Учимо Историју

се догодили прије писане историје сматрају се преисторијом.

Међутим, повест и историја нису баш идентични синоними, иако се тако чини. Повест је нешто што се заиста догодило и што је сто одсто потврђено, а историја је наша интерпретација повести. Повест је да се десио Косовски бој на Газиместану 1389. године, а предмет историје су одговори на питања: ко је учествовао, ко је победио, ко је издајник итд.

Познати српски историчар Чедомир Антић тврди да историја није наука, већ научна дисциплина.

Историја се може односити и на академску дисциплину – историографију – која користи причу како би испитала и анализирала низ прошлих догађаја и објективно утврдила обрасце узрока и посљедица које их одређују. Историчари понекад расправљају о природи историје и о њеној употреби разматрањем дисциплине студија тј. њене сврхе, као начин пружања „перспективе“ о проблемима садашњости.

Приче које су заједничке за одређену културу, а немају основа у спољашњим изворима (као што су приче о Марку Краљевићу или о Косовској бици) обично се сврставају као културна баштина, јер се над њима не може спровести „непристрасна истрага“ како захтјева историја као наука. Херодот, грчки историчар из 5. вијека прије н. е. који се сматра „оцем историје“, је заједно са својим савремеником Тукидидом, дао основе за стварање савремене људске историје. Њихов рад наставља да се чита и данас и ствара подјелу између Херодотовог вида историје који се фокусира на културу и Тукидидовог који се фокусира на војну историју.

Савремена историја је широг опсега, и обухвата проучавање појединих области и одређених тематских елемената историјског истраживања. Историја је често дио основног и средњег образовања, а академске студије историје су главна дисциплина универзитетских студија.