Radimo na tome

„Mislila sam da je najgori trenutak onaj kada su mi rekli da srce više ne kuca. Da je to ta tačka posle koje ne može teže.

Ali posle sam shvatila da težina tek tada počinje. Jer ono što nam niko ne kaže a što mi u sebi očekujemo da se desi - svet se ne zaustavi. Ljudi nastave dalje. Telo nastavi da postoji. A ja ostanem negde između - više nisam trudna, a još nisam ni stigla da razumem šta se desilo.
Falilo mi je da budem besna na nekoga. Na doktora, na telo, na sudbinu, na bilo koga. Samo da postoji adresa na koju mogu da pošaljem sav ovaj bol. Ovako je bes ostajao u meni, bez izlaza i navikli smo se jedno na drugo.
Osećam se osakaćeno. Kao da mi je nešto uzeto, a ne vidi se spolja. Kao da sam izgubila deo sebe, a od mene se očekuje da izgledam isto kao juče.

Najviše me pogađaju obični trenuci. Odlazak u toalet. Tuširanje. Kada shvatim da mogu da se sagnem bez razmišljanja. Da više ne moram da pazim kako ustajem, kako se okrećem, kako se krećem. Mogu da dižem teško. Mogu da teglim iz prodavnice. Ti mali pokreti me podsete da više nema potrebe da čuvam trudnoću koje više nema.

Telo je shvatilo pre mene.

Usamljenost je posebna vrsta bola. Ljudi znaju da kažu „biće opet“, „dešava se“, „bar je bilo rano“, kao da ja tražim njihovu prognozu za dalje. Tražila sam da neko razume da je meni ovo bilo dete, nada, ime, prezime, nalepnica na bukvaru, budućnost koju sam već počela da zamišljam.

Zato sam čitala forume i tuđa iskustva. Tražila sam po Instagramu i kojekuda žene koje ne poznajem da mi objasne ono što niko blizak nije znao kako da kaže i u njihovim rečenicama sam prvi put osetila da nisam sama.

I koliko god čudno zvučalo, zahvalna sam bolovima. Fizičkim bolovima. Jer su me na trenutke distancirali od psihičkog dela. Dok telo boli, um makar na kratko ima jednu jasnu tačku na koju može da se fokusira. Lakše je podneti ono što možeš da lociraš nego ono što te razara iznutra i nema oblik.

Ne znam još kako se ide dalje. Znam samo da ovo jeste gubitak i da mi je okej da ne idem dalje dokle god bude bilo potrebno.

Da, život se nastavlja, ali jedan se završio i to zaslužuje svo tugovanje koje mogu da mu pružim."

- Inspirisano iskustvom klijentkinje ❤

,,Ostala sam trudna nakon godina čekanja.
Rečenica koja izgleda tako jednostavno napisana, a iza koje stoji toliko toga da ni danas, dok je izgovaram, ne znam tačno kako da je smestim u reči koje bi je dostojno opisale.
Trudnoća je prošla dobro, uz oko 350 injekcija, ali dobro. I dok su me drugi gledali sa olakšanjem, kao da je sve što je prethodilo odjednom prestalo da postoji, ja sam nosila svaku od tih injekcija sa sobom i dalje. Nosila sam ih u telu, u pamćenju, u načinu na koji sam dodirivala stomak i pitala se da li smem da verujem onome što se dešava.
A onda je došao taj komentar koji dolazi uvek, koji dolazi sa najboljim namerama i koji ipak svaki put isto zapara uši.
,,Ma zaboravi se sve to sad kada vam je došlo dete." Kao da sreća briše ono što joj je prethodilo. Kao da je cilj stigao i sada treba preći na sledeću stranicu, a prethodne, one ispisane suzama, iščekivanjima, mejlovima koje si otvarala drhtavim rukama, nekako same nestanu.
Ne, neće nestati. I ne želim da nestanu.
Kada uspavljujem ovu bebu, ne mislim samo na nju. Mislim na onu bojažljivu sebe koja nije znala da li će ovaj trenutak ikada doći. Mislim na jutro kada sam otvorila rezultat još jedne inseminacije i telo mi je znalo odgovor pre nego što sam ga pročitala. Mislim na noći kada nas je tuga toliko iscrpela da nismo imali snage ni da razgovaramo, samo da sedimo jedno pored drugog i dišemo. Mislim na sve te momente kada smo kao par bili na ivici, ne jedni od drugih, već od same situacije. I nekako ostali zajedno u tome, kroz to, posle toga.
Ta beba koju ljuljuškam nije samo dete. Ona je dokaz svega kroz šta smo prošli, svake odluke da pokušamo još jednom, svakog razgovora koji smo vodili u trenutku kada nam nije bilo lako ni razgovarati. I dok je gledam, ne osećam potrebu da zaboravim put koji nas je doveo do nje, osećam potrebu da ga pamtim, ali drugačije nego pre. Ne kao ranu, već kao deo priče koju ću joj jednog dana ispričati, kada bude dovoljno velika da razume šta znači boriti se za nešto što voliš."

