Marija Maričić - Umetnost življenja

Najčešći rezultat rada sa mnom nije to da problemi nestanu, nego da više ne reaguješ na njih kao pre.

Da manje sumnjaš u sebe, da lakše postaviš granicu, da se manje grizeš i preslišavaš.

I da konačno osetiš da ne moraš sve sama.

📩 Piši mi poruku sa rečju RAZGOVOR.

Ako si u detinjstvu često slušala: „Budi dobra", verujem da si zaista postala dobra.

Dobra da razumeš.
Dobra da prećutiš.
Dobra da se prilagodiš.
Dobra da ne praviš probleme.
Dobra da svima bude lakše.

Samo što te niko nije naučio da budeš dobra i prema sebi.

Pa danas osećaš grižu savesti kada se odmoraš. Izvinjavaš se kada postaviš granicu (ako se uopšte i usudiš da je ppstaviš). Preispituješ se kada kažeš ne...

A istina je da briga o sebi nije sebičnost.

Nisi došla na ovaj svet da bi svima bilo udobno na tvoj račun.

Možeš biti dobra osoba i istovremeno čuvati sebe.

Zapravo, tek tada dobrota prestaje da bude žrtvovanje i postaje ljubav. 🤍

Ima li ti ovo smisla?

Taj glas opreznosti nije nastao slučajno.

Dete nema kontrolu nad svetom. Ne zna šta će se dogoditi sutra. Ne može da spreči razočaranje, gubitak ili nepravdu.

I često uz sebe ima nekoga ko ga, iz straha ili želje da ga zaštiti, strogo uči:

"Polako!"

"Nemoj previše da se nadaš!"

"Ne raduj se unapred!"

Vremenom taj glas postane naš, pa dete napravi pravilo: "Ako budem stalno na oprezu, manje će boleti."

I to dete zaista pokušava da se zaštiti najbolje što ume. Samo što godine prolaze...

Dete odraste, a glas ostane. I pravilo ostane isto.

Zato se nekad ne radujemo onome lepom što dolazi, jer sebi ne dozvoljavamo da mu poverujemo.

Kao da radost prvo mora da zasluži dozvolu.

Kao da neko stoji na kapiji i pita: "Jeste li sigurni da će sve biti u redu?"

A pošto u životu ništa nije potpuno sigurno, dozvola nikada ne stigne. Pa ne uživamo u onome što imamo.

Ne radujemo se onome što dolazi.
Ne opuštamo se ni kada je mirno.

Sve vreme čekamo da se nešto pokvari...

Sada je vreme da sebi priznamo: To pravilo nas je nekada štitilo, ali danas nas više ne štiti.

Danas nam samo uzima dane koje smo mogli da živimo. 🤍

Da li i ti ponekad imaš osećaj da ne smeš potpuno da se raduješ nečemu lepom dok ne bude 100% sigurno?

Nekada sam mnogo više pažnje obraćala na to kako izgledam.

Danas više primećujem kako se osećam.

Jer nije isto kada uđeš u kuću i odmah osetiš umor. I kada uđeš u kuću i pomisliš: "Dobro je. Tu sam."

Nije isto kada legneš u krevet i sat vremena prebiraš po brigama. I kada zaspiš bez potrebe da rešavaš ceo život do jutra.

Tek sa godinama sam shvatila koliko je dragocen osećaj da ti stomak nije stegnut. Tada je i odraz u ogledalu nekako lepši. I mnogo manje važan. Baš zato što je vrednije ono što se ne vidi

Mir u stomaku zaista ide uz sve kombinacije. 🤍

Ima tih odnosa u kojima neprestano ulažemo više nego druga strana.

Zoveš prva. Miriš se prva. Sve razumeš.
Opraštaš. Tražiš opravdanja i svoje greške. Spuštaš loptu. Ćutiš radi "mira".

A druga strana živi sasvim mirno, dok ti noćima vrtiš razgovore u glavi i tražiš svoju grešku.

I svaki put se nadaš da će ovog p**a biti drugačije.

Da će te pitati kako si.
Da će primetiti koliko ti je teško.
Da će pokazati da im je stalo.

Nekada je to partner.

Nekada roditelj.

Nekada brat ili sestra.

Nekada prijateljica kojoj si uvek bila dostupna, a koja nestane kada si ti ta kojoj treba podrška.

Najteže je kada iznova odlaziš po ljubav, podršku, razumevanje ili poštovanje na isto mesto i svaki put se vratiš praznih ruku.

Jer svaki put sa sobom nosiš istu nadu: "Možda će me ovog p**a videti."

Mislim da nas ne iscrpljuje samo nedostatak ljubavi, pažnje ili podrške.

Iscrpljuje nas i nada.

Ona mala, tvrdoglava nada zbog koje još jednom okrenemo broj, još jednom započnemo razgovor, još jednom poverujemo da će ovog p**a videti ono što prethodnih meseci i godina nisu videli ili su svesno žmureli.

