26/07/2026
Danas je poslednji dan mog letovanja.
Sa ovog putovanja kući nosim dve najveće lekcije.
Jedna je Divna.
Gledala sam je kako svakog dana postaje hrabrija i sigurnija u sebe. Kako bez imalo straha trči čas ka moru, čas ka bazenu, a večeri provodi na bini, đuskajući kao da je ceo svet njen. Kako priča sve više i više (na raznim jezicima 🤣). Kako pokušava ono što ju je do juče plašilo. Kako i kada joj nešto ne uspe iz prve, samo pokuša ponovo. Kako skače u bazen i leti ka talasima.
I uživala sam gledajući koliko prirodno voli sebe.
Poželela sam da tu ljubav prema sebi sačuva što duže. 🥰
Druga lekcija sačekala me je na izlazu iz hotela...
Posle mnogo godina videla sam prijateljicu koja danas živi u Alanji. Došla je sa mužem da nas poseti. Prvi put je upoznala Divnu.
Pričale smo, smejale se i pokušavale da nadoknadimo godine koje su prošle.
Tek kada je otišla, shvatila sam da se uopšte nismo fotografisale.
Ipak, pre nego što smo se rastale, dok je grlila Divnu koja joj se sklupčala u naručju, pokazala mi je ovu sliku.
Ispričala mi je da je u Turskoj zovu "Trener kornjača" i da predstavlja strpljenje. Rekla mi je i da čovek na slici nosi oklop kornjače kao simbol da se ne prilagođava život nama, već da mi učimo da se prilagodimo životu. Da velike promene ne dolaze preko noći i da neke stvari ne možemo ubrzati, koliko god to želeli.
Jer sam upravo na ovom putovanju shvatila koliko često pokušavam da požurujem život.
Da što pre rešim.
Da što pre stignem.
Da što pre bude onako kako sam zamislila.
A prava promena je upravo u tome da prestanemo da se borimo sa vremenom.
Da radimo ono što je do nas, a životu dozvolimo da uradi ono što je do njega.
Sa ovog letovanja ne nosim samo fotografije. I inače, nemam ih mnogo. Toliko sam bila prisutna da se nikada manje nisam slikala, a nikada više uživala.
Nosim dve lekcije koje želim da zapamtim zauvek.
Jedna se zove Divna. Druga se zove Trener kornjača. ❤️
