Marija Maričić - Umetnost življenja

Protiv sebe si svaki put kada automatski umanjiš ono što si uradila.

Kada kompliment pretvoriš u šalu.
Kada uspeh pripišeš okolnostima.
Kada ti je lakše da vidiš tuđu vrednost nego svoju.

I već si toliko navikla na to da više ni ne primećuješ.

A promena ne počinje time što ćeš odjednom početi da misliš da si najbolja.

Počinje mnogo jednostavnije:
da prestaneš da budeš nepravedna prema sebi. 🤍

Kako kod tebe izgleda kada si ti protiv sebe?

Ne verujem da se život menja velikim odlukama.

Menja se onda kada prestaneš da radiš male stvari protiv sebe.
Svakog dana.

Ako si se prepoznala u ovom karuselu i osećaš da je vreme da prestaneš da budeš protiv sebe, piši mi.
Nekad jedan razgovor bude početak svega. 🤍

Nekada sam mislila da je preispitivanje odgovornost.

Da je normalno da posle svakog razgovora satima razmišljam šta sam rekla, kako sam rekla i šta je trebalo drugačije.

Nisam ni primećivala da u toj priči uvek postoji samo jedan osumnjičeni - ja.

Danas znam da stalno preispitivanje nije ni odgovornost ni iskrenost. To je najčešće način da budeš i ostaneš protiv sebe.

Upravo sa tim osećajem radim.

Sa ženama koje su umorne od toga da u svakoj situaciji prvo traže grešku u sebi, da se pravdaju, izvinjavaju i sumnjaju u sopstveni osećaj.

Jer nije problem u tome što previše razmišljaju. Problem je što su godinama naučile da sebi najmanje veruju.

Ako si navikla da posle svakog razgovora prvo preispitaš sebe, velika je šansa da si predugo bila protiv sebe.

Upravo odatle krećemo. 🤍

Koliko p**a ste prećutali samo da ne biste napravili problem?

Ja jesam. Mnogo p**a. Previše.

Tako sam naučila da se sklanjam, da ćutim, da pustim.

Sve dok nisam postala mama.

Tog dana, kada je ta žena odgurnula moje dete, shvatila sam da više nisam ista žena.

Verujem da deca mnogo manje slušaju ono što im govorimo, a mnogo više gledaju kako postupamo.

Zato ne želim da Divna nauči da treba da se skloni kada neko pređe njenu granicu, kao što sam se ja sklanjala godinama.
Želim da se zauzme za sebe, glasno i jasno.

Kada smo došle kući, zagrlila sam je i rekla:

"Zapamti, niko ne sme da te dira!"

A onda sam, tek kasnije, shvatila da sam tu rečenicu tog dana izgovorila i sebi. 💞

Da li ste nekada, baš zbog svog deteta, uradili nešto što ranije ne biste?

Danas je poslednji dan mog letovanja.

Sa ovog putovanja kući nosim dve najveće lekcije.

Jedna je Divna.

Gledala sam je kako svakog dana postaje hrabrija i sigurnija u sebe. Kako bez imalo straha trči čas ka moru, čas ka bazenu, a večeri provodi na bini, đuskajući kao da je ceo svet njen. Kako priča sve više i više (na raznim jezicima 🤣). Kako pokušava ono što ju je do juče plašilo. Kako i kada joj nešto ne uspe iz prve, samo pokuša ponovo. Kako skače u bazen i leti ka talasima.

I uživala sam gledajući koliko prirodno voli sebe.

Poželela sam da tu ljubav prema sebi sačuva što duže. 🥰

Druga lekcija sačekala me je na izlazu iz hotela...

Posle mnogo godina videla sam prijateljicu koja danas živi u Alanji. Došla je sa mužem da nas poseti. Prvi put je upoznala Divnu.

Pričale smo, smejale se i pokušavale da nadoknadimo godine koje su prošle.
Tek kada je otišla, shvatila sam da se uopšte nismo fotografisale.

Ipak, pre nego što smo se rastale, dok je grlila Divnu koja joj se sklupčala u naručju, pokazala mi je ovu sliku.

Ispričala mi je da je u Turskoj zovu "Trener kornjača" i da predstavlja strpljenje. Rekla mi je i da čovek na slici nosi oklop kornjače kao simbol da se ne prilagođava život nama, već da mi učimo da se prilagodimo životu. Da velike promene ne dolaze preko noći i da neke stvari ne možemo ubrzati, koliko god to želeli.

Jer sam upravo na ovom putovanju shvatila koliko često pokušavam da požurujem život.

Da što pre rešim.
Da što pre stignem.
Da što pre bude onako kako sam zamislila.

A prava promena je upravo u tome da prestanemo da se borimo sa vremenom.
Da radimo ono što je do nas, a životu dozvolimo da uradi ono što je do njega.

Sa ovog letovanja ne nosim samo fotografije. I inače, nemam ih mnogo. Toliko sam bila prisutna da se nikada manje nisam slikala, a nikada više uživala.

