Biblioteka Gimnazije i ekonomske škole "Dositej Obradović" Bačka Topola

12/10/2022

https://www.danas.rs/zivot/srpski-otac-geografije-na-danasnji-dan-pre-157-godina-rodjen-jovan-cvijic/

Istaknuti srpski geograf Jovan Cvijić rođen je na današnji dan pre 157 godina.

05/10/2022

ДАНАС је Светски дан учитеља
"Ја ти више желим да у једном малом сеоцу будеш мале деце учитељ, него у Хопову игуман или архимандрит!" ― игуман Теодор Милутиновић младом Доситеју.
Отада, не само на јави, но и на сну, ништа ми већ није било у уму и на срцу разве велике библиотеке, академије, школе, учитељи, гди различне науке предају и трудољубиви, пчелам подобни, мед мудрости собирајушти ученици. Како је ласно и пријатно учити кад се лепо и разумно предаје! Нити је муке учитељу, нити учеником. Но, сохрани, боже, од замршена и беспоредачна предавања! Природно је мрско и одвратитељно человеческој души то што је замршено, тамно и одвећ трудно. Напротив, пријатно јој се чини, мило и слатко, све што је чисто, јасно, удоб вразумитељно и чиновно расположено. Нека свак расуди, ко буде читати ове врсте, каква чувствованија благодарности и припознанства к богу и родитељем могу се усејати и укоренити у једно младо срце чрез сами једнодневни разговор једнога чистосрдечнога человенољубивога и разумнога учитеља. (Доситеј Обрадовић, Живот и прикљученија, Лајпциг, 1783)
Свим просветним делатницима од срца честитамо 5. октобар, Светски дан учитеља!
Ђорђе Јовановић, Доситеј Обрадовић, 1894.

26/10/2021

Na današnji dan navršava se tačno 60 godina otkako je Ivo Andrić dobio Nobelovu nagradu za književnost. Do danas, ostao je jedini naš pisac koji je dobio to priznanje. Nobelov komitet nagradio je "epsku snagu pripovedanja kojom je oblikovao teme i prikazao sudbine ljudi tokom istorije svoje zemlje". Novac od nagrade Ivo Andrić poklonio je bibliotekama Bosne i Hercegovine.
Iako se njegovo ime u Nobelovom komitetu pominje već 1958. iako je 1960. bio u najužem izboru, 26. oktobra 1961. godine, Ivo Andrić ipak je bio iznenađen kada su mu vest iz Stokholma saopštili novinari koji su ga sačekali ispred stana, da se vrati iz uobičajene šetnje.
ovine.

Iako se njegovo ime u Nobelovom komitetu pominje već 1958. iako je 1960. bio u najužem izboru, 26. oktobra 1961. godine, Ivo Andrić ipak je bio iznenađen kada su mu vest iz Stokholma saopštili novinari koji su ga sačekali ispred stana, da se vrati iz uobičajene šetnje.

Pripremila Dragana Ignjić
"Dvojica madih novinara su mi saopštila tu vest pa sam ja primio sa sumnjom. Oni su mi rekli - popnite se gore, videćete da Vam je stan pun novinara. Potom sam video da je tačno. Sad moram i ja malo da se sredim, da vidim kakva osećanja imam. U svakom slučaju, ja sam zadovoljan", rekao je Andrić tada.

Šest decenija pošto je dodeljena prva Nobelova nagrada, Andrić se upisao među dobitnike. I šest decenija kasnije, ostao je jendini naš pisac na toj listi.

"Do tada postoji jedan status naše književnosti, u ovom slučaju srpske, kao jedne egzotične književnosti balkansnih naroda i čini se da ona izlazi iz geta, ali prvenstveno je to uradilo Andrićevo delo koje je taj proboj napravilo pre dobijanja Nobelove nagrade. Čini se da je Nobelova nagrada bila verifikacija", kaže Maja Radonić, upravnica Zadužbine Ive Andrića.

"Oni su mu dali nagradu samo za epski zamah, a u stvari za lirski introspektivni, personalni nisu ditrektno, ali jesu indirektno za sve to drugo i za tog lirskog i psihološkog Andrića koji je meni najvažniji. Nekima je ta nagarada kost u grlu jer nikako ne mogu da je progutaju, a za druge je važnost reči i pripovedanja i ja mislim da je odnos prema Andriću odnos prema samopoštovanju", smatra Vladimir Pištalo, uprvnik Narodne biblioteke Srbije.

