Institut za razvoj i edukaciju

Ljutnja se obično smatra nečim lošim. To je primarna emocija, biološki odgovor na određene situacije. To znači da ljutnja, kao i svaka druga emocija, ima adaptivnu funkciju. Šta nam ona govori? Nešto nije u skladu s mojim potrebama, željama ili mogućnostima. Želimo da neko promeni ponašanje. Nešto nam je uskraćeno, a smatramo da nam pripada. Zbog toga se oslobađa velika količina energije u telu, ubrzava se cirkulacija, srce nam brže lupa, spremamo se za akciju. Možemo se ljutiti na sebe ili druge. Samo po sebi, to nije ni dobro ni loše. Dobili smo veliki priliv energije i mogućnost da nešto uradimo s njom. Ali, ta energija neće sama od sebe nestati, izliće se negde, a porodica i kultura imaju veliki uticaj na to povodom čega ćemo se ljutiti i kako ćemo se odnositi prema tome.
Dešava se da je u porodici zabranjeno biti ljut, svima ili samo nekima, na primer, ženskim članovima domaćinstva. Tada se ljutnja maskira i ispoljava se kroz fizičke tegobe ili pasivnu agresivnost putem govora. Nasuprot tome, postoje porodice gde je zabranjeno iskazivati neke druge emocije, recimo tugu ili strah (češće kod muške dece). U ovom kontekstu je ljutnja emocija koja se pojavljuje umesto onoga što je zabranjeno. Tako, umesto da budemo tužni i uplašeni kada se bliska osoba razboli, možemo biti ljuti na nju, jer to doživljavamo kao izdaju. U takvim situacijama je ljutnja normalna reakcija u jednoj fazi, ali fiksiranost za nju je ono što pravi problem. Deca pogotovo ljutnjom reaguju na gubitke svake vrste. To je tako jer je u osnovi tuge i ljutnje neka povreda. Ljutnja može biti i projektovana na nešto drugo, kako bismo sebe zaštitili od neprijatnih osećanja. Dete padne i umesto bola oseća ljutnju prema stoliici sa koje je palo. Tako ne mora da se suoči sa uznemiravajućim mislima o svojoj nemoći. Često projektujemo na druge ljude, ono zbog čega smo ljuti na sebe. Dok god je tako, nesvesno sebi govorimo da nemamo dovoljno sposobnosti da to promenimo. Neko ko često kasni, biće najveći zagovornik poštovanja svog vremena. Ljutnja može biti maskirana i u dobrim namerama prema nekome, pa izgovaramo rečenice kao što su: „Volim ga, ali hoću da ojača, zato ga začikavam“, „Želim mu samo dobro, zato mora sam da se odbrani od drugova“, „Tučem ga jer ga volim i želim da postane dobar čovek“. Zvuči prilično zapetljano i treba mnogo samoposmatranja da otkrijemo u čemu je stvar. Što bismo to uopšte radili? Zar nije jednostavnije da se izduvamo kad nam dođe, pa koga potkačimo, nije važno?
Na žalost, neprestana ljutnja, samo pravi još ljutnje. Potapa sve druge emocije i tako propuštamo ono lepo. Na kraju, ljutnja gubi svoju adaptivnu funkciju, jer rasipamo energiju, a ne rešavamo problem. Bliski ljudi će možda ostati uz nas, ali i zazirati da stvarno stupe u kontakt s nama, gubimo bliskost. Ekstremi su ono što šteti. Podjednako kada smo neprestano ljutiti i kada smo stalno „mice“. Tako ljutnja može preći u bes ili nekontrolisanu agresiju i ispoljavanje osećanja. Ili možemo postati prikriveni agresori kroz sarkazam i cinizam. Ili okrenuti ljutnju unutra i nauditi sebi na razne načine.
