dragosti, zaplakale drugarica i ja, prisećajući se kako sam jednim gestom, sačuvala naše prijateljstvo pre 33 godine. Setih se i jedne misli, ne znam čije, da je lako umreti za prijatelja, ali je teško naći prijatelja za koga vredi umreti.
Danas ljudi doživljavaju gubitak ili kvar mobilnog telefona, kao smrt bliske osobe. Gubitak ljudi, odnosa, pa i sebe samih je, čini mi se, najveći rizik današnjice. I gubitak vremena utrošenog u težnji da izbegnemo svaki rizik.

Zato, vratimo se sebi, toj jedinoj konstanti, tom jedinom stvarnom uporištu s kojim smo rođeni i s kojim ćemo otići. Izgradimo ga. Učvrstimo ga i jačajmo iz dana u dan. Kako? U miru. Osetivši svoje disanje, svoj dah, život u nama. Pronađimo to naše sunce koje smo zatrpali sa ’ja mislim, ja sam čula, rekli su mi, čitala sam, učila sam...’ i dozvolimo mu da sija i obasja nam želje, nade, ideje, voljene, a onda i svakog koga okrzne naš sjaj.

Nedavno sam pisala o drugaru kome sam rekla da razumem njegovu teskobu, te mu rekoh da ga razumem jer sam i ja na ivici litice. Na opasku da to nije dobra preporuka ni za mene, ni za Metod, iznenadih ga odgovorom: ’’Nismo se razumeli. Neću da skočim u ponor, spremam se da poletim!’’

I jednog novembarskog dana nađem se u avionu. Mračno, maglovito, oblačno nebo. Polećemo, i dugo, prilično dugo, letimo kroz guste, sive oblake. Dete iza mene plače. Žmurim i setih se drugara. Zamišljam svoj let, i u mislima sam u tim gustim, teškim oblacima. Maštam, ali se i dalje ništa ne vidi i ne razaznaje. Zamišljam prijatelja kome govorim: ’’Vidiš, i dalje su oblaci.’’ Žmirnem – tu su. Zatvorim oči i nastavljam ’da pričam’ sa njim’. Otvorim oči. Sunce!!! Svi oni oblaci su ispod nas. Ne vidi se zemlja. Pitam se, kako svi znamo da je ona i dalje ispod nas, a zašto nam je toliko teško da se (pod)setimo, kada je iznad nas oblačno nebo, ili dok smo i sami u oblacima, da je iznad njih uvek, ali uvek, Sunce?

Isto tako, i u nama samima.

🌞🌞🌞

Naredni Osnovni seminar Silva metoda:
6/7. mart 2026. ONLINE - Prvi stepen
13/14. mart 2026 - ONLINE - Drugi stepen
Informacije i prijave:
margita@silvametod. org

Novi Profit magazin :)

ZNAM

Na jednom davnom seminaru na kom je predavač bio jedan čudesan čovek, velikog znanja i iskustva, pun blagosti i ljubavi, te, iako su tehnike i sam Metod praktični i primenjivi za savremeni život, neko mu je, znajući da je religiozan, postavio pitanje: ’’Izvinite, jel’ vi verujete u postojanje Boga?’’ Na zaprepašćenje većine, kratko je odgovorio: ’’Ne.’’ Dok smo u neverici i zbunjenosti odćutali par sekundi, on se nasmešio i rekao: ’’Znate zašto ne verujem? Zato što ja znam da Bog postoji.’’

Posle nekog vremena, moja prijateljica reče: ’’Ja znam i (naglašavajući) verujem da Bog postoji’’, setih se ovog prvog primera i ispričam joj. Naglašavanje verovanja nije pojačavanje, nego umanjivanje.

I što bi rekli pesnici, zemaljski dani teku, i ja sam povremeno nailazila na ljude koji govore i ono prvo i ovo drugo. Ovim drugima bih, ako sam u prilici, naglašavala da je znam moćnije od verujem, a u meni je to znam, jačalo.

U to vreme, i kroz vreme, naučnici su poništavali neke ranije tvrdnje i slavili su skepsu kao posebnu osobinu nauke, ali je postalo sumnjivo sumnjati u nauku. Sa druge strane, pojavljivali su se oni naučnici koji su naučno dokazivali postojanje Boga. Jedan od meni omiljenih je doktor Aleksander Eban, naš savremenik, neurohirurg, koji je napisao knjigu ’’Dokaz postojanja Raja’’.

