Ključ je u tebi

NAJFASCINANTNIJI DEO RADA SA DISANJEM - NIJE OPUŠTANJE 🙂

Nego činjenica da dah direktno menja tvoje stanje.

I zato su drevne tradicije:
joga,
meditacija,
borilačke veštine,
mistične škole,
pa čak i molitve —
toliko pažnje davale baš DAHU.

Jer su intuitivno znale nešto što danas potvrđuju i i pristupi:

Um i telo su čvrsti povezani i ne mogu da kreiraju iz stanja preživljavanja.

Drugim rečima:

ako ti je telo stalno u grču,
panici,
napetosti,
plitkom disanju,
hipervigilnosti…

vrlo je teško da iz tog stanja:
osećaš ,
donosiš jasne odluke,
ostaneš fokusirana,
veruješ sebi
ili „manifestuješ“ bilo šta.

Jer mozak tada rešava PRIORITET:
preživljavanje.

Zato nikakav ozbiljan rad na sebi ne počinje:
ni afirmacijom,
ni namerom,
ni vizualizacijom…

Sve dok telo ne dobije signal:„bezbedna si’’ - džaba si ,,krečila’’ 🤷‍♀️

I zato ti poklanjam jednu malu vežbu:

🎁„DIŠI KAO DA…“

1-2 minuta dišeš:
KAO DA je to što želiš već prirodno,
normalno,
sigurno.

Ne glumiš euforiju.
Ne foliraš „high vibe“.

Nego dišeš kao osoba koja više ne preživljava —
nego živi.

Jer sve možeš da prevariš:
misli,
reči,
osmeh…

ali ne možeš 🙂

A da bi došla do tog daha —
prvo moraš da naučiš telo
kako izgleda .

Zato žene na mojim edukacijama prvo uče: DA DIŠU 🤷‍♀️😂

I iskreno?
Mnogo više života se promeni kroz regulisan dah —
nego kroz još jednu motivacionu rečenicu sa Instagrama 💖

💕Ako imaš pitanja, slobodno se javi 💕

EVO ŠTA SE ZAPRAVO DEŠAVA
KADA UJUTRU
ODLAŽEŠ ALARM ⏰

Godinama sam bila „još 5 minuta“ osoba.

Tačnije:
još 5.
Pa još 5.
Pa još 5 😂🤭🤯

I iskreno?
Nikad nisam povezivala snooze sa životom.

Dok nisam čula rečenicu:

„Način na koji ustaješ iz kreveta
vrlo često je način na koji ulaziš u život.“

Uf.

I evo šta je zanimljivo:

Kada alarm zazvoni,
tvoj mozak počinje proces BUĐENJA.

Raste kortizol (da, jutarnji kortizol je NORMALAN i potreban da bi se razbudila),
aktivira se nervni sistem,
telo kreće da prelazi iz sna u budnost.

A onda ti:
„Ne.“
I vratiš sebe nazad u san.

Pa opet alarm.
Pa opet prekid.
Pa opet buđenje.

Mozak to ne doživljava kao odmor.

Nego kao fragmentiran san i prekidanje ciklusa buđenja. Zato se mnogo ljudi posle snooze oseća još umornije i konfuznije nego kad ustanu odmah. Nauka ovo zove sleep inertia — stanje usporenosti, magle i smanjene budnosti nakon buđenja (Ne dolazi nam baš sva mentalna magla od permenopauze ima malo i do navika! 🙂)

A sad deo koji mene fascinira iz NLP i psihološkog ugla:

Ponavljanje postaje obrazac.

I svaki put kada sebi kažeš:
„ustajem“
pa NE ustaneš…

ti ne treniraš samo spavanje.

Treniraš:
odlaganje,
pregovaranje sa sobom,
pomeranje granica,
nepoverenje u sebe (jer kako ćeš verovati osobi koja ne drži svoja obećanja i stalno kasni?!)

I ne — neće ti jedan snooze uništiti život. Ali snooze kao životni stil - može 🤷‍♀️

Ali je fascinantno koliko male jutarnje navike oblikuju ton dana.

