15/05/2016
Helikopter roditelji
Termin „helikopter roditelji“ odnosi se na roditelje koji su sveprisutni, obleću oko dece, ometaju im igru, brane ih odhelikopter roditelji svih poželjnih i nepoželjnih frustracija – ne ostavljaju ih na miru.
Takav model vaspitanja je onesposobljavajuć za dete. Deca osećaju sve što osećaju i roditelji, a ovakvi roditelji su najčešće motivisani preteranim brigama – anksioznostima. Dakle, kada je roditelj preplavljen anksioznošću, on to prenosi i na dete. Umesto da tu bude kao starija i kompetentnija osoba koja uči dete kako da se nosi sa stresnim situacijama i životnim izazovima, na dete prenosi nemir – koji u ranim danima, dete niti može da razume, niti da obradi. Ono, naravno, i samo postaje preplašeno i nije u mogućnosti da adekvatno prepoznaje i obrađuje svoje emocije.
Posledice ovakvog roditeljstva
Taj model roditeljstva šalje poruku detetu da roditelj ne veruje u njega. Logično, ako ne puštamo dete da se samo izbori s nekom teškoćom, mi mu, hteli to ili ne, upućujemo da ne verujemo da je sposobno za to. To dovodi do niskog samopoštovanja i samopouzdanja. Dodatno, roditelj šalje poruku da je on (roditelj) sposoban i (između redova) da je najbolje da dete bude uz njega, jer će on i nadalje da mu “pomaže”. Takva pomoć je uvek medveđa usluga jer je suočavanje s frustracijama neophodno za psihološki rast i razvoj.
Ako ne naučimo dete da toleriše frustraciju, kroz život će ići veoma teško. Vrlo je moguće da će sutra pronaći partnera koji će mu vršiti funkciju koju je prethodno obavljao roditelj, a onda će se osećati zavisno od tog partnera, što je recept za nesrećan brak.
Takođe, na taj način se pospešuje nezdrav narcizam, jer roditelj nekritično udovoljava detetovim prohtevima i šalje mu poruku da ono sve to i zaslužuje, što uglavnom dovodi do toga da dete ne nauči da odlaže zadovoljstvo, da ulaže napore u ostvarenje ciljeva, ne oseća zahvalnost kada nešto dobije (jer veruje da mu to pripada), ali oseća bes kada ne dobije, ne razvija saosećanje s drugima – jer se roditelj ponaša kao operativni deo detetove ličnosti, te često druge posmatra kao sredstva za postizanje ličnih ciljeva, umesto kao osobe.
Takvi roditelji nesvesno decu vezuju za sebe i onemogućavaju prirodno normalno odvajanje, individuaciju i osamostaljivanje dece.
Gde je prava mera?
U poslednje vreme sa svih strana bombarduju pogrešnim porukama o tome kako su normalne razvojne frustracije onesposobljavajuće za decu, pa se dosta piše o tome da deca treba da spavaju s roditeljima, da sama odlučuju u ime cele porodice o tome kako će proticati dan… a preplašeni roditelji ispunjavaju sve te želje da ne bi isfrustrirali dete i napravili problem. To dovodi do naopakog stava da dete odlučuje o nečemu o čemu ne treba da odlučuje, a ne odlučuje o onome o čemu treba.
Roditelji deci moraju da postave zdrave granice ako žele da ih osposobe za život! Moraju da ih, kako se to psihološki kaže – optimalno frustriraju! Odnosno, ne treba da im ispunjavaju svaku želju, i, naravno, treba da ih puste da pogreše. Prava mera je razumna procena dobiti i štete. Dakle, ako je šteta od neke dečje aktivnosti relativno mala, onda je iskustvo koje iz nje može da izvuče dragoceno.
Da bi dete postalo nezavisna odrasla osoba, ono mora da oseti da sme da pogreši, da sme da odbije, da sme da ne posluša, i kada pogreši, da snosi posledice koje mu je ta greška donela, da oseti razočaranje, tugu oko nekog neuspeha, da podnese poraz, svoje nesavršenosti… To je sve pelcovanje za budući život.
Renata Senić
