04/05/2023
Delimo duboku potresenost tragedijom i nema tih reči kojima možemo da izrazimo koliko saučestvujemo u bolu svih koje je neposredno zadesila.
Tragična situacija zatekla nas je u grču i bez daha - znamo da je najpre važno da povratimo sopstvenu snagu da bismo mogli da budemo oslonac drugima - nastavnicima i roditeljima koji nam se ovih dana obraćaju radi stručne podrške i pomoći, najčešće u vezi sa odgovornošću kako da umire đake i decu.
Svakako, podrška je neophodna Odraslima, da bi što pre i bolje stali uz najmlađe koji su trenutno na razvojnoj vetrometini: tragedija je pokrenula snažne emocije, a dečji razvojni kapaciteti (emocionalni, kognitivni, socijalni) su nedozreli da bi mogli da sve ovo samostalno obuhvate, obrade, povežu, poslože... Potrebni smo deci kao oslonci i posrednici između iskustva strahote koje im nikako ne pripada i njih samih, zatečenih u tome.
Vazno je da mi odrasli, mozda lično skrhani užasom i bolom, preplavljeni informacijama, ujedinjeni ili razjedinjeni u vezi sa uzrocima, zabrinuti zbog očekivanih ili neočekivanih posledica i sl., ...ne zaboravimo na decu i ne pustimo ih da u ovom strašnom vrtlogu ostanu bez našeg sagovorništva. Važno je da smo u komunikaciji: da ih pitamo šta misle, šta doživljavaju, kako se osećaju, šta ih boli, čega se plaše, da li i o čemu razgovaraju u društvu, kako vršnjaci razmišljaju, kako razumeju vesti i izjave, šta ih zbunjuje, šta bi najradije da mogu, šta zapravo i mogu ...I važno je da ih slušamo. I da ih pustimo i podržimo da osećaju. Nemojmo brinuti da ćemo razgovorom o bolu produbljivati bol ili razgovorom o strahovima uvećavati njihov strah. Sve je to inače prisutno, a razgovorom zapravo pomažemo deci da kovitlac u sebi iskažu, imenuju, daju mu dozvolu da je prirodan, da je zajednički, da nas povezuje, da ga obuhvatanjem na neki način i kontrolišemo.
Važno je da smo sada tu za njih sa mesta sigurnosti, prihvatanja, podrške i poverenja da ćemo odgovoriti na njihovu nasušnu potrebu, a to je da ih ovde i sada konkretni bližnji Odrasli izvedu iz pakla koji osećaju.To nam je sada prioritetna uloga. Paralelne, druge naše uloge i bitke, koje su apsolutno neophodne i za koje smo isto odgovorni, pripadaju ,,sceni za odrasle".
Verujemo da nastavnici, vaspitači i roditelji koji su sa nama prošli programe komunikacije, odrastanja i roditeljstva, upravo nalaze načine da to iskoriste i podrškom u ovim danima obezbede ,,emocionalni kiseonik" svojim đacima, deci, bližnjima...jer ovo mnogo steže u grudima.