"Mislim da je to najveća blagodet koju mi imamo od tog velikog pisca to što je ostalo delo koje nam je dostupno i iz kojeg možemo razumeti ne samo svet u kome živimo nego provesti i neke lepe trenutke uživajući u tom jeziku i stilu", navodi glumac i producent Tihomir Stanić.

21/10/2021

Крагујевачка трагедија 1941.
Стрељање у Крагујевцу 21. октобра 1941. године представља један од највећих злочина немачке војске у II светском рату. Иако је те јесени у Србији било више случајева масовне одмазде над недужним становништвом, стрељање у Крагујевцу уздигло се до симбола свих тих страдања: начином извршења, делимично структуром стрељаних, реакцијом у јавности за време рата и односом према овој трагедији после рата, све до данашњих дана.

Повод за стрељање били су немачки губици које су они имали 16. октобра у борби са четницима и партизанима на путу Крагујевац- Горњи Милановац. У овој борби било је мртвих на свим странама, а Немци су имали 10 мртвих и 26 рањених.

Стрељање је отпочело у недељу, 19. октобра, у околним селима: Маршићу, Мечковцу (Илићеву) и Грошници, јер су села, како су Немци говорили била ''легло бандита''. Према сакупљеним подацима тога дана стрељано је 415 људи и 21 човек успео је да преживи стрељање. То је било мало и тада је донета судбоносна одлука да се се стрељање настави у Крагујевцу.

Исте вечери Крагујевац је блокиран, а у понедељак, 20. октобра, извршено је хапшење више хиљада грађана, међу којима је било и више стотина ђака крагујевачких школа. Скоро да нико није ни покушао да побегне, плашећи се последица за своје породице, али и зато што су Немци вешто слагали да се све ово ради ради замене личних карата. Ови људи били су затворени у 4 топовске шупе, на периферији града.

Око 18 сати изведена је на стрељање једна група раније ухапшених Срба и Јевреја, 123. мушкараца и жена. Из ове групе 10 људи преживело је стрељање. Један од њих појавио се 1947. године у Нирнбергу, као сведок овог злочина.

Суочени са извесношћу смрти, они људи који су имали са чиме и на чему, исписали су последње поруке својим најдражима и ми данас у Музеју имамо 42 њихове поруке.

Ујутро, у 7 сати, 21. октобра, из топовских шупа Немци су почели да изводе групе и да их одводе на стрељање. До 14 сати после подне све је било готово, у долинама Ердоглијског и Сушичког потока лежало је убијено више хиљада људи. Пошто је било више ухапшених, остале се Немци пустили кућама, око 250 људи остављени су као таоци, из разлога безбедности, док је око 200 људи издвојено и они су после данима вршили сахрањивање стрељаних. Ми данас располажемо подацима да је 21. октобра стрељано 2264 и да је 31 човек преживело стрељање.

Мајор Паул Кениг, командант I/724. пука, човек који је руководио стрељањем, надмашио је у суровости и одредбу чудовшне наредбе генерала Франца Бемеа ''100 за једног''. И према овој наредби, за губитке које имали, Немци су требали да стрељају 2300 људи. Међутим, мајор Кениг, према подацима са којима данас располажемо, у ова три дана извео је на стрељање 2854 мушкарца и жене, од којих је 2794 стрељано, а 62. преживело. Међу стрељанима било је око 300 младића и ђака средњих школа, као и четрдесеторо деце од 12 до 15 година старости, махом Циганчића, малих чистача ципела.

После рата, 1953. године, простор на коме је извршено стрељање претворен је у меморијални парк који захвата површину од 352 хектара и у коме се налази 30 масовних хумки. На улазу у меморијални парк 1976. године подигнут је монументални музеј ''21. октобар'', посвећен овим жртвама. До сада је споменицима уметнички обликовано 10 хумки, а међу њима је и ''Споменик стрељаним ђацима и професорима'', који је постао симбол крагујевачке трагедије и града Крагујевца.

30/04/2021

Oбичаји и народна веровања на Велики петак – од калемљења воћа до провлачења испод плаштанице
Најтужнији дан у хришћанству, када је Исус Христос осуђен и разапет на Голготи, проводи се у строгом посту и тузи због жртве Исуса. За овај дан везују се бројни народни обичаји и веровања.
Велики петак, дан кад се Исус жртвовао за све људе, проводи се у тиховању и молитви. Овај дан назива се и Распети петак јер је тог дана Исус разапет.

