Virtuelna Zavicajna zbirka Doma kulture Babusnica

22/07/2026

ВРША ПШЕНИЦЕ У ЛУЖНИЦИ
(ФБ објава Векослава Пејчића из Горњег Стрижевца)
Јули је месец врше у Лужници.Ево неколико фотографија које сведоче о обављању тог веома важног посла на селу. Најстарија потиче из 1939 када се за рад вршалице користио мотор на саогас (парни мотор) који се ложио ћумуром. Из тог периода је и једна из Ресника, коју је снимио бабушнички фотограф Милан Маринковић "Вук". Остале су из послератног периода и то из шездестих и седамдесетих година прошлог века. Последњу сам снимио 1999 године када је у стрижевачком пољу истовремено жетву и вршу обављао комбајн.
У коментару ове објаве Александар Ћирић, доктор правних наука каже:
Врша - симбол прехране и опстанка многољудних сеоских породица и читаве нације. Захвалност Веки на приложеним фотографијама које су и израз својевременог јаког колективног духа, солидарности, међусобног породичног поштовања и захвалности међу људима.

20/07/2026

IN MEMORIAM
МИЛОРАД МИЛЕНЦЕ НАКИЋ
(1953-2026)
БОМБОНЏИЈА ИЗ РАДИЊИНЦА

Сећање на Моњу бомбонџију из Радињинца.

15/07/2026

ОД ФИНАЛА КУПА ШАМПИОНА ДО ПРИЈАТЕЉСКЕ МЕЂУНАРОДНЕ УТАКМИЦЕ У БАБУШНИЦИ

Финална утакмица Купа шампиона (претече Лиге шампиона) одиграна је 30. маја 1973. године у Београду. Ајакс из Амстердама, предвођен Кројфом, Нескенсом, Репом, Кролом... био је бољи од Јувентуса резултатом 1:0 (победоносни гол постигао је Џони Реп у 5. минуту). Утакмица је одиграна на стадиону Црвене звезде, популарној „Маракани“ пред око 90.000 гледалаца. Финални меч у Београду судио је Миливоје Гугуловић из Ниша.
Исте године, 29. августа Миливоје Гугуловић судио је прву Међународну утакмицу у Бабушници између ФК „Лужница“ и ДФС "Спортист" из града Своге у Бугарској. Била је то велика част за наш клуб да утакмицу суди један признати међународни судија попут Миливоја Гугуловића. Он је и био права звезда ове утакмице. Пре почетка меча судији Гугуловићу букет цвећа уручила је Данијела Лела Димитријевић, ћерка некадашњег фудбалера Лужнице (чувени „учитељски тим“) и учитеља у Камбелевцу Данила Димитријевића. Иначе, резултат је био 2:1 за Лужницу.
Пре ове утакмице која је одиграна на старом фудбалском игралишту (данас градски парк), одиграна је и утакмица у бугарском граду Своге. Утакмица између домаћина ДФС „Спортист“ из Свога и ФК „Лужница“ одиграна је 15. јуна 1973. године. Утакмици је присуствовало око 5.000 домаћих навијача и педесетак навијача из Бабушнице. Пре почетка утакмице интониране су химне СФР Југославије и НР Бугарске. Тренер „Лужнице“ био је др Мирољуб Јовановић, док је тим из Бабушнице предводио, као капитен, Предраг Педа Ћирић, који је од домаћина, на поклон, добио књигу са посветом- Биографија Георгија Димитрова. За „Лужницу“ је на овој утакмици играла млада фудбалскa звезда у успону Часлав Танчић „Чалко“, брзоного крило Томица Филиповић.... Одбрану су предводили Сретен Пејчић „Среја“ и Мирољуб Филиповић „Фешла“, док су на средини терена господарили Александар Стојановић „Џован“ и Томислав Тасић. Гол „Лужнице“ бранио је Драгослав Јоцић „Јоца“. Резултат утакмице био је 2:2.

