Snovi u koferima

Sve što se meni podrazumelo, drugi su primećivali kao nešto posebno.

Moje zelene oči, elegancija u oblačenju, ženstvenost u pokretima, toplina u govoru.

Ponekad ne znam gde je granica između onoga što sam nasledila i onoga što sam izgradila.

Kako god bilo, na Instagramu sam oduvek bila ono što jesam. Nisam imala nameru da nikoga impresioniram.
Međutim, ljudi su komentarisali ono što sam spontano nosila u sebi i na sebi.

Kad sam počela da pišem, ubrzo su mi rekli kako u mojim tekstovima obične stvari postaju neobične.
Ja sam samo verovala da je ono što delim vredno priče.

Kad sam stala ispred fotoaparata, govorili su mi da svaka moja fotografija priča priču.
Ja sam samo verovala u čaroliju trenutka.

Kad sam stala ipred kamere, govorili su mi da im mnogo prija kako pričam.

Ja sam samo radila ono što sam i kao devojčica, uživala u prilici da budem pred kamerom.

Sve ono što je meni bilo prirodno, našlo je svoj put na ovom profilu.

Vremenom su ljudi počeli da mi govore kako su Snovi u koferima brend. Mnogo pre nego što sam ja to mogla da primetim.

Ispostavilo se da sam kreirala digitalni prostor u kome ljudi osećaju moju toplinu, nežnost i razumevanje.
Nisam samo pisala, ja sam davala celu sebe. I nikad nisam zažalila.

Danas proces brendiranja prolazim sa ženama koje žele da podele svoju priču, koje žele da na Instagramu kreiraju ambijent u skladu sa svojim vrednostima.

Jer žene često nisu svesne snage svoje priče. A čarolija se dešava upravo onda kada uzmu svoju priču u svoje ruke i podele je sa svetom.

Najveći prostor za brendiranje upravo je u onim stvarima koje se nama podrazumevaju.

Kao što se meni podrazumevalo da nosim zeleni kombinezon da mi se slaže sa očima, da obujem zlatne štikle da mi se slaže sa lavovskom prirodom i da plešem kao da niko ne gleda, kao što se slaže sa mojim vatrenim temperamentom.

Šta je ono što vi povezujete sa Snovima u koferima?
Koje su to vrednosti? Kakav je to osećaj?

Bio je prvi dan proleća.

Okupile smo se posle ravno osam godina od moje radionice kreativnog pisanja.

Stigla sam prva u baštu i razmišljam kako je lepo imati ih u svom životu.

Jedna po jedna stižu.
Visoke, lepe, nežne, snažne.

Sve je isto i sve je drugačije.

I dalje smo devojčice koje sanjaju, devojke koje putuju i žene koje stvaraju.

Dijana radi na projektu iz svojih snova, vrtiću na otvorenom .centaruprirodi

Jovana je posetila preko stotinu zemalja i ne planira da stane.

Milena je u međuvremenu još jednom postala mama pa su njihova porodična putovanja još uzbudljivija.

Leana je na pragu objavljivanja svoje prve knjige.

Uvek poseban osećaj kad se sretnemo.

Delimo nove priče, sa starim sjajem u očima.

One me podsećaju da se vratim Jeleni sa snovima u koferima. Jer one razumeju šta znači budan sanjati.

Hvala devojke! ♥️

Za još mnogo snova u koferima.

Jedan od onih susreta koji me podsete da ću uvek živeti jednom nogom u Madridu.

To su moji snovi u koferima.

Edmi je prvi put bila u Beogradu i Srbiji, a ja sam srećna što sam u prilici da im pokažem svoj grad i deo svog života.

Imate li vi ovakva poznanstva i prijateljstva?

PORODIČNE USPOMENE IZ BOTANIČKE BAŠTE 🍀

Tri generacije: mama, sestra, sestrići i ja u majskoj ekspediciji.

Dovoljno za porodičnu mini avanturu i (ne)očekivane životne lekcije.

Bogi voli mape i organizaciju, tako da nas je odmah po ulasku ubeđivao da on treba da bude vodič.

Joca je istraživač tako da je posmatrao biljke i povezivao sa svojim znanjima iz životinjskog carstva.

Sve nas je oduševila Zona za insekte oprašivače, gde smo pomno posmatrali i biljke i insekte.

Sa mamom sam komentarisala koje to biljke već imamo u dvorištu, a koje u kući.

I došle smo do zanimljivog zaključka.

Svaka kuća u našem kraju Beograda i verujem u dobrom delu Srbije ima tri drveta ili tri biljke u dvorištu.
- jorgovan
- šljuvu dženariku
- smokvu

U Staklenoj bašti sam zaključila da mi je omiljena kućna biljka sanseverija, to baš ona šarena vrsta sa tamnim svetlim ivicama listova.

Do sada je nisam imala u stanu i želim da je dobijem za useljenje u svoju kuću. U dvorištu planiramo našu malu botaničku baštu.

U Japanskom vrtu smo ispratili svadbeno fotografisanje i imali par neprilika, jer dečaci moraju da istražuju zabranjene staze.

I baš tamo, setih se…

Prva botanička bašta u koju sam kročila bila je madridska, u julu 2009. Sledeća u Granadi, u julu 2019.
Ne znam zašto mi je bilo potrebno toliko vremena da odem u pravi obilazak botaničke bašte mog grada.

Neka ovo bude moja pozivnica da odete, možda najbolje sa decom, jer je njihovo oduševljenje zarazno.

Botanička bašta otvorena je svaki dan od 09 do 19 časova, i neka ovo bude podsetnik i pozivnica da odete dok je sve ovako mirisno i zeleno.

Prva zvanična epizoda podkasta Moj biznis, moja priča je tu!

U njoj se bavim temom unutrašnjih sabotera, baš kao što radimo u prvom modulu mog mentorskog programa.

Ovim formatom otvaram novu etapu, delim priče koje su obeležile moj razvoj, ali i rad sa kreativnim ženama i preduzetnicama.

Ako želite da vam stižu i naredne epizode, potrebno je da zapratite kanal. Ostavite komentar ili podelite sa nekim kome će biti značajno da sluša kreativne i preduzetničke priče.

Jelena Basevic 3 likes. "Moj biznis, moja priča │ Jelena Bašević │ Epizoda 2 │Unutrašnji saboteri"

Šta je vama proleće do sada donelo? 🌷

Pišite! 🤗

Šta ako….

Nastavite niz.

♥️

P. S. Pitanja iz dnevnika. Mart 2026.

Emotivna, intuitivna, kreativna, osećajna, empatična.

Sve sam to bila.

I sve sam to sada.

Osećam ono što druge ne bi dotaklo.
Razmišljam o onome što drugi ne primećuju.
Sanjam o onome što se drugi ne usuđuju.

Ponekad mi se čini da sam hodajući senzor za zvukove, mirise i ukuse.

Preosetljiva devojčica postala je žena za koju danas mnogi kažu da je “nežna i snažna”.

Zahvaljujući svojoj preosetljivosti pišem i kreiram sve ono što vam prija, što volite i komentarišete na ovom profilu.

Svima koji se prepoznaju u ovoj objavi preporučujem knjigu “Govorili su da sam preosetljiva” Federike Bosko. Izdavač je .

Dobila sam je na poklon od svoje psihoterapeutkinje Ivane uz koju sam učila da razumem i zaštitim najnežniji deo sebe.

Ima li još preosetiljivih?

Oduvek mi je bilo zanimljivo kako su čuvene slike nastajale u glavama umetnika, i kako su završavale na platnu.

Slikanje me tiho pratilo u osnovnoj školi kada sam otišla na nekoliko časova.

U gimnaziji sam mnogo volela istoriju umetnosti, da sam čak razmišljala da upravo to studiram.

Danas oduševljeno šetam galerijama i ponekad nešto naslikam.

Par p**a godišnje postavim ispred sebe malo platno i boje.

Kad se to desi, znači da osećam previše toga što ne mogu da izrazim rečima.

I svaki put sam sigurna da će mi ono što naslikam dati odgovore za kojima tragam.

Zato mi je slikanje, posle pisanja, omiljeni kreativni izraz.

Ko još voli da slika?

Ovo je jedno od pitanja koje sam najčešće dobijala za ovih 12 godina od kako postoje Snovi u koferima.

Kao i pitanje: “Odakle ti inspiracija?”.

Izgleda da je pisanje i dalje proces koji treba da demistifikujemo. Kao da nije sa ovoga sveta.

Zato ću u narednim redovima ići korak po korak.

Prave reči mi ne dolaze kada poželim.
Nisu uvek tu kad sednem za sto da pišem.
Nema ih ni kad otvorim praznu stranicu.

Najčešće dolaze kad ih najmanje očekujem.
U šetnjama i razgovorima.
Hvatam ih u letu, jer znam da se neće vratiti.

Ili dok pišem dnevnik, jer tim redovima je sav moj unutrašnji svet.

Kad dođem to te jedne prave rečenice, do jedne jasne misli, sve bude lakše.
To nije uvek ona rečenica koja će biti prva u tekstu, nego ona najvažnija, oko koje se plete priča.

Ona otključa vrata, otvori prozore, napravi promaju u mojoj glavi.
I onda svaka naredna rečenica lakše dolazi.
Dok pišem, misli mi se raspliću, postaje jasno ono što je bilo maglovito i dostupno ono što je bilo daleko.

Tekstovima se vraćam da ih doradim, da proverim da li je svaka reč na svom mestu.
Ne radim to zbog perfekcionizma, već zato što mi je stalo da reči prenesu suštinu mojih misli i osećanja. Kažu da je ta opsesija tim pravim rečima osobina pisaca. I da joj nema leka.

Znam da sam završila tekst onda kad nemam više ništa da dodam niti da oduzmem.
Ne postoji neka metoda da to izračunam.
Jednostavno imam takav osećaj.

Dok pišem, podjednako rade i srce i glava. U tom procesu potrebni su i vrela osećanja i hladno rasuđivanje. Jedno za igru, drugo za kontrolu.

Zato se ponekad osećam isrpljeno nakon pisanja. Dala sam sebe celu.

*****

Pišite u komentarima svoja iskustva.

Ili pitanja.

Vrlo rado ću odgovoriti.

♥️

Jelena

Februar mi je oduvek bio težak.
Ni ovaj me nije štedeo.
Ali sam mu zahvalna, za sve ono što se desilo i za ono što nije.

Na kraju dana, na kraju meseca, ostaje zahvalnost.

Delim sa vama februarske crtice i razloge zbog kojih sam zahvalna Bogu.

- Knjiga “E, zabole me” koja me podsetila da je naša snaga u preuzimanju odgovornosti.

- Senida kao moja večita inspiracija za Ženu koja je svoja, koja pomera granice, koja se menja i ostaje svoja.

- Pita sa sirom kao miris doma, osećaja sigurnosti i topline.

- Povratak pisanju i kreiranju objava za ovaj profil. To je ono što mi hrani dušu.

- Večera u mom omiljenom i jedan od najvažnijih februarskih razgovora.

- Šetnja Zvezdarskom šumom. Hodam po mekoj zemlji, usporim misli, umirim telo. Podsetim se da je sve prolazno.

- Onlajn radionica ekspresivne art terapije kod Milice Pisale smo i crtale. Kad se sretneš sa sobom, boje same sebe biraju, reči dolaze.

- Snimanje za moj profil jer volim da budem ispred kamere u različitim ulogama. Oduvek sam uživala u televizijskim i radijskim emisijama, danas u vebinarima.

I nekoliko poruka i citata između.

Jer, reči su moj život.

One koje pišem, one koje izgovaram, one koje čitam.

Na čemu ste vi zahvalni februaru?