Jer postoji velika razlika između:
„još malo, ne mogu“
i
„ustajem, tu sam, krećem.“

To telo pamti.
To nervni sistem pamti.
To podsvesni um pamti.

I zato mi danas alarm više nije:
borba sa jutrom.

Nego prvi mali dokaz sebi
da mogu da se oslonim na sebe.

Ako si i ti „još 5 minuta“ ekipa — dobrodošla. 😂
Ali probaj samo 7 dana bez snooze.
Ozbiljno.
Primetićeš razliku mnogo brže nego što misliš.

A ako si raspoložena za besplatni izazov od 21 dan pogledaj prethodni post i pridrużi se klubu dama koje znaju ŠTA I ZAŠTO rade na putu ostvarenja svojih snova 💕

KROZ 21 DAN BESPLATNOG IZAZOVA MOŽEŠ OTKRITI ZAŠTO JE JUTRO KLJUČNO… 🙂

Većina dama pravi velike planove i promene —
„od ponedeljka“,
„od prvog“,
„od sutra“…

A zanemaruje ono što ih zapravo oblikuje svaki dan:

jutro,
veče,
male navike,
i trenutke kada podsvest najviše sarađuje.

Jer nije isto
da li dan započinješ:
u haosu,
na telefonu,
u stresu
i sa osećajem da već sve kreće po zlu.

ili:
mirnije,
svesnije,
sa jasnom namerom
i osećajem da vodiš (a tako učiš i da voLiš) sebe —
a ne da dan vodi tebe.

I ne —
ne moraš meditirati sat vremena,
ustajati u 5,
niti imati „savršenu rutinu“ (rutinu već imaš, samo onu koja radi protiv tebe 🤷‍♀️)

Ali male stvari koje radiš SVAKOG JUTRA
vremenom menjaju:
način na koji misliš,
osećaš,
funkcionišeš
i živiš.

Zato ćemo narednih dana prolaziti korak po korak:
šta radimo,
ZAŠTO radimo,
i kako da male promene postanu održive navike.

A ako želiš da 21 dan prolazimo ovo zajedno —
ostavi ❤️ u komentaru.

Možda je baš ovo trenutak da prestaneš da „krećeš od sutra“ i počinješ da menjaš DANAS 💖

DOK NE RAZUMEŠ ONO ŠTO STOJI IZA BILO KOJE - TEŠKO ĆEŠ IH MENJATI 🤷‍♀️

Većina dama pokušava da promeni navike tako što sebe tera, i kritikuje.

Ali problem je što navika nije samo .

Navika je duboko ukorenjena emocionalna zaštita.

Zato se toliko ljudi vraća istim obrascima —čak i kada znaju da im štete.

Jer podsvesno imaju osećaj da će,ako puste tu naviku,izgubiti nešto važno:

sigurnost,kontrolu,utehu,beg,poznat osećaj.

Neko se drži haosa jer mu je mir nepoznat.

Puno žena drži se zabrinutosti jer smo naučene da je isto što i ljubav i odgovornost. Ili još gore - da će se ,,nešto loše dogoditi ako prestanem da brinem’’

Neko ne pušta kontrolu jer se plaši da će se sve„raspasti“ ako popusti.

I zato promena ne počinje pitanjem:„Kako da se nateram?“

Nego:

👉 „Šta ova navika pokušava da uradi za mene?“

Tu obično počinje pravi rad.

A verujem da razumeš da je i misao navika? I uverenje? Ponašanje je tek vrh ledenog brega ali o tome neki drugi put 🙂

👉Možeš li da prepoznaš od čega te štiti neka tvoja loša navika? 👀

VEĆINA DAMA NI NE PRIMEĆUJE DA JE NJIHOVO PRVO ,,PROGRAMIRANJE’’ UMA I DANA:

Predviđanje problema.
Mentalno skeniranje potencijalnih katastrofa.
Razmišljanje unapred o svemu što može poći po zlu…

Važno je da razumeš nešto:

Mozak odmah nakon buđenja prolazi kroz stanje povećane sugestibilnosti.