Од Великог четвртка до Васкрса не оглашавају се звона на црквама, јер су она у православној цркви знак радости.

Не ради се ништа
Верује се да на данашњи дан не ваља узимати ексере, игле, шила и све друго оштро и шиљато да се не би позлеђивале Исусове ране.

Кројачи и обућари тог дана не раде ништа. И не само они. Сваки посао, и ван куће и у кући, треба одложити и избегавати било какав рад осим бојења јаја.

Ипак, постоји веровање да баш данас треба помети кућу и то метлом, а затим ту метлу бацити како би сва зла и нечистоће напустила дом.

Бојење јаја
Најважнији посао данас је бојење јаја и то у црвену боју, симбол проливене крви Христове и новог живота који се рађа из његове свесне жртве. Прво црвено јаје назива се чуваркућа, чува се на посебном месту да се не разбије.

Приписују му се посебна својства – лековитост, плодотворност, заштита од града и злих сила. Kо не стигне данас, може да обоји јаја и сутра, пре сунца, на Велику суботу.
Црвена боја у коју се васкршња јаја фарбају, симболише Христову Божанску, а плава људску природу и зато се јаја најчешће фарбају у те две боје.

Шарању јаја, као и сваком другом послу, приступа се са побожношћу, молитвом и љубављу.

Фарбање јаја врши се у спомен на догађај када је Света Марија Магдалина Мироносица путовала у Рим да проповеда Јеванђеље, и посетила цара Тиберија.
Тада му је, у знак пажње, као новогодишњи поклон, предала црвено јаје, и поздравила га речима: "Христос Васкрсе".

Провлачење испод плаштанице :
На вечерњим богослужењима на овај дан обележава се време смрти и скидања са крста тела Господњег, када се на посебно украшен сто испред олтара, који симболично представља Христов гроб, износи плаштаница.
Три пута се, уз звуке клепала, обилази око цркве, што симболично представља Христову сахрану. Плаштаница се потом полаже испред олтара. У Поповом пољу, aли и осталим крајевима Србије, верници од раног јутра одлазе у цркву и целивају плаштеницу.
У појединим деловима Србибје, обичај је да се верници после целивања плаштанице, провлаче испод стола на који је положена плаштаница. По народном веровању приликом провлачења, треба се помолити Богу и помислити неку лепу жељу, и та жеља ће бити испуњена.

Тог дана сви једнониче – не једу и не пију ништа. Строго се пости. Ко не може да не поједе нешто, може узети мало хлеба и воде.
Не пије се вино јер се мисли да оно представља Исусову крв. Жене кувају варице и младе коприве. Варица се носи чобанима, а коприву због здравља једе и старо и младо.
У неким деловима земље, међутим, верује се у потпуно супротно – да уопште не треба јести коприве.
Занимљиво је да се у Срему верује да треба избегавати конзумацију белог лука.

Старији људи данас гледају у небо и кажу: ако на Велики петак пада киша, неће бити шљива, ако је топло и сунчано очекује се велики род воћа.

Постоје и делови земље у којима људи верују да, иако се ништа не ради, воће треба окалемити јер се верује да се прими све што се овог дана накалеми.

У јужној Србији верује се да на данашњи дан вештице бацају чини, а напољу вребају урокљиве очи, па децу не пуштају напоље, ван дворишта.

(Делови текста преузети су из књиге "Српски народни календар", аутора Драгомира Антонића и Миодрага Зупанца)

26/04/2021

Навршава се 35 година од катастрофе у Чернобиљу. Чернобиљска катастрофа је нуклеарна несрећа која се догодила 26. априла 1986. у нуклеарној електрани Лењин у близини града Припјат у Украјини. Сматра се да је то највећа еколошка катастрофа у историји нуклеарне енергије.

Електрана се састојала од 4 реактора типа РБМК-1000, сваки реактор је производио 1 гигават електричне енергије, а сва четири реактора су заједно производили око 10% укупне електричне енергије трошене у Украјини. Прва експлозија на четвртом реактору је проузроковала даље експлозије које су праћене ослобађањем велике количине радиоактивног отпада у атмосферу. Радиоактивни облаци прекрили су готово целу Европу. Из области је евакуисано преко 100.000 становника. Припјат је данас напуштен и налази се у центру забрањене зоне. Нуклеарна електрана је затворена 15. децембра 2000.