I zato ta nada boli više od istine, jer nije lako odustati od bunara na koji si dolazila celog života.

Nije slabost što si se nadala. Ali je vreme da prestaneš da dokazuješ svoju vrednost ljudima koji je uporno ne vide. 🤍

Nekada sam verovala da ću se osećati ostvareno kada budem imala više sigurnosti, više odgovora i više potvrda da radim stvari kako treba. Međutim, život me je naučio da se taj osećaj ne pojavljuje kao nagrada za sav trud koji sam uložila.

Godinama sam pokušavala da budem sve što se od mene očekuje. Da nikoga ne razočaram. Da budem dovoljno dobra u svim ulogama koje nosim.

A u tom pokušavanju lako počnemo da slušamo sve glasove osim svog.

Danas mislim da je ostvarena žena ona koja zna šta joj je važno i ne gubi sebe pokušavajući da bude sve za svakoga. Ona koja ne troši život dokazujući svoju vrednost. Ona koja ume da donese odluku iza koje može mirno da stane, čak i kada je ne razumeju svi.

Sa godinama sam shvatila da identitet nije nešto što pronađemo. To je odnos koji gradimo sa sobom.

I zato ostvarenost za mene nema mnogo veze sa tim koliko smo postigle.

Ima veze sa tim koliko smo ostale svoje. 🤍

Šta za tebe danas znači biti ostvarena žena?

Koliko je čudno to naše samovrednovanje...

Tokom jednog dana uradimo desetine stvari.

Brinemo o deci.
Završimo posao.
Setimo se svega što drugi zaborave.
Nosimo umor, rokove, kuću, obaveze...

I ništa od toga ne računamo.

A onda nam neko uputi jednu primedbu. Jedan komentar. Jedno kolutanje očima. I odjednom se pitamo da li smo dovoljno dobre. Kao da sve što jesmo može da stane u tuđu procenu.

Mislim da mnoge od nas to nisu naučile juče. Još kao devojčice naučile smo da pažljivo osluškuju šta drugi misle o nama. Da verujemo tuđem sudu više nego svom osećaju.

I zato danas ponekad zaboravimo nešto važno:

Tuđe mišljenje može da zaboli, ali ne mora da postane mera naše vrednosti.

Možda je vreme da počnemo da slušamo sebe onako pažljivo kako smo godinama slušale druge.

Ako si se prepoznala, ostavi ❤️ da znam da je temi samovrednovanja potrebno još prostora na ovom profilu.

Većina nas je naučila da telo doživljava kao problem koji treba popraviti.
Ali nervni sistem ne pokušava da nas sabotira.

On pokušava da nas sačuva.

Nekome se stegne stomak.
Neko zaboravlja reči kad je pod stresom.
Neko oseća umor čim mora da bude "jak".

Meni se hlade ruke.

I dugo sam mislila da me telo izdaje.
A zapravo je pokušavalo da me zaštiti od prevelike unutrašnje uznemirenosti.
Da me "ohladi" od panike.
Da smanji udar.

Telo često reaguje pre nego što mozak uspe da objasni šta nije u redu.
Zato simptomi nisu uvek neprijatelji.
Oni su poruka.

Ne: "Slaba si".
Nego:
"Previše nosiš sama."
"Predugo si pod pritiskom."
"Potrebna ti je sigurnost."
"Primeti me."

I mislim da mnogim ženama danas ne treba još discipline.
Treba im da nauče da slušaju sebe bez kazne i stida.

Koji signal tvoje telo najčešće šalje kada si pod stresom? 🤍

Neke rečenice ostanu u nama dugo nakon detinjstva.
Nekad čak i ne budu izgovorene naglas - dovoljan je pogled.

Mislim da mnogo nas nosi uspomenu na taj osećaj da prvo proverimo lice odraslih pre nego što udahnemo mirno.
Da iz pogleda pokušamo da pročitamo:
jesmo li pogrešili, preterali, razočarali nekoga...

I možda baš zato danas toliko želimo drugačije za svoju decu.

Ne savršeno.
Ne bez grešaka.
Nego mekše.
Bezbednije.
Toplije.

Da od našeg pogleda ne strepe i ne čitaju svoje greške, nego da u njemu uvek nađu dom. 🤍

Ljubav nije projekat.
Niti čekanje da neko postane druga osoba da bi odnos konačno bio miran.

Neke žene se toliko umore pokušavajući da "izvuku ono najbolje" iz nekoga,
da usput izgube sebe.

Jer ljubav može da podrži nečiji rast.
Ali ne može da nosi celu promenu na svojim leđima.

Razmisli da li si nekad više volela nečiji potencijal nego ono što stvarno živi.

I ne treba još jedno "samo voli sebe", već ti je potrebno da prvi put razumeš zašto u ljubavi stalno pristaješ na premalo.

Ako osećaš da se prepoznaješ — možeš mi pisati. 🤍