Mimo naučnih, sa svakim novim učenjem, sva moja i tuđa znanja su, prirodno, dolazila na preispitivanje. Sve sam više sumnjala u ona prethodno stečena, jer neka su bila pogrešna i prevaziđena, neka polovična, a neka i nisu bila znanja – već verovanja. Verovala sam onima od kojih sam čula ili pročitala, verovala sam starijima, onima sa diplomama i titulama, i često verovala iz puke lenjosti.

I kako to ide, kad krenete u sumnje i preispitivanja, dođete do toga da u sve počinjete da sumnjate. Teorije zavera postanu interesantne, oni koji se bune ili odvaže na nešto vanredno i neobično postanu vaši tajni heroji, preispitujete i svoju smelost, odmeravate sa kim da proveravate nove informacije, koga da pitate ili gde da pronađete tačne i istinite.

Još ako ste skromni – više volim englesku reč ’humble’, nekako bolje oslikava tu vrstu skromnosti koju poštujem, budući da smo tu vrlinu, skromnost, poslednjih decenija sveli na siromaštvo – i ako ste učeni na onoj Sokratovoj misli ’’Znam da ništa ne znam’’, verovatno ste dolazili (ili dolazite) u situacije da vam predavanja drže ljudi koji manje znaju od vas, ili, što je postalo rašireno danas, da baš ti koji pojma nemaju, zauzimaju neke prestižne i odgovorne pozicije. Nekada od muke, da im ne rušim autoritet, nekada da ne gubim vreme i snagu, jer bi trebalo u objašnjavanju početi od slova ’’A’’ ili tablice množenja, nekada jer osoba zna samo jednu stranu priče, a meni nije dozvoljeno da ispričam drugu, a nekada zato što zaista pričamo o nečemu o čemu imamo samo mali broj informacija – ja sam učestalo počela da koristim jednu rečenicu: ’Ma nemamo mi pojma.’ Priznajem, možda je tebalo nekada reći osobi prekop**a da ona nema pojma o tome o čemu priča, ali, izbegavajući da uvredim i dopuštajući joj da (možda, nadala sam se, želela) da osoba razmisli, činilo mi se zgodnim i miroljubivim, izgovaranje u množini.

Na seminarima, kada bi došli do nekakve nepotrebne diskusije gde bi neko insistirao na svom pogledu na neku situaciju, informaciju, osobu, a ja imam potpuno suprotna saznanja, ili znam da je među prisutnima neko ko zna mnogo bolje, ali neće da se uključuje u raspravu, često bi ta moja omiljena rečenica bila vrlo korisna. Uvek uz neki očigledan primer i pozivanje na promišljanje. Baš onako, predavački. Jer, svakako je očigledno da taj neko, baratajući poluinformacijama, govori o nečemu, dok prekop**a, ili pored, sedi dokazani stručnjak i znalac. No, konfrontacija bi bila nepotrebna ili nam ukrala previše vremena. Imamo mi pametnija posla. To pouzdano znam.

U poslednje vreme, baš zbog tih ’znalaca’, pametnica, onih koji su samo glasniji od nas, onih zbog kojih smo počeli da se povlačimo i da povlađujemo njihovoj bahatosti, sve češće, kad znam, i toliko koliko znam, to i kažem. Ne kao u stripu o Čarli Braunu ’’Govori tiho i nosi psa sa sobom’’, već po onoj narodnoj: ’’Tiha voda breg roni, a mudar čovek tiho zbori.’’

Jer, ako smo već definisani kao bića navika, i to povlačenje zna da postane navika, koja nas, na koncu, dosta košta.

Zato se ovih dana podsećam šta sve znam, kako da pojedina znanja proširim i kako da stabilno stojim iza svojih znanja. Šta me sprečava da ’stojim stabilno’? Nekoliko važnih stvari – znam ljude fascinantnih znanja i razmišljam da ću kad porastem biti nalik njima.

Znam sopstvene rupe i nedostatke. Radoznala sam, mnogo toga me zanima i gotovo je nemoguće da zadovoljim sve svoje apetite, te mi je često važnije da znam ko zna, nego da sebe teretim lošim osećajima. A postoji još jedna priča iz života koja me uvek drži u stanju učenika. Kada sam saznala da su na ispitima za specijaliste medicine imali dugogodišnju praksu da ih pitaju jedno uobičajeno, stručno pitanje, drugo pitanje iz kliničke prakse, neki zanimljiv slučaj, uglavnom redak, koji je bio slučaj pacijenta koji je ležao na klinici gde su stažirali, a treće pitanje na koje gotovo sigurno nisu znali odgovor. Prva dva pitanju su bila osmišljena da ih potvrde kao specijaliste, stručnjake, a treće da ih podsete da se njihovo učenje tu ne završava. Ne znam da li ta praksa važi i danas, ali onda, kada je bila uobičajena, na mene je ostavila trajan utisak.

