Verujemo da sem formalnih, tradicionalnih i univerzitetski normiranih puteva ka saznanju i stvaralaštvu u Arhitekturi, ima i onih drugih, koji sami po sebi, svojom neformalnošcu i kreativnom improvizacijom arhitektonsko - urbanistickih formi u zatecenom okruženju, predstavljaju lucidni izazov za studente i za nastavnike. godine
Pojam letnje škole arhitekture kod nas se vezuje za Nikolu Dobrovica
, koji je ovim putem želeo da studentima približi duh moderne. Važno je pomenuti i školu Bogdana Bogdanovica, koja na kraju završava u domacoj varijanti, Boganovicevoj vikendici u selu Mali Popovic. Letnja škola arhitekture u Petnici održavala se od 1996. Pocetak škole vezan je za obeležavanje 150 godina arhitektonske nastave u Srbiji. Namera je bila da ova letnja škola postane fakultetska tradicija. Njene glavne prednosti u odnosu na fakultetsku nastavu su bile neformalnost i improvizacija u nepoznatom, zatecenom okruženju, eksperimentalnost i spoj teorije i prakse. Tu su studenti za vrlo kratak period postizali izuzetne rezultate i obogacivali svoje znanje, kao i radno iskustvo, na drugaciji nacin od onog na koji su navikli, prevazilazeci ogranicenja fakultetske nastave. Teme prethodnih letnjih škola:
1996. - "Reka u malom gradu - arhitektura priobalja"
1997. - "Arhitektura predela - do razmere 1:1"
1998. –“Etno arhitektura - nove vizure”
1999. – “Etno arhitektura - nove vizure”, nastavak
Tema ovogodišnje Letnje škole nastala je u nekoliko navrata, podstaknutih razlicitim okolnostima. Prvi, inicijalni, korak krenuo je od strane studenata (nas šestoro) sa studentima (svi ostali zainteresovani). U nizu razgovora, u kojima smo svi bili jednakovredni ucesnici, došli smo do tematskog okvira, koji je radno nazvan
Promena uslova. Rezultat tih razgovora bio je kolažirani manifest studenata, koji je namerno ostavljen u izvornoj verziji upravo kao dokument citavog procesa i koji predstavlja podlogu i ostavlja dovoljno mesta mentorima za njeno tumacenje. Drugi korak desio se nakon završenog prvog, a zapravo je nastao kao posledica analiziranja prethodnih iskustava na Letnjim školama arhitekture u Petnici. U razgovorima sa starim ucesnicima LŠA naišli smo na jedno ime koje je nama
potpuno bilo nepoznato a bilo je konstitutivni deo prethodnih škola. Smatramo da je organizovanje Letnje škole arhitekture u cast i secanje na Vladimira Milica jedini nacin da se ona stvarno i desi. Iako su okolnosti u kojima nastaje ova škola potpuno razlicite u udnosu na prethodne, važno nam je da se na ovaj nacin povežemo, energetski, sa onime što je nekada bilo. Energetski u smislu imena koje ima tu moc da aktivira, pokrene i poveže kako one koji su se poznavali tako i neke nove koji se do sada nisu sreli.