- Inspirisano iskustvom klijentkinje ❤

Često se čini da je pitanje „Šta ako nikada ne budem imala decu?" jedina velika nepoznata stvar koja stoji nad našim glavama.
Međutim, ono je zapravo samo jedino koje smo izabrali da držimo pod mikroskopom, dok nam ostatak sveta promiče.

Istina je malo grublja od one koju volimo da čujemo: svakog jutra svi mi potpisujemo ugovor sa životom, a da nismo pročitali sitna slova. Ne znamo da li ćemo večeras bezbedno parkirati auto. Ne znamo da li će naši roditelji sutra znati naše ime. Ne znamo da li će osoba pored koje se budimo i sutra biti tu. Pa ipak, svi ustajemo, kuvamo tu kafu i planiramo dane.

Važno je da se zapitamo: zašto nas sve te druge, podjednako stvarne neizvesnosti ne parališu, dok nas ova jedna drži u šaci?
Možda zato što smo kolektivno poverovali u iluziju da je roditeljstvo jedini ishod koji život čini vrednim življenja. Često se čeka ta potvrda kao dozvola da se počne sa disanjem, dok život u međuvremenu teče – sirov, nepredvidiv i često nepravedan.
Mir verovatno ne dolazi onog dana kada se dobije ono što se sanja. Mir bi pre mogao doći onda kada prihvatimo da je kontrola koju pokušavamo da uspostavimo zapravo iluzija. Može se dobiti dete, a izgubiti nešto drugo. Može se ne dobiti dete, a pronaći svrha koja nas ispunjava na potpuno neočekivan način.

Trebalo bi da prestanemo da tražimo garancije tamo gde ih niko nikada nije dobio. Život nije proces koji treba da „rešimo" tako što ćemo čekirati kućicu, već prostor u kom učimo da hodamo dok se tlo pod nama stalno pomera.
A to hodanje – nesigurno, ponekad bolno, ponekad iznenađujuće – jeste sam život. Ne njegova proba. Ne čekaonica ispred pravog života. Upravo ovo, upravo sada, dok čekate, dok se nadate, dok sumnjate – to je vaš život i on se dešava.

Pitanje na koje bi trebalo da se fokusiramo nije šta će biti „ako ne uspemo". Važnije je šta radimo sa svojim životima dok čekamo da saznamo odgovore. I još važnije – da li smo uopšte prisutni dok čekamo, ili smo se i sami stavili na pauzu, čekajući dozvolu da živimo?
Niko nam tu dozvolu neće uručiti. Moramo je sami sebi dati. 🤍

Postoji taj specifičan nivo neprijatne ljubopitljivosti upakovane u ljubaznost koju poseduju ljudi sa periferije naših života.
Sa izuzetno udaljenih periferija, a nekada čak ne ni naših života, već nekih drugih, tuđih. Ko zna čijih...

Neverovatan je paradoks da nam često najintimnija pitanja postavljaju upravo oni ljudi čije ime jedva izgovaramo pravilno ili znamo otprilike ili često i ne znamo. Komšinica koju srećemo kada bacamo đubre, mamin poznanik iz osnovne, tatin bivši kolega ili rođaka koju viđamo jednom u tri godine. Svi oni, u prolazu između dve nebitne teme o gužvi u gradu i zagađenju, otvore vrata naše intime kao da je reč o vremenskoj prognozi i prospu ono čuveno: JOŠ NEMAŠ DECU?

A ŠTO?

Kada pitaju „ima nešto novo“ ili „šta se čeka“, oni zapravo samo traže temu, naslov razgovora. Kratku informaciju koju mogu da spakuju u fioku i krenu dalje. Podeliće to eventualno sa nekim i nastaviti svoj dan dalje.
Iz njihove perspektive, to je samo obična radoznalost. Iz naše, to je upad u prostor koji je građen mesecima, možda i godinama, od nadanja, pregleda i tihih borbi.

Važno je da osvestimo ovaj apsurd: njihova radoznalost je trenutna i suštinski potpuno beznačajna. Često nema loše namere, ali nema ni svesti o dobroj.
Naši odgovori neće promeniti njihov ručak, njihov san, ni kvalitet njihovog života. Naš „baby count“ ni na koji način ne utiče na njihovu stvarnost, a ipak osećaju pravo da ga prebrojavaju.
Zato bi trebalo da prestanemo da tretiramo te upade kao našu obavezu da podnesemo raport. Nečiji nedostatak osećaja za meru ne sme postati naš teret. Naša intima nije javno dobro, niti je naše reproduktivno stanje tema za popunjavanje neprijatne tišine. U svetu u kome se od nas stalno očekuje dostupnost, objašnjenje i emocionalna transparentnost, pravo na tišinu postaje čin samopoštovanja.

Sasvim je u redu da se svim maminim koleginicama/bakinim komšinicama/poznanicama iz osnovne škole ljubazno nasmešimo i ne pružimo ništa jer najbolji odgovori su nekada baš oni neizgovoreni.

„Znam da ne postoji lep način da se ovo uradi i znam da će joj moja poruka izazvati suze.

Ali te suze imaju pravo na privatnost.”

Inspirisano iskustvom klijentkinje. ❤️