Nosim dve lekcije koje želim da zapamtim zauvek.

Jedna se zove Divna. Druga se zove Trener kornjača. ❤️

Želim da vam kažem nešto.

Mi žene smo postale stručnjaci da pokvarimo sebi i najlepši trenutak.

Dok smo u njemu, tražimo bore. Višak kilograma. Umor. Loš ugao.

I tako prođe život...

A meni ovaj trenutak nije zaslužio da prođe. Muzika mi je baš legla - La isla bonita. Koktel po mom ukusu. Divna je mirno spavala pored mene. Cvrčci su neumorno "svirali", a ja sam, posle dugo vremena, bila potpuno tu...

Nisam se fotografisala da pokažem kako izgledam. Fotografisala sam se da sačuvam kako sam se osećala.

Zato ovo delim sa vama. Hoću da vas podsetim da ne brišete svoje trenutke zato što na njima niste ispale onako kako ste zamislile. Pre neku godinu ja bih ovu fotografiju obrisala momentalno, jer nije ni blizu onoga kako mislim da bi trebalo da izgledam, a kamoli da je savršena.

Ipak, jednog dana upravo te "nesavršene" fotografije biće dokaz da smo zaista živele. 🤍

Volela bih da mi napišete:
Da li imate neku „nesavršenu“ fotografiju koju danas čuvate upravo zbog osećaja koji nosi?

A ako vam je prijatno, možda i da je podelite u komentaru. ❤️🙈

Nekada sam na plažama čežnjivo gledala ovakve prizore. Mame koje sede na obali dok se njihovo dete igra u plićaku. Delovale su mi kao neke posebne žene. One kojima se želje ostvaruju.

Pitala sam se jesu li svesne koliko su srećne. Jesu li svesne koliko su posebne?

Danas sam na toj slici ja i ta je slika ispunjenje mog životnog sna. I da, svesna sam koliko sam srećna i verujem da sam posebna. Posebna sam NJOJ.

I nevažno mi je što nemam savršenu frizuru, što više odmor ne podrazumeva mirno ispijanje kafe uz more, što nema bezbrižnosti i dokolice.

I istina je i da odmor više nije odmor. Sada je pun peska u kupaćem, trčanja za brzim nožicama, konstantnog ubeđivanja i "nadmudrivanja", mazanja kremom, pregovaranja (mojih ramena, njena su sigurna), umora i neprekidne budnosti.

Ali život je konačno dobio smisao.

Sve one godine čekanja, tuge, pitanja i čežnje stale su u jedan trenutak na obali mora. U dve mokre ručice koje mi pokazuju kamenčić kao da je najveće blago na svetu.

Da mogu da biram između one stare bezbrižnosti i ovog novog umora... izabrala bih ovaj život. Svaki put. 🤍

Najduže sam sebi zamerala ono što se nije dogodilo na vreme.

Godine u konima sam bila "sama".
Godine u kojima nisam promenila posao. Godine u kojima nisam putovala.
Godine u kojima sam čekala da život konačno počne...

Tek kasnije sam shvatila da nisam izgubila to vreme.

Baš u tim godinama učila sam kako da podnesem razočaranje, kako da ustanem posle neuspeha i kako da ne odustanem od sebe.

Danas više ne gledam svoj život kroz pitanje: Zašto nije bilo ranije?
Mnogo mi je važnije pitanje:
Ko sam postala zbog svega što je bilo?

A najvažnije je da volim tu koja je postala posle svega što je bilo. 🤍

Da li postoji period tvog života za koji si dugo mislila da je bio izgubljen?

Koliko energije potrošimo objašnjavajući svoj život...

Zašto još nisi promenila posao?
Zašto još uvek ne zarađuješ više?
Zašto nisi više putovala?
Zašto nisi ostvarila ono što si planirala?

Najgore je što ta pitanja često ne dolaze od drugih...

Dolaze od nas samih.

Kao da stalno polažemo ispit pred sobom. Kao da moramo da opravdamo svaki izbor, svaki zastoj i svaku godinu koja nije izgledala onako kako smo zamišljale.

Iskreno, ja sam godinama svoj život merila tuđim rokovima...

Do kada bi nešto "trebalo" da se desi. Kako bi moj život "trebalo" da izgleda.

Tek kada sam prestala da živim po tim rokovima, prestala sam da tražim opravdanje za svoj život.

Konačno sam počela da ga živim! 🤍

Da li si nekada uhvatila sebe da svoj život meriš tuđim rokovima?

Nisu me promenili samo lepi trenuci.

Promenile su me godine u kojima ništa nije išlo po planu...

Tada sam mislila da samo čekam...

Danas znam da sam baš tada učila kako da nastavim, kako da verujem sebi i kako da se ne odričem onoga što mi je važno.

Zato ovde nije reč samo o kasnom majčinstvu.

Ovo je poruka za svaku ženu koja ima osećaj da joj život kasni. 🤍