Изградња реактора број 1 је почела 1970. године. Почео је са радом 1977. године, а затим су следили и реактор број 2 (1978), број 3 (1981) и број 4 (1983). Још два блока, реактор број 5 и 6, су били под изградњом у време несреће.

Експлозија се десила на четвртом реактору Нуклеарне електране „Лењин“, у 01:23 по московском времену 26. априла 1986. године. Главни узрок несреће је пре свега недовољно испитана технологија овог типа реактора и његова нестабилност при ниској снази реактора али такође не треба занемарити људски фактор, лоше управљање и недовољно искуство оператера реактора. Те вечери, када се догодила несрећа, предвиђена је реализација експеримента на реактору.

Занимљиво је напоменути, да приликом спуштања контролних шипки од олова у РБМК реактор, који треба да снизе настанак неутрона и постепено зауставе ланчану реакцију, долази до повећања реактивности у реактору, што је наравно обрнуто од главне функције тих шипки. Ова особина реактора је била позната али вероватно недовољно истражена и објашњена у то време. Уједно, та особина ће и довести до повећања реактивности реактора што је резултовало снажном експлозијом.

Када је тест почео, оператери су кренули са снижавањем снаге реактора. Реактор је на снази од 200 мегавати било веома тешко контролисати и стога су оператери извадили велики број шипки за регулацију (у реактору је остало само 6 до 8 шипки што је било против правила и прописа).

По гашењу турбогенератора, дошло је до повећања притиска у реактору а уједно и до опадања нивоа воде за хлађење с обзиром да су пумпе успоравале заједно са угашеним генератором који је обезбеђивао енергију за њих. Дошло је након тога до повећања температуре воде на улазу у реактор, што је уједно повећавало његову снагу до неконтролисаног нивоа. Како су оператери већи део шипки за регулацију снаге већ извадили из реактора, нису сада имали чиме да снизе снагу истог. Оператери су се потпуно ослонили на дугме за аутоматско гашење реактора у случају несреће, али како су параметри у реактору били недопустиво високи, овај систем није био у могућности да заустави рад.
Оближњи град Припјат није био одмах евакуисан. Житељи су се бавили својим уобичајеним пословима, потпуно несвесни шта се десило. Међутим, неколико сати по експлозији, на десетине људи се разболело. Касније су пријављене јаке главобоље и укуси метала у њиховим устима, уз неконтролисане нападе кашљања и повраћања.

До 11:00 27. априла аутобуси су стигли у Припјат и почели са евакуацијом. Одласци из града су почели око 14:00.
Узрок рушења блока електране је пре свега била парна експлозија која је настала након неуспешног теста. Парна експлозија је последица брзог прегревања уранијумових полуга, које више нису могле на адекватан начин да се хладе водом. Приликом прегревања ових полуга дошло је до прегревања воде која је служила за њихово хлађење. Дошло је до наглог пораста притиска у блоку и убрзо ни дебели зидови од армираног бетона нису могли да издрже притисак, што је довело до експлозије и рушења тог блока електране. Изнад горивних елемената се налазио поклопац тежак 2.000 тона који такође није успео да спасе околину од радиоактивних елемената испуштених у току несреће.
За потребе смештаја евакуисаних становника изграђен је нов град Славутич.

После несреће је рад електране био отежан због опасности по здравље запослених. Ипак, због лоше енергетске ситуације у земљи, преостали реактори су наставили са радом, док је изградња 5. и 6. блока обустављена. Над оштећеним реактором број 4 је саграђен саркофаг, а између њега и зграда (које су остале у даљој употреби) саграђена је бетонска баријера дебела око 200 m.

Реактор број 1 је престао са радом у новембру 1996. године у склопу договора владе Украјине и међународних организација попут ИАЕА.

Године 1991, избио је пожар на реактору број 2 и притом је закључено да је тај реактор немогуће поправити.

Реактор број 3 је 15. децембра 2000. године лично искључио тадашњи председник Украјине Леонид Кучма.

Тиме је ова електрана престала да буде произвођач електричне енергије.