Ako je njena funkcija adaptivna, kako da je iskoristimo na najbolji mogući način? Posle početne reakcije i osvešćivanja ljutnje, za šta treba malo vežbe, pogledati šta možemo da promenimo. Šta možemo da kontrolišemo i na šta imamo uticaj? Zašto smo ljuti? Šta je to što želimo, a nismo dobili? Šta nam smeta? Šta mogu da uradim kako bih konstruktivno ili makar bez štete ispoljila ljutnju? Da li maskiram neko drugo osećanje? Znam li kako da asertivno komuniciram? Mnogi klijenti kažu da ćute dokle god mogu da istrpe. I sama sam takva bila, nije bilo bolje, ta taktika nije palila. Ona nakupljena energija s početka provali kao vulkanska erupcija ili se pretvori u negativizam. Tada stradaju međuljudski odnosi, kažemo i što mislimo i što ne mislimo. Pošto smo skloni da opravdamo svoje ponašanje i mišljenje, kasnije pronalazimo razloge za takvu reakciju. Tako se udaljavamo od ljudi od kojih možda ne bismo, da smo odmah rekli kad nam je nešto zasmetalo. Istina, potrebno je mnogo hrabrosti i samosvesti da budemo iskreni prema sebi. Ali kada uvažimo i ispoljimo ljutnju kako treba, omogućavamo i ostalim emocijama da budu vidljive. Praznina koja nas tišti, pobegne. Znate one snimke gde ljudi koji ne razlikuju boje stave naočare koje im to omogućavaju, pa vide kako je svet bogat bojama? E, baš tako bude.

Prikrivanje informacija u porodici
Imate li starije članove porodice kojima ne govorite sve, jer ne želite da brinu bespotrebno? Ili kao roditelj, detetu koje studira daleko, selektivno prenosite informacije iz kuće? Verujem da je iza toga dobra namera – zaštita. Nekada je i lakše nešto prećutati, jer znamo da inače slede neugodna pitanja. Ali kada bismo se stavili u cipele tih osoba, koju poruku oni dobijaju? Recimo, baka koja ne čuje dobro i onda joj sve manje pričamo. Sama priroda ovog oštećenja je izdvaja iz porodice, jedno važno čulo za prikupljanje informacija iz spoljašnjeg sveta ne funkcioniše dobro. Ljudi nekako intuitvno osete kada se nešto sakriva od njih. Ne znaju o čemu se radi, samo se osećaju zakinutima za nešto što očigledno svi oko njih znaju. Ili kada krijete bolest roditelja od dece? Koju poruku zaista sin ili ćerka dobijaju? Čest je slučaj da se informacije kriju od jednog deteta koje se doživljava kao slabo ili previše zauzeto. Šta to govori drugom detetu? Ovo je vrsta “privilegovanosti” koju deca kasnije sve teže doživljavaju i obično je iza toga svesna ili nesvesna manipulacija roditelja. Naravno, postoje situacije kada sama osoba (po)kaže da nema snage za suočavanje s krizom i to je u redu. Ovde je reč o nečemu drugom, o odlučivanju umesto nekoga. Kada je član porodice isključen ne svojom voljom, šalje mu se poruka da nije vredan poverenja, da je slab ili ne ume da se kontroliše. Može pomisliti da je beskoristan i bezvredan. Stvara se nerealna slika života prećutkivanjem teškoća. Ističe se da samo neki članovi porodice mogu biti dovoljno dobri da bi rešavali probleme koji se tiču svih, prisvajaju monopol na dobrotu i sposobnosti. Deljenje informacija znači i zbližavanje. To je prilika da deca možda prvi put pokažu sebi i drugima koliko su odgovorni i snažni, a u skladu sa sopstvenim mogućnostima. Uostalom, mi smo model svojoj deci. Čuli smo za decu koja nisu htela da brinu roditelje zbog vršnjačkog nasilja koje trpe. Kada su stariji u pitanju, deljenje informacija im pokazuje da su nam važni i da ih poštujemo, tako im govorimo da se njihovo prisustvo računa, da postoje.