I što reče jedan pametan čovek: ’’Učenje nije priprema za život – učenje je sam život.’’

A znate i onu našu narodnu izreku: ’’Čovek uči ceo život, i opet umre glup.’’

Kako god, i koja god od ovih mudrosti bila najtačnija, znam da je spremnost na učenje, dokaz naše vitalnosti. Eto, i to znam.

Raspored za naredni period:

6/7. decembar - Beograd - Prvi stepen
13/14. decembar - Beograd - Drugi stepen
20. decembar - ONLINE - Peti dan - za diplomce
27. decembar - Beograd - Najbolja godina - za diplomce

3. januar - ONLINE - Najbolja godina . za diplomce
10/11. januar - ONLINE - Prvi stepen
17/18. januar - ONLINE - Drugi stepen
24/25. januar - Beograd - ULTRA seminar -za diplomce

Za sve prijave i informacije: [email protected]

Magazin PROFIT - novembar 2025.

BUDI DOBRO

Završavam večernji razgovor sa drugaricom ’preko bare’, i budući da sam na putu u carstvo snova, a pred njom je još veliki deo aktivnog dana, na kraju joj kažem ’’... i budi dobro.’’ Zastanem, i pomislim, koliko bi nam bilo bolje, koliko bismo bili smireniji, srećniji, produktivniji i zdraviji, da su nas, dok smo bili mali, učili i ispraćali tim rečima – u školu, na ekskurzije, na rođendane... Umesto ’budi dobra’, što je značilo biti poslušan, ne brukati roditelje, ne praviti gluposti.

Koliko krupnu razliku čini samo to jedno slovo!

Sutradan me je druga prijateljica pitala da joj pomognem da jasno definiše pitanje. Naime, u okviru Metoda imamo dve ’pitačke tehnike’, koje koristimo kada imamo problem, a ne znamo šta je rešenje, te od svog uma tražimo odgovor. Da bi odgovor bio što jasniji i samim tim upotrebljiv, potrebno je i da pitanje bude jasno, što jasnije. Pritom, naš um ne zna za podrazumevanja i ne zna za sleng - ako biste ’da uhvatite autobus’, može vam se desiti da ga dodirnete, ali ne i da se prevezete do željenog mesta, ili ako biste da saznate da li vas neko voli, možete se, nakon nekog vremena uveriti da vas voli kao sestru, ali ne i kao ženu, potencijalnu emotivnu ili životnu partnerku. Šta? Podrazumevali ste na šta se pitanje odnosi. Da, ali vaš um nije.

No, da se vratim na prijateljicu i jasnije definisanje. Naime, radilo se o nekoj budućoj saradnji i pitala je ’Da li je taj X dobar?’ Nije prepoznavala odgovor. Promenili smo pitanje u ’Da li je dobro za nas...’. Najpre je rekla da je to ’skoro isto’. Nije. Jer, taj X je možda dobar čovek, možda je dobar za sebe, možda je dobar u nečemu, možda je dobar za nekog drugog, ali – da li je dobar za nas – to je sasvim drugo pitanje. Ispostavilo se da nije dobar za njih, kako reče, ’čekaju pogodniju osobu’.

Često nam se dešava da žureći, u brzini, ne završavamo rečenice i onda se čudimo kako su nam i rezultati polovični i nedovršeni. Slično tome, bila sam majstor u preuzimanju obaveza, jer, dok objasnim, ili dok drugi shvate, ja sam već uradila. Jer, nema se vremena. Sve češće primećujem da nije pitanje vremena, već strpljenja, nekad neznanja, a nekad dokazivanja. Danas takva dokazivanja vidim kao sopstveno pametovanje i takmičenje, koji uvek donose samo kratkotrajna zadovoljstva, dok se drugi povuku, uglavnom s lošim osećanjima i mislima. Jer, ma koliko se osećala velikom i pametnom, nisu u pitanju ’život i smrt’, već život, koji uključuje i druge, i učenje, i saosećanje.

Praktična kakva jesam, uverena u svoju sposobnost organizacije, ’hvatanja u letu’, ’pametna’ - zamalo sam napravila neke ozbiljnije greške, koje bih posle teško ispravila. Na sreću, vremenom sam naučila da pitam znalce i proverim ispravnost svojih planova i smišljenih koraka.