26/04/2021

Меша Селимовић рођен је 26. априла 1910. године у Тузли. У свом родном граду је завршио основну и средњу школу. Године 1930. уписује у студијској групи српско-хрватског и југословенске књижевности, Филозофски факултет у Београду. Дипломирао је 1934. године, а од 1935. до 1941. године, радио је као професор јавне школе, а затим (1936) сет за приправника у гимназији Реал у Тузли. Прве две године рата живи у Тузли, где је ухапшен због сарадње са НОП-ом, а у мају 1943. прелази на ослобођену територију, постаје члан КПЈ и члан Агитпропа за источну Босну, потом је политички комесар одреда Тузла, а 1944. године прелази у Београд и врши значајне политичке и културне функције. Од 1947. године живи у Сарајеву и ради као професор педагогије, доцент Филозофског факултета, уметнички директор "Босна-филма", директор драме Народног позоришта, главни уредник ИП "Свјетлост". 1971. године пензионисан је и преселио се у Београд.
Он је изабран за председника Савеза књижевника Југославије, био је почасни доктор Универзитета у Сарајеву (1971), редовни члан АНУБиХ и Београда. Је лауреат од којих је најважнија НИН-ове награде (1967), Горан награда (1967), Његошева награда (1967), а затим Двадесетседмојулска СРБиХ награда АВНОЈ-а, итд
Умро је 11. јула 1982. године у Београду.
Библиографија:
1. Увређени човек. Светлост. Сарајево, 1947.
2. Прва чета. Зора. Загреб, 1950.
3. Туђа земља. Радник. Београд, 1957; - 2. изд. Веселин Маслеша. Сарајево, 1961; 1962; - 3. издање Свјетлост. Сарајево, 1962; 1965.
4. Ноћ и јутро. Књига снимања. (Сценарио). Босанскохерцеговачки филм. Сарајево, 1958.
5. Тишине. Светлост. Сарајево, 1961; - Просвета. Београд, 1965; - Светло. Сарајево, 1970; 1971.
6. Магла и месечина. Свјетлост. Сарајево, 1965; - 1967; - Магла ин месечина. Младинска књига. Љубљана, 1970.
7. Есеји и обећања. Веселин Маслеша. Сарајево, 1966.
8. Дервиш и смрт. Свјетлост. Сарајево, 1966; 1967; 1967; 1968; 1969; 1970; 1971; 1972; 1973; 1974; 1977; 1980; 1982; 1984/85; Дервиш и смрт. Прогрес. Москва, 1969; Дервиш и смрт. Српска књижевна задруга. Београд, 1969; 1972; - Одеон. Праха, 1969; - Знање. Загреб, 1970; - Матица српска. Нови Сад, 1972; - Школска књига. Загреб, 1974; Der Derwisch und der Tod. Volk und Welt. Берлин, 1973; 1975; Derwis we mewt. Превео на арапски Др. Ахмед Смаиловић. Ал-Кахира, 1975; Дервиш и смрт. Српска књижевна задруга. Београд, 1976; - Веселин Маслеша. Сарајево, 1977; 1981; 1983; 1987; - Дервиш у смрти. Преведел Јанко Модер. Младинска књига. Љубљана, 1978/79; - Дервиш и смрт. Слобода. Београд, 1979; - Нолит. Београд, 1981; 1982; - Школска књига. Загреб, 1980; Просвета. Београд, 1983; 1988; - Рад. Београд, 1982; 1985; - Оделење за издавање СР Србије. Београд, 1982; Der Derwisch und der Tod. (Aus dem serbokroatischen von Werner Creutzigert). Свјетлост. Сарајево, 1987; - Дервиш и смрт. Свјетлост. Сарајево, 1988.
9. За и против Вука. Матица српска. Нови Сад, 1967; - Свјетлост. Сарајево, 1970; 1972; - Слобода. Београд, 1979; 1981.
10. Писци, мишљења, разговори. Свјетлост. Сарајево, 1970; - Слобода. Отокар Кершовани. Београд, Ријека, 1975; - Слобода. Београд, 1979; 1981.
11. Тврђава. Свјетлост. Сарајево, 1970; 1971; 1972; 1974; 1980; 1980; 1984/85; 1985; 1988; 1989; - Марибор, 1972; Веселин Маслеша. Сарајево, 1977; 1982; 1987; - Слобода. Београд, 1980; - Култура. Београд, 1980; - Замкови. Рилиндија. Приштина, 1983.
12. Девојка са црвеном косом. Свјетлост. Сарајево, 1970.
13. Сабрана дела. Књ. И-ВИИ. Свјетлост. Сарајево, 1970; 1972; - Слобода. Отокар Керсовани. Београд, Ријека, 1975, вол. И-ИКС; 1976; - Слобода. Београд, 1979, књига. И-Кс; 1981; - Београдски графички институт. Београд, 1981, вол. И-Кс; 1983; 1986; 1988.
14. Острво. Просвета. Београд, 1974; 1975; - Острво. Преведел Херман Вогел. Младинска књига. Љубљана, 1979/80.
15. Сећање. Слобода. Београд, 1976; 1976; 1979; 1981; - Свјетлост. Сарајево, 1976.
16. Ketten a szigeten. Будимпешта, 1976.
17. Круг. Београдски графички институт. Београд, 1983; - Прет. Загорка Присаганец-Тодоровска. Наша књига. Скопје, 1988.
Мехмед Mеша Селимовић
О Босни
Ми смо ничији. Увек смо на некој међи, увек нечији мираз. Столећима ми се тражимо и препознајемо, ускоро нећемо знати ко смо. Живимо на размеђу светова, на граници народа, увек криви некоме. На нама се ломе таласи историје као на гребену.
Отргнути смо, a неприхваћени. Ко рукавац што га je бујица одвојила од мајке па нема више ни тока, ни ушћа, сувише мален да буде језеро, сувише велик да га земља упије.
Други нам чине част да идемо под њиховом заставом јер своју немамо. Маме нас када смо потребни smo potrebni, a одбацују када одслужимо. Несрећа је што смо заволели ту своју мртвају, па нећемо из ње, а све се плаћа, па и та љубав.
Свако мисли да ће надмудрити све остале па и у томе је наша несрећа. Какви су људи Босанци? То су најзамршенији људи на свету, ни са ким се историја није тако пошалила као са Босном. Јуче смо били оно што данас желимо да заборавимо, а нисмо постали ни нешто друго. Са нејасним осећајем стида због кривице и отпадништва , нећемо да гледамо уназад, а немамо кад да гледамо унапред.
Несрећа је што смо заволели ту своју мртвају, па нећемо из ње, а све се плаћа, па и та љубав.
Зар смо ми случајно тако претерано меки и сирови, разнежени и тврди?
Зар се случакно заклањамо за љубав као једину извесност у овој неодређености, зашто?
Зато што нам није свеједно. А када нам није свеједно значи да смо поштени. а када смо поштени, свака част нашој лудости.
Меша Селимовић