Jeste li nekada nešto želeli, ali nikako da to postignete? Kako da nešto uspešno uradim? Šta je uspeh? Za svakog različito, menja se značenje i za nas u toku života. Kada neko želi da bude uspešan, možda je najbolje da prvo vidi šta je uspeh za njega i koji mu je cilj. Jer, kako će biti uspešan ako ne zna šta je to? Sledeći korak je da utvrdi zašto je to važno, šta mu to predstavlja. Bar za početak, kasnije se to može menjati. Često zamislimo nešto i tek kroz realizaciju shvatimo da je smisao drugačiji, da je potrebno da izvršimo neke promene. Mi se menjamo svakog trenutka, tako i naši ciljevi, smisao nečega i način kako ćemo to ostvariti. Ne možemo unapred utvrditi dokle će nas neka promena dovesti i šta će nam ona predstavljati u budućnosti. Recimo, na početku dete uči zbog odobravanja roditelja i učiteljice, kasnije možda zato što želi da fascinira neku devojčicu, a na kraju zato što mu je zanimljiv taj predmet. Tako i odrasli, ne možemo sigurno znati, bar ne većina. Na primer, imam migrene svakog meseca i prilično su jake, dugo i traju. Moj cilj je bio u početku samo da me ne boli glava kako bih mogla da funkcionišem, tako da sam često koristila kafetine u velikim količinama, sve dok nisu prestali da deluju, posle sam kupovala jače analgetike. Onda sam stala i razmislila. Zaključila sam da je to što radim neefikasno i štetno. Više smisao nije samo da me ne boli glava, nego da pri tome sačuvam zdravlje. Nakon lekarskog pregleda sam prestala sa uzimanjem lekova. Posle dve jake glavobolje koje sam izgurala bez ičega, pozabavila sam se ishranom i prvi put utvrdila šta mi smeta. Rešila sam se glavobolje, ali i nezdrave hrane koja mi godinama pravi problem. Na posredan način sam došla do toga da zdravije jedem. Moje „zašto“ je sada drugačije, želim da budem zdrava i da normalno funkcionišem. Da bih postigla uspeh, bilo je potrebno da sebi postavim pravac kretanja i da sledim određene korake. Uz to ću, verovatno, vremenom imati manje kilograma, što je nešto što želim, ali nemam pravo „zašto“, samo je na nivou želje. Princip je sličan i za male i za velike uspehe. Uostalom, veliki uspeh se sastoji od niza malih, uspešno izvedenih koraka.

Istrajnost naspram odustajanja
Noćas sam sanjala jedan san. Ukratko, imala sam sve potrebno, nešto izuzetno vredno, ali ga nisam koristila. U snu sam legla da spavam. Kad sam se probudila više nisam imala tu opremu, dala sam je nesvesno nekom drugom i taj neko je napravio čudo s njom. Nisam znala da iskoristim to što imam, čak ni za najjednostavnije stvari, da budem od koristi svojim najbližima (baka). I to je vredno toliko da sam u snu lagala ljude da je to poklon od nekoga i pravdala sam se zašto mi tako vredna stvar treba. Bilo me je sramota da kažem da sam to sama sebi priuštila. Nešto tako vredno. Ali tu vrednost ne koristim, nalazim izgovore koji su besmisleni (sitna su slova, sad je kasno). Dajem svoje vrednosti drugima, nekome ko je vidi drugačije i samo je koristi, a zanemaruje njenu suštinsku, vrhovnu vrednost, smisao. Nekome kome nije stalo do moje porodice i mene i do te vrednosti. Samo se prepuštam, okrećem leđa. Hvala snu koji mi sugeriše na šta da obratim pažnju.
Koja je cena odustajanja?
Imate li i vi ove alarmne signale koji upozoravaju na pogrešne korake? Koji su vaši sigurnosni konopci kada se okliznete?