Moja generacija je učena na ’’Ispeci pa reci’, ali smo mi, uglavnom, prezirali mudrosti starijih, kreirali neke svoje generacijske izraze, glumili naprednost i savremenost. Nedavno sam slušala – i učila – današnje izraze koje mlada generacija koristi, a u isto vreme su mi dopali šaka moji srednjoškolski dnevnici sa izrazima koje smo tada koristili. Smešno je i jedno i drugo. Ta želja za posebnošću je uvek bila i ostala deo naše pobune i uverenja da mi menjamo svet.

Svet i jeste u stalnoj promeni, iako te promene nisu uvek na bolje. Zapravo jesu, ali mi iz našeg ograničenog trajanja, imamo i ograničen pogled i na nas i na svet, pa nas prilagođavanje ili insistiranje na njima, često košta više no što bismo hteli. Danas je to oslanjanje na aplikacije, google, dostave hrane (i uopšte sva tzv brza hrana), ’pametne telefone’, AI, platne kartice, skraćenice u komunikaciji, emotikone.

Uspavljujemo sopstvene moždane vijuge, uvereni da nam nisu ni potrebne. Ima ko će da misli.

Sve češće odustajem od te ’skraćene komunikacije’ porukama, jer vidim da se nismo razumeli ispravno. Moj prijatelj, stara garda, insistira i da u poruci napiše – otkuca – ’Draga M....’ i na kraju se potpiše imenom. Možda vam se čini glupavim, ali mi na taj način izražavamo ljubav i poštovanje jedno drugom. Par sekundi našeg vremena, a vredi mnogo.

Razumem ja i kad mi neko napiše ’Šta r?’ ali želja da odgovorim mi je mnogo manja. Ako neko nema vremena da napiše reč do kraja, verovatno nema vremena ni da pročita moj odgovor. Niti mi ostavlja utisak da ga taj odgovor zanima.

Skraćujemo poruke, skraćujemo tekstove, skraćujemo razgovore, skraćujemo sve što nam se učini ušteda vremena, e da bismo onda potrošili to svoje vreme na ispravke, pojašnjavanja, objašnjavanja, posete terapeutima, tugovanja, žaljenja, nekada i lečenja.

Nemamo često vremena za najvažnije osobe, uključujući i nas same, sve dok ne ostanemo sami i usamljeni, a onda zažalimo što to vreme koje nam je bilo na raspolaganju nismo mudrije iskoristili – da čujemo, saslušamo, promislimo. I proverimo. Da li smo zaista dobro i da li su zaista dobro oni koju su nam važni. I da li su nam zaista važni svi oni sadržaji kojima poklanjamo to naše ograničeno vreme i pažnju.

Neke od najaktivnijih osoba iz mog okruženja su osobe koje vam uvek ostavljaju utisak da imaju svo vreme ovog sveta, jer su potpuno posvećene i usredsređene na one sa kojima su tog trenutka u razgovoru. Ta prisutnost je tajna njihove smirenosti i posvećenosti. Telom i duhom su prisutni. Oni su dobro i čine sve da se i vi sa njima osećate dobro.

Zato poželeh da i vama kažem – budite dobro!

TIŠINA -Magazin PROFIT - oktobar 2025

Sigurno ste slušali, a već se i sami uverili, da vreme i protok vremena nije linearan, linijski proces, gde na toj pravoj samo upisujemo događaje i dešavanja, već je cikličan, ponavljajući. Ako smo mudriji no što smo bili, onda nam se događaji ponavljaju, ali na nekom višem, dubljem, suštinskijem nivou. Sigurno su nam astrolozi, čitači kružnog kretanja Planeta, pomogli da obratimo pažnju na cikluse, a često i da ih razumemo bolje. Tada se zapitamo, da li smo u tom proteklom periodu nešto naučili, da li smo postali bolji, da li smo neke lekcije propustili i.... ma svašta se zapitamo, ali, da li zastanemo i da čujemo ili sagledamo odgovor?
_
Meni je nekad toliko čudno što puno toga doživljavam kao ’nedavno’ ili ’ne tako davno’, a onda proverim i saznam da je prošlo već pet, deset, nekada i više godina.
Tako pričam kako sam ’nedavno’ – a maločas videh da je prošlo šest godina – pisala o ’Lekovitoj tišini’. Naime, nekoliko meseci pre svetske panike izazvane korona virusom, osećala sam neku čudnu grevu, gužvu, galamu, koja kao da je imala za cilj da nas zagluši, da ne čujemo sebe, svoje misli, svoju dušu, i, pokušala sam da pozovem ljude, na predavanjima i kroz pisanje, da se umire i malo više borave u tišini.