03/03/2021

Pre 11 godina u Beogradu preminuo je Momo Kapor, jedan od najistaknutijih srpskih pisaca druge polovine 20. veka . Momo Kapor rođen je 1937. godine u Sarajevu. Jedan tragičan događaj zauvek je obeležio rane godine, ali i čitav život Mome Kapora. Za veme nemačkog bombardovanja Sarajeva, 13. aprila 1941. godine, na kuću u koju su se skonili Momina majka, baka i još četrdesetak ljudi pala je bomba, a četvorogodišnji Momo je jedini preživeo zahvaljujući tome što ga je majka pokrila sopstvenim telom, ostavši na mestu mrtva.

Svoje najranije detinjstvo provodi u Sarajevu, kod bakine sestre Janje Baroš, a u Beograd prelazi godinu dana po završetku rata, sa svojim ocem.

U septembru 1955. godine upisuje se na Akademiju likovnih umetnosti u Beogradu, gde diplomira 1961. godine, u klasi profesora Nedeljka Gvozdenovića.

Momo Kapor, još kao gimnazijalac Treće beogradske gimnazije a zatim i kao student, počinje saradnju sa nekoliko časopisa u kojima objavljuje likovne kritike. Nešto kasnije počinje da piše putopise, feljtone i priče koje objavljuje u Vidicima, Politici, Oslobođenju, Ninu, Mladosti i Književnim novinama. Tada nastaju i njegove prve radio drame koje šalje na konkurse, često pod pseudonimom.