Prilike koje sada imamo će proći, kao što su prošle i one ranije. Jednom, ne tako daleko u budućnosti, svi ćemo biti na kraju p**a. A, ovo što sada uradimo ima uticaja više nego što mislimo i ostaje kao model budućim generacijama. Po čemu želite da vas pamte? Jednom mi je neko rekao da samo ne želi da izneveri mrtvog oca i živo dete. Alkoholizam se tu nije računao. Pomislila sam tada kako je to apsurdno, da previđamo najočiglednije prepreke. Naravno da ćemo kroz život napraviti mnoge greške i mnogo ćemo propustiti. Za sve poštoji ono „zašto“. Odnosno, samim pravljenjem izbora, sve ono ostalo propuštamo. Ali ne pravljenjem izbora, propuštamo još mnogo više. Kao onaj magarac iz priče koji ne zna koju gomilu sena bi prvo pojeo. U krajnjem slučaju, to je isto izbor. Ili kada čekamo pravo vreme za nešto, jer nismo još uvek dovoljno spremni. Kao u mom snu – nisam dovoljno vredna da to imam i nalazim razne izgovore da ga ne iskoristim. Na kraju stvarno ostajem bez te vrednosti, jer se smatram nedostojnom toga i bojim se. A, bila je baš moja i samo je od mene zavisilo. Kako bi egzistencijalisti rekli – život postavlja razne zadatke pred nas. Recimo ako imam dar za pisanje i interesuje me to, imaću razne ideje i svaka situacija će biti prilika, nezavisno od toga imam li gde to da zapišem ili ne i koje je doba dana. Život mi može postaviti zadatak da to realizujem. Ali ga ne zanima hoću li to stvarno uraditi. To je moj deo posla i zavisi samo od mene. Koliko mi je nešto važno? Koji je smisao toga? Kako će to uticati na druge ljude? Kome će koristiti? Kako će se život u tom slučaju promeniti? Kada bih zanemarila taj poziv, naizgled ništa specijalno se ne bi desilo, jedan put bi ostao napušten, ali bi moj život bio osiromašen i to bi se nekako odrazilo na ukupno blagostanje cele porodice. Možda bih bila nadrndana i nezadovoljna ili bih osećala neku nejasnu nelagodu i recimo, okrivila muža što hrče, pa se ne naspavam dovoljno. Ili bi me bolela glava i vikala bih na decu, uopšte ne shvatajući da ignorišem nešto od suštinske važnosti za mene, tako šteteći celoj porodici. Možda bih postala strašno zabrinuta ili ljubomorna, u pokušaju da bar nešto kontrolišem. Taj zadatak koji život postavlja pred nas imamo, ali na nama je sve ostalo. Koliko smo spremni da ga ispunimo?

Strah od neuspeha i strah od uspeha
Neretko idu zajedno. Baš nezgodno zvuči. Nit’ napred, nit’ nazad, zar ne? Kako to izgleda u svakodnevnom životu? Zamislite da ste uspešni u tome što radite, volite to i uživate. Ali kada je noć, vikend ili praznik, nemirni ste. Ne možete da spavate, zamišljate strašne scenarije i propast. Brinete hoćete li moći, da li ste dovoljno pametni, vredni, snažni da sve izgurate do kraja. Ili imate stomačne probleme, glavobolju i prehlade bez vidljivog povoda. Još ako verujete u sudbinu, pa se desi nešto što ometa planove, počnete da kinjite sebe i preispitujete se da li je to neki znak s neba. Možda to čak protumačite kao kaznu za uspeh. Sve ovo je lepo sažeto u onome – Ćuti ’di si, ni za gde nisi. Strah koji se može ispoljiti kroz panične napade ili fobije od raznih objekata, bića i situacija. Iza toga su obično neka uverenja o neadekvatnosti ili bezvrednosti. Drugo, uspeh nosi novi nivo odgovornosi za koji možda neko nije spreman. A, neuspeh? Šta će biti ako neko pogreši i nešto ne uspe? Možda će mu se smejati. Neće moći da pogleda sebe u oči. Ostvariće se njegove najcrnje sumnje da je nesposoban, jer je, eto, pogrešio. I onda bolje da ne pokušava, misleći da je tako siguran. Ali život ne pita i donosi promene, hteli mi to ili ne. Status quo ne postoji. Strah od neuspeha nas sprečava da jasno vidimo prilike i da testiramo realnost. Verovatno i vi znate nekoga ko je nezadovoljan onim što je uradio, ali kao da je blokiran i nalazi se u nekakvom bezvadušnom prostoru, ni na nebu, ni na zemlji. Kao što je lepo jedan klijent primetio – Sve ja to lepo zamislim, ali nekako ne umem da iznesem napolje iz sebe. To može rezultovati beskonačnim odlaganjem i prebacivanjem posla na sutrašnjeg sebe. Ili se čovek pita: „Kako da budem siguran da ću uspeti, da je to ono pravo?“ Možda je to preveliki zalogaj za početak. Šta ako biste samo kontrolisano eksperimentisali, korak po korak, bez prinude da ishod bude ovakav ili onakav?