Pogledavši tekst, vidim da ništa od onog što sam zaista mislila i osećala, nisam uspela da prenesem, pa sam samoj sebi dala šansu za popravni.
Naime, u tom tekstu sam podsetila da je danas, pored osećanja straha, zabrinutosti i griže savesti, jedan od najvećih uzročnika stresa: ogroman broj informacija. U nama i oko nas. Često podvučem i činjenicu da je neki naš predak u 19. veku za ceo svoj život čuo informacija koje do nas dopru dok na netu ’odskrolujemo’ par desetina sekundi.

Zastanite, uporedite, razmislite. To što smo informisaniji od svojih predaka, ne znači da smo pametniji ili obrazovaniji. Znate zašto to tvrdim? Pre neku noć je došlo do kvara u mom kvartu i tu noć sam provela bez struje. Odmah sam se dohvatila telefona – da proverim ima li neka informacija o planiranom isključenju, ili o kvaru, a ’gluvo doba’ je bilo sablasno tiho – ni bučanja frižidera, ni računara, nikakvog zujanja ni spolja, niti unutra. Samo u glavi. I tu je telefon pomogao, brže bolje sam pustila neki podkast, da mi priča, pravi mi društvo i pravi buku na koju sam navikla.

Moglo je biti idilično - imala sam sveće, tog dana sam kupila novo naliv pero i poseban tefter, i taman sam poželela da nešto prepišem u njega - ali naravno, nisam mogla jer se to nešto, nalazi u računaru. Ti naši stari, ništa od ovih briga nisu imali. Njima bi tišina bila garant sigurnosti i mira, i po obavljenim poslovima, opustili bi se i otišli na zasluženi odmor. Uživali bi u blaženoj tišini.

Mene je tišina uznemiravala jer mi je buka u glavi postala još glasnija. Mnoštvo pitanja, sadržaja, bez nekog redosleda, nekako sve nasumično, haotično. Iako vrlo dobro znam da je tišina lekovita i da je naučno dokazano da ćutanje ima terapeutsko dejstvo, iako redovno upražnjavam kontrolisanu relaksaciju i našu dinamičku meditaciju, imam praksu u korišćenju tehnika, bilo mi je veoma neugodno i teško da sebe i svoje misli umirim. Utrenirana sam da funkcionišem u buci, da je koristim kroz programiranje ’ buka će mi pomoći da se što bolje mentalno opustim’’. Tišina je bila nepremostiva tog trenutka.

U tom kolopletu misli, iskočila mi je jedna koju sam nedavno čula, zvuči kao naslov ili reklama: ’’Promocija bežanja od sebe.’’, a ja sam, upravo, bila promoter i maneken te misli. Dok pišem, razmišljam kako bih već sad mnogo bolje odreagovala, ali nenadano, po prvi put, bilo je iznenađujuće i zbunjujuće. A možda samo tešim sebe, ko zna? No, svakako sam, jednako nenadano, postala svesna koliko nas udobnost, lagodnost, komocija savremenog življenja, mediji, sredstva komunikacije, emisije, serije, i gotovo sve što nas okružuje, nagoni da pobegnemo od sebe, sopstvenih misli, a posebno od osećanja.

Postali smo nesposobni za neprijatnost, nelagodu, neželjena stanja i situacije. Trpeljivost i strpljivost su ostavljene negde s početka 20. veka, u knjigama i u ponekom klasičnom pozorišnom komadu. Danas bismo svoje pretke poslali na psihoterapiju, na grupne terapije, lečenja... Kada se slučajno negde spomene žrtvovanje za nekog ili nešto, odmah bivate upućeni na neku od organizacija koje će zaštititi žrtvu ili na paragraf nekog Zakona. Ni kao ideja nije poželjna.

Zato je sve što će nas zabaviti, zašašaviti, zablesaviti – postalo poželjno, jer onda nećemo prepoznati da smo trampili vreme za neku marku, prijateljstva za popularne likove, plakaćemo zbog neke belosvetske dive, a tetku ćemo staviti u starački dom, zameniti svoj život za život omiljenih likova iz filma ili serija. Ni primetiti nećemo šta smo sve istrpeli, a šta žrtvovali. I koliko je sve to bolelo.

I dalje verujem kako bi se mnogi planetarni i lični problemi rešili kada bismo samo na sedam dana svi ućutali. Kako je to nemoguć zahtev, mogli bismo makar na sedam dana sebi dati u zadatak da manje pričamo, a da više slušamo. Ne da bismo imali odmah šta i da odgovorimo, već da zaista čujemo – i šta drugi govore, i šta naše misli ’govore’, kako i gde to telesno obrađujemo i na koje nas emocije i reakcije navode. To bi bila prava promocija vraćanja sebi. Ionako nemamo gde pobeći od sebe.