U tom periodu naše misli, unutrašnji dijalog i emocionalni ton imaju snažniji uticaj na podsvest i nervni sistem.

Zato jutro nije „samo jutro“.
To je neurološki i emocionalni uvod u dan.

Kada dan započneš u grču — telo vrlo brzo prelazi u stanje pripravnosti i preživljavanja.

Kada ga započneš sa makar malo mira, disanja, prisutnosti i namere — menjaš način na koji mozak obrađuje stres i kako telo reaguje na spoljne okolnosti.

Ovo je osnova koju učim sve svoje dame na svakoj od edukacija.

Na edukaciji ,,Jedan dobro oblikovan dan - sigurno ostvaren san’’ učim te ,,programiranju’’ jednog jedinog dana, koji kada postane rutina (između 20 i 40 dana je potrebno za to) - postaješ nezaustavljiva u ostvarenju svojih ciljeva.

I ne — ne pričamo o „savršenoj jutarnjoj rutini sa Instagrama“.

Pričamo o nekoliko minuta u kojima sebi ne šalješ poruku:
„Kasnim. Nisam dovoljno. Neću postići. Nešto će poći po zlu.“

Podsvest sluša sve što ponavljamo.
A telo vremenom postaje ono što najčešće vežbamo.

Zato možda promena ne počinje novim životom.
Nego novim jutrom. Drugačijim danom. Malom promenu u dahu, ritmu, sadržaju…

👉Ako te interesuje više detalja, piši mi u DM 💖

PRESKOČIĆEŠ, JER TI JE LAKŠE DA SEDIŠ I MAŠTAŠ ,,NA VELIKO’’ UMESTO DA SE POKRENEŠ 🙂

Lakše je odlagati i čekati ,,velie promene’’ sve dok ne ostaneš sa sobom, svojim obrascima i navikama. I godinama koje su prošle…

Zato se život ne menja velikim odlukama.nego malim stvarima koje radiš dovoljno dugoda počnu da deluju “normalno”.

Ovako izgleda promena koju tvoj um može da iznese:

👉 prvo postaviš NAMERU(“želim da budem smirenija / vitkija / uspešnija…”)

👉 onda biraš PONAŠANJE(ne idealno. nego održivo.)

👉 ponašanje koje ponavljaš dovoljno dugo postaje NAVIKA

👉 navika vremenom postaje PRAKSAodnosno nešto što više ne moraš da “teraš”

👉 praksa postaje DRUGA PRIRODA

👉 a ono što ti je prirodno — postaje IDENTITET

I tu već ne ,,pokušavaš da smršaš’’, recimo.

Postala si osoba koja prirodno bira drugačije. I zato si vitka.

Ne pokušavaš da “budeš mirna”.nego si osoba koja ume da reguliše sebe.

Ne kukaš zbog male plate i lošeg šefa, nego si osoba koja zatađuje toliko i toliko.

Promene prvo deluju neprirodno. Jer tebi sadašnjoj - jesu 😅

Mozgu treba vreme da novo ponašanje prestane da doživljava kao “napor” i počne da ga prepoznaje kao poznato i sigurno.

Zato je kontinuitet važniji od intenziteta.

I da, istraživanja pokazuju da je mozgu u proseku potrebno oko 40-ak dana ponavljanja da ponašanje počne ozbiljnije da automatizuje.

Zato nije poenta da uradiš savršeno.nego dovoljno dugo. Dosledno.

Na kraju dana, da ne kažem života, ne dobijaš ono što si želela silno nego ono što si svakodnevno ponavljala i oko čega si bila spremna da menjaš to ,,KO SI TI’’

Pravi uspeh se ne vidi u “velikim momentima” —nego u tome ko postaješ usput.

💭 Pa, ko postaješ? Osoba koja ,,želi i pokušava’’ ili ona koja gradi nov identitet?