U vreme završetka Akademije, 1961. godine upoznaje Anu Pjerotić, kćerku uglednog lekara Ante Pjerotića, sa kojom se venčava posle nekoliko godina, 1964. godine. U ovom braku rođene su kćerke Ana i Jelena.
Veliku popularnost kod publike Momo Kapor stiče kroz tekstove Beleške jedne Ane, koje izlaze u časopisu „Bazar“. 1972. Beleške jedne Ane izlaze i kao knjiga, u izdanju „Oekonomika Beograd, Beogradsko izdavačko-grafički zavod“. Kapora kao pisca otkrio je Zlatko Crnković, urednik poznate zagrebačke biblioteke „Hit“. Tako su u izdanju „Znanje Zagreb“ (biblioteka Hit) izašli bestseleri: I druge priče (1973), Foliranti (1974), Beleške jedne Ane (1975), Provincijalac (1976), Ada (1977), Zoe (1978), Od sedam do tri (1980), Una (1981). Kapor postaje jedan od zaštitnih znakova ove edicije. Pored velikog broja naslova, romana i zbirki priča, autor je i velikog broja dokumentarnih filmova i televizijskih emisija, a po njegovim scenarijima snimljeno je nekoliko dugometražnih filmova (Bademi s onu stranu smrti, Banket, Valter brani Sarajevo, Džoli džokej, Kraj vikenda). Romani Una i Knjiga žalbi doživili su ekranizaciju. 1982. izlazi knjiga Onda, a zatim slijede Sentimentalno vaspitanje (1983), Knjiga žalbi (1984), 011 (1988). 1988. Momo Kapor se razvodi od Ane Pjerotić i iste godine se vjenčava sa Ljiljanom Todorović. 1989. izlazi Istok-Zapad, a 1991. Halo Beograd. 1992. godine izlazi Zelena čoja Montenegra, a 1995. Lero kralj leptira. Stvaralaštvo Mome Kapora može da se prati kroz nove naslove, među kojima se izdvajaju A Guide to the Serbian Mentality (2006), Dragi naši (2007), Ispovesti (2008), The Magic of Belgrade (2008). Posljednja knjiga Kako postati pisac objavljena je 2010. godine u izdanju Srpske književne zadruge.

Prevođen je na francuski, r***i, njemački, poljski, češki, bugarski, mađarski, slovenački i švedski jezik.
Dobrica Ćosić u svojoj knjizi Prijatelji, na stranicama 276. i 277. ovako opisuje djetinjstvo i mladost Mome Kapora, na osnovu razgovora koji je sa njim vodio novembra 2002. godine: „Trinaestog aprila 1941. Nemci su bombardovali Sarajevo i pogodili zgradu ispod Trebevića u kojoj se bila sklonila Momčilova majka sa četvorogodišnjim sinčićem. U srušenoj kući svi su bili mrtvi. Momina majka je svojim telom spasla sina. Dečak se nekako izvukao iz ruševina, zakukao, pa zanemeo nad užasom, ne znajući kuda će. Našao ga je neki Rus, emigrant, lekar, sažalio se na njega i poveo ga u svoj stan. Prisvojio ga je, nije imao dece. Negovao ga je, voleo, zatrpavao igračkama da zaboravi majku i u belom mercedecu ga vozio po Sarajevu. Dečko je znao da mu je ime Momčilo, prezime nije znao. Prezime mu je dao dobar čovek Rus, krstio ga je Momčilo Hercegovac. Posle godinu dana života kod dobrog čoveka, Momčilo Hercegovac se razboleo od šarlaha, pa ga je spasitelj odneo u sarajevsku bolnicu. Tu ga je pronašla majčina tetka koga ga je godinu dana tražila po Sarajevu, obaveštena od nekog da je „jedno dete izašlo iz srušene kuće, odakle ga je neki čovek poveo sa sobom“. Kada je prezdravio od šarlaha, baba ga je odvela u svoju kuću i brinula se o njemu. Za Momčila Hercegovca brinuo je i Rus, koji se pridružio vlasovcima — saradnicima Nemaca, često ga posećujući s poklonima. Otac, koji je po povratku iz zarobljeništva, kao bankarski stručnjak, postavljen za načelnika u Ministarstvu spoljnih poslova u Beogradu, zbog patriotske savesti i odgovornosti tek godinu dana posle rata došao je u Sarajevo da vidi sina. Prema sinu se odnosio patrijahalno strogo i sve do smrti bio je nezadovoljan što mu se sin posvetio slikarstvu i književnosti, socijalnoj i životnoj neizvesnosti“.
Posljednjih godina života bio je redovni kolumnista frankfurtskih Vesti.