Да се вратимо на Миливоја Гугуловића. Био је члан ФИФА-е од 1967. до 1975. и судио је у 12 међународних мечева. Судио је у два меча квалификација за Светско првенство 1974., шест меча у квалификацијама за Европско првенство у 1968 (2 меча), 1972 (3 меча), 1976 (1 меч), као и два пријатељска меча. Такође је учествовао као главни судија у два меча на Олимпијским играма 1968.
У клупском фудбалу је судио у неким УЕФА-иним такмичењима попут Купа европских шампиона и квалификација (10+1), Куп УЕФА (6), и Куп победника купова (7). Судио је у оба меча финала Купа Југославије 1968/69. и други меч финала Купа Југославије 1969/70.. Круна судијске каријере била му је поменуто финале Купа шампиона у Београду.

26/05/2026

20/05/2026

ЈУБИЛЕЈИ

140 ГОДИНА ОД ПОСТОЈАЊА ОСНОВНЕ ШКОЛЕ У БАБУШНИЦИ (1886-2026)

14/05/2026

ПРЕДРАТНЕ БАБУШНИЧКЕ ПОРОДИЦЕ

НИКОЛА ИГИЋ- ПИОНИР ПОСЛАСТИЧАРСКОГ ЗАНАТА У БАBУШНИЦИ

Никола Игић рођен је 1910 године у селу Височки Одоровци код Цариброда..
Посластичарски занат је учио у Пироту, а 1930. године, заједно са супругом Саром (1909) долази у Бабушницу. Са супругом станују код Ивка казанџије и његове жене Десе. Дуго време су своје посластичарске производе продавали на улици, вашарима,свадбама, славама, а после рата купују од "сурачеваца" локал у центру Бабушнице (данашњи кафић „Централ“) у коме отварају посластичару. Имао је сина Љубисава (рођен 1936. године, радио као професор на Стоматолошком факултету у Нишу) и ћерке Русу (1933) и Гину (1944). Након рата са братом Јовом Игићем прави кућу преко пута посластичарнице. И Јова Игић ће у свом делу куће отворiти посластичарску радњу у којој ће радити са својом супругом Даром (из Г. Крњина).
Да би га извукао из Височких Одороваца где је чувао овце, Никола у своју радњу, за помоћника, доводи Љупчу Петрова(1936) и његову супругу Торку (1931), 1965. године. Љупча Петров је у војсци био пекар, а после војске једно време је радио као пекар у Београду, али се брзо вратио у своје родно село где је био чобанин. Исте године у школу у Бабушници долази и Славча Ангелов (с. Искровци), који већ наредне 1966. године постаје шегрт у посластичарници Николе Игића и у којоj ће изучити тајне посластичарског заната и којим ће се бавити и дан данас.Након одласка са животне сцене Николе Игића, његов посао настављају Славча и Љупча у локалу чика Николе, а касније прелазе у локал који се налази у приземљу Славчине куће где се и данас налази посластичара „Бамби“. Наши старији пратиоци странице добро се сећају чувене Љупчине корпе у којој је носио, огрлице, обланде,ратлуке, алву, карамеле, семенке, грицкалице...и са којом је био редовни посетилац вашара, слава, свадби....
Од чика Николине посластичарнице остала је само лимена табла на којој стоји: „ОРИЈЕНТАЛНА ПОСЛАСТИЧАРНИЦА НИКОЛЕ ИГИЋА“.