Momo Kapor je bio član Senata Republike Srpske od 1996. godine.

Umro je u Beogradu, na današnji dan , 3. marta 2010. godine na Vojno-medicinskoj akademiji, a sahranjen je u Aleji velikana u Beogradu.

27/01/2021

Danas je Savindan, koji se obeležava u znak sećanja na Savu Nemanjića, Svetog Savu koji je umro u Trnovu, u Bugarskoj.
Umro je 25. januara 1236, na povratku iz hodočašća u Jerusalim, posle jedne diplomatske misije za Bugarsku arhiepiskopiju.

Prema zapisima iz tog vremena, glas o smrti Rastka Nemanjića stigao je u Srbiju 27. januara, pa se u SPC na taj dan služe liturgije.

Sava Nemanjić, Sveti Sava je utemeljivač Srpske pravoslavne crkve, države i školstva. Smatra se začetnikom srpske srednjovekovne književnosti, zaštitnik je prosvetnih ustanova.

Godine 1219. izdejstvovao je autokefalnost SPC, a njegova dela „Nomokanon“ (1220) i „Sinodik pravoslavlja“ (1221) postali su pravni i duhovni stubovi srpske državnosti.

Njegovom zaslugom osnovani su književni i školski centri u manastirima.

Mošti Svetog Save sahranjene su maja 1237. u manastiru Mileševa, a otomanske vlasti su ih iskopale i 1594. spalile na Vračaru, u Beogradu.

17/11/2020

151 godina Sueckog kanala. Suecki kanal se smatra ključnom vezom između istoka i zapada. Važan je međunarodni plovni put koji povezuje Sredozemno more u luci Said i Crveno more u Suecu. Zvanično je otvoren Raskošnom ceremonijom,na današnji dan pre 151. godinu uz premijerno izvođenje opere Aida, Đuzepe Verdija . Kanal se kopao od 1859. do 1869. godine kao ambiciozan projekt spajanja Sredozemlja s Crvenim morem, koji će drastično skratiti put trgovačkim brodovima od Evrope do Azije.

„Suecki kanal nije pravo jedne nacije”, reči su francuskog diplomate Ferdinanda de Leseps, kome pripadaju zasluge za osmišljavanje projekta, nadahnutog snovima faraona koji su hteli da prokopaju takav kanal još pre četiri hiljade godina.
„Svoje rođenje duguje ambicijama čovečanstva”, rekao je Francuz u govoru 1864. godine.

Na izgradnji kanala su, prema službenim podacima, radili milioni Egipćana uz pomoć kamila i mazgi. Tokom gradnje preminulo je nekoliko desetaka hiljada ljudi, tvrde stručnjaci.

Prvi brod prepolovio je 164 kilometra dug kanal 17. novembra 1869. godine.

Egipatski predsjednik Gamal Abdel Naser, veliki zagovornik arapskog jedinstva, u julu 1956. usprotivio se britanskim i francuskim interesima i nacionalizovao preduzeća koja su upravljala kanalom.

Odlukom je Naser jako dobio na popularnosti u domovini, ali i izazvao međunarodnu krizu.
Kanal je bio bojište i tokom arapsko-izraelskih sukoba 1967. i 1973. godine.

Danas vitalnim morskim putem upravlja uprava Sueskog kanala.

Pre pet godinq, 2015. kanal je proširen. Zahvaljujući tom projektu, vrem tranzita skraćeno sa 22 na 11 sati, a broj plovila koji svakodnevno prelaze povećao se sa proseka na 40-45 do 60-65 džinovskih tankera, izjavili su u upravi Sueckog kanala.

Međutim, regija je i dalje nestabilna. Kanal danas štiti egipatska vojska koja se nosi s dugotrajnom pobunom na severnom Sinaju.njime prolazi 10 posto svjetske pomorske trgovine.

Njegov značaj se povećava razvojem pomorskog saobraćaja i svetske trgovine, a s obzirom da pomorski saobraćaj predstavlja najjeftiniji način prevoza i da se preko 80% svetske trgovine obavlja plovnim putevima, to ga čini veoma važnom raskrsnicom za međunarodne trgovinske tokove.
Tri meseca kasnije su Francuska i Velika Britanija, države koje su do tada kontrolisale prolaz, uz pomoć Izraela napale Egipat. turbulentnih događanja na Bliskom istoku odrazile su se i na Suecki kanal.