05/05/2026

„ЦРНИ ВРХ“ НЕКАДАШЊИ СИМБОЛ БАБУШНИЦЕ И ЛУЖНИЦЕ

Када је у јесен (септембра) 1889. године посетио Бабушницу она је имала статус административно-политичког центра Среза лужничкој, а општину Бабушница чинила су седам села са преко 2.600 становника у 350 кућа, сам срески центар (Бабушница) имаo je само 24 куће и 140 душа. У срцу села Каниц је посетио једину кафану тада-Виденову кафану (Мада по народном предању та кафана се у народу звала Митина кафана). О самом боравку у кафани Каниц каже...“ упадљиво јако осветљење у њеној осамљеној механи показивало је да се очекује несвакидашња посета. И заиста ми је кисмет био наклоњен тог дана. Пријатно изненађен , затекао сам тамо на вечери окупљене генерале Анту Богићевића, начелника Генералштаба пуковника Јована Мишковића, пуковника Михајла Магдаленића и Светозара Љотића и мајора Драгомира Вучковића. У ову далеку и забачену долину они су дошли ради проучавања бугарске границе. Весео разговор, корисне сугестије за моја истраживања и изврстан чај скраћивали су нам вече“....
На разгледници из хиљаду деветсто и неке види се блатњава крстопутина, куће на брду и велелепна зграда среза која је изграђена 1892. године. Ту у центру тадашњег села налазила се Виденова кафана, кућа, помоћне зграде (од којих су неке коришћене као школски објекат). У Виденовој кафани окупљали су се политичари, трговци, занатлије...у њој су склапани послови, припремане кампање за изборе, одржавани тајни састанци. Али Виденова кафана ће остаи у сећању Лужничана по томе што ју је посећивао у чувени српски војвода Степа Степановић.
После је ту Виденову кафану користио чувени предратни угоститељ Божа Црнатовић. сваког првог у месецу (кад приме плату), бабушнички учитељи су имали бал у његовој кафани. Све је било као у големим градовима: шешири, машне, штапови... Да се зна да су господа! Тако су их ословљавали не само ученици него и одрасли. Музика је била из Пирота, а пила се власотиначка „ружица“, у то време вино на добром гласу.
А онда након Другог светског рата, на простору некадашње Виденове и Божине кафане изникао је, 1965. године, сада већ чувени „Црни врх“. Кафана са хотелом. Стари Лужничани се са сетом сећају некадашње кафане са терасом и хотелom „Црни врх“. Био је култно место и састајалиште Лужничких печалбара, и свадбара, и бећара, и севдалија, и локалних боема, локалних лола и бекрија....У собама хотела некада су становали учитељи, наставници, професори, судије, доктори..А 1995. године собе хотела су постале једини дом за српске избеглице протеране из Хрватске.
„Црни врх“ је, како каже Форски, био жижа у којој се сабирају све светлости, из које се иде кући и-у свет. Сваки „потрес“ из њега допирао је и до најзабаченијег кутка Лужнице, па и до сваког Лужничанина ма где он био.
„Јер сваки Лужничанин, невидљивом пупчаном врпцом, трајно је везан за завичај“.

21/04/2026

IN MEMORIAM
РАДОМИР РАТКО ЋИРИЋ
(1940-2026)

Радомир Ратко Ћирић рођен је 1940. године у Вави.
Педагошку академију-ликовна група, завршио је у Скопљу 1973.године. Дугогодишњи наставник ликовног образовања и васпитања у основно школи "Иво Лола Рибар" у Бабушници.
Сликарством се бави интензивније од 1985. године. Један од оснивача и први председник Ликовне секције Дома културе Бабушница. Организатор прве ликовне колоније у Звоначкој бањи 1989. године.
Бо је члан:
- Друштва ликовних аматера "ПИРГОС АРТ" из Пирота, где је повремено излагао од 1989 до 2003. Године. Са овим друштвом и са сликом „Мотив из Ваве“ учествовао је на републичкој смотри у Ужицу 1989. године,, а са сликом „Венера“ на републичкој смотри у Сремској Митровици 2003. године. Исте године са овим друштвом учествовао је на изложби у Београду- „Салон главне железничке станице“
- Удружења ликовних уметника"ЦЕНТАР"из Јагодине.
- Удружења уметника Србије и почасни члан „ЛАНС“ клуба из Новог Сада.
Самостално излагао девет пута и има око осамдесет колективних изложби.Излагао је у Београду, Нишу, Ужицу, Сремској Митровици, Шапцу, Пироту, Прокупљу, Бабушници...
Његове слике налазе се у Бугарској, Грчкој, Италији, Македонији, Немачкој, Норвешкој, Русији, Словачкој, Словенији и Канади. Учесник је Југословенске колоније у Заплању „17 воденица“ 1987. године и свих колонија у Звоначкој бањи и Стрелцу. Добитник је великог броја дипплома, похвалница, признања и захвалница за ликовни рад.

17/04/2026

ЛУЖНИЦА У СЛИЦИ